Koncerti
Americana: Waiting Around To Die
Prošlo je skoro deset godina od poslednjeg nastupa Luke Benčića i drugova u Elektropioniru (dana 04.06.2016.) u okviru četvrtog izdanja na žalost odavno nepostojećeg “Americana Night Festivala”. Nema se šta puno dodati onome što sam o My Buddy Moose tada napisao: Od My Buddy Moose čovek uvek, ali baš uvek, dobije ono što očekuje – neiscrpnu energiju i beskompromisnu svirku. Frontmen Luka Benčić koji izgledom i frizurom izgleda kao da je pobegao iz benda Small Faces iz perioda Itchycoo Park circa 1967. drži sve konce u svojim rukama. Matko, Ištvan i Jasmin ga u stopu prate. To je bend koji objedinjuje sve ono najbolje što je rok muzika dala – od catchy refrena British Invasion grupa iz šezdesetih, energije protopunk bendova s početka sedamdesetih The Stooges i MC5, steady rock svirke američkih cow-punk grupa iz osamdesetih, osećaja za baladu country rockera…i oni sami kažu da je Cosmic American Music po definiciji Grema Parsonsa ono što sviraju…
„Najbolji rokenrol bend na svetu” kako sami za sebe kažu, protutnjao je kroz Beograd, ne ostavljajući ranjene za sobom. Edi Spageti (bas), Metal Marti Čendler (gitara) i Kristofer “Čango” fon Strajher sviraju rokenrol čiji su glavni sastavni delovi hard rok i pank plus strahovito ubrzani i glasni kantri koji je uveden u njihovu muziku albumom iz 1997. godine,“Must’ve Been High”. Danas ga samo izvežbano uho može čuti kroz buku koju ovaj pakleni trio pravi, ali i to je dovoljna da privuče čak i one poput mene kojima kombinacija hard roka i panka više ne prija (ako je ikad i prijala!).
Tuarezi su drevan pustinjski nomadski narod čije je višemilenijumsko stanište Sahara, naročito delovi koji danas pripadaju Maliju, Alžiru, Libiji, Burkini Faso i Nigeru. Prvi put sam o njima čitao, ako me sećanje dobro služi, u petom razredu osnovne škole, u Politikinom zabavniku. U odlomku iz romana Henrika Sjenkjeviča „Kroz pustinju i prašumu“ pominjao se ponosni nomadski narod na kamilama, čiji su ratnici plavim velovima pokrivali glave i lica štiteći se tako od pustinjskih oluja. Čini mi se da se u tom odlomku nije pominjao njihov jezik tamašek, ni njihovo drevno pismo tifinagh, ali, evo, ispravljam sada tu manjkavost.
Tamikrest je grupa osnovana u široj oblasti grada Kidala u Maliju, odakle je i osnivač svetski poznate tuareške grupe Tinariwen, čiji su Tamikrest sledbenici. Osnivač i glavni autor je Osman Ag Mosa (Ousmane Ag Mossa) koji je predvodio bend i u Beogradu. Obratio se publici na francuskom i koliko sam razumeo u jednom trenutku je rekao da su ga ravničarski pejzaži kroz koje je prolazio od granice na Horgošu do Beograda podsetili na njegovu tuarešku domovinu. Jedanput se obratio on, a dalju komunikaciju na engleskom obavljao je perkusionista (ne znam mu ime) koji nije Tuareg po nacionalnosti. Sastav koji je nastupio u Beogradu imao je četiri člana - uz pomenutu dvojicu bili su tu i Pol Salvinjak (gitara) i Tuareg Šeik Ag Tilja (bas gitara).
Poštedi konja. Uzjaši kauboja!
Predistorija ovog koncerta je podjednako interesantna kao sam koncert tako da ću početi od nje. Ključni čovek u toj priči je Beri Filips (Barry Phillips), pisac knjige „U potrazi za Titovim pankerima (In Search Of Tito’s Punks“ o kojoj sam pisao na ovom portalu. Posle objavljivanja tog mog teksta o knjizi kontaktirao me je Beri preko mesindžera i posle nekoliko izmenjenih (podužih) poruka shvatili smo da nas povezuje ne samo muzika iz Jugoslavije već i da nam se sadašnji muzički ukusi skoro potpuno poklapaju (uključujući i ljubav prema muzici Siere Ferel!). I tako tokom dopisivanja, Beri mi preporuči poslednji album Jenny Don’t & The Spurs iz 2024. po imenu „Broken Hearted Blue“. Ja se prisetih da sam ga već čuo, i kad sam proverio ispostavilo se da sam ga rangirao na nezavidno 123. mesto moje godišnje liste. Obećah tada Beriju da ću mu dati drugu šansu i stvarno, posle dodatnih preslušavanja album je završio na i dalje nezavidnom sto osmom mestu. Tom prilikom mi je Beri ispričao interesantnu priču o basisti grupe Keliju Halibartonu koji je, kako reče Beri, najveći poznavalac i kolekcionar ploča ex-Yu roka izvan istočne Evrope. Nisam na žalost to proverio s njim lično, nekako mi je promakla prilika da popričam s njim posle koncerta, ili da mu bar prenesem pozdrave od Berija Filipsa.
