Blog
Ni De Nirovo muljanje ustima, ni Paćinovo namršteno režanje, a ni Skorsezeova legendarna reputacija ne spašavaju gledaoca od prepotentnih tri i po sata monotonije filma “Irac”. Režiser koji, iako briljantan, u davnoj prošlosti (Razjareni bik, Taksista, Poslednje Hristovo iskušenje)nije mogao da odoli jahanju nostalgije, pa ni čestom parodiranju žanra koji je popularizovao.
01.10.2019 – 30.11.2019
U poslednjem tromesečju godine, sasvim očekivano, došlo je do poplave novih izdanja iz regiona pa će ona biti glavna tema trideset devetog nastavka Dnevnika. Pored domaćih, osvrnuću se i na nekoliko izvanregionalnih izdanja za koja smatram da to zaslužuju. Ne bih da dužim, nego da pređemo odmah na stvar.
Kao i obično, za zvučnu kulisu čitanja ovog teksta preporučujem prateći mikstejp (OVDE).
25.08.2019 – 30.09.2019
Upravo sam shvatio da je prošlo više od tri godine od prvog nastavka Dnevnika muzičkog eklektika koji je izlazio tempom otprilike jednom mesečno. To znači da sam preslušao i ocenio preko 1000 albuma, napisao tristotinjak kraćih prikaza i 43 recenzije albuma koje su objavljene zasebno. Moram priznati da i kod mene dolazi do zamora materijala a i povećanja privatnih obaveza, pa ne isključujem mogućnost proređivanja „Dnevnika“. Ne bih voleo da rokovi koje sam sam sebi postavio a koje ne mogu da ispoštujem utiču na kvalitet prikaza. Dakle, nastavljamo po starom, ali bez samonametnutih rokova. Žao mi je što je znatno proređen onaj segment „Dnevnika“ koji sam pre izvesnog vremena izdvojio u posebne tekstove koji sam nazvao „Promišljanje“. Voleo bih da se vratim pisanju o određenim temama vezanim za rok muziku koje su od interesa za čitaoce, a meni zanimljive za obradu. To će biti moguće jedino na uštrb „Preslušavanja“ i to tako što ću vršiti strožiju selekciju onoga što slušam i o čemu pišem. Neće biti drastičnih rezova, pre se to može nazvati blagom relaksacijom.
Ovog meseca, videćete, ima dosta albuma koji se mogu podvesti pod „rok u užem smislu“, iako je malo koji od njih dobio visoku ocenu. Izgleda da sam bespovratno zabrazdio u „roots“ žanrove!
Možete poslušati i mikstejp ovog izdanja dok čitate Dnevnik.
Kao i obično, prvo idu albumi sa prikazima, pa onda samo ocenjeni.
Od Springstina više ništa nije isto. Znatno teže dajem osmice kao što ćete videti. Ili je u pitanju slabiji kvalitet tekuće produkcije. Bilo kako bilo, do sada se nijedan album nije nametnuo kao neosporni kandidat za album godine, a do kraja je ostalo još nekoliko meseci. Osim pomenutog Springstina! No, ima još vremena, jesenja sezona od koje mnogo očekujem tek treba da počne!
Mikstejp sa izborom pesama sa albuma koji se pominju u ovom tekstu možete slušati OVDE.
S obzirom na velike vrućine koje vladaju, ne bih da vas zamaram predugim uvodom, bolje da odmah pređemo na stvar.
The Allman Betts Band – Down To the River
Sinovi ključnih ljudi legendarnih Allman Brothers Banda napravili su bend koji je krenuo putevima očeva. Šteta je samo što što nisu dobacili ni blizu. Nije lako nadmašiti Allmane iz njihovih najboljih dana – to je retko kome pošlo za rukom (pre ću reći nikome) ali ovo što čujemo na ploči je razočaravajuće. U redu bi bilo da je snaga Allmana nadoknađena tehnikom, ili pak tehnika snagom, ali se nije desilo ni jedno od ta dva. Da ne govorimo o slabašnom materijalu. Jedino što bi moglo ući u predsoblje repertoara Allman Brothers Banda je pesma koja otvara album „All Night“, što mi je dalo neku nadu da će se desiti čudo. Na žalost, posle te pesme ništa se nije desilo. Ocena je previsoka, ali neka ostane „In Memory of Allman Brothers Band“. (6.0/10)
