TOP 1O REGIONALNIH ALBUMA 2019.

1. Wooden Ambulance – Redville                           42 poena
2. Buč Kesidi – Euforija                                            40
3. Ichabod – Volume 1: Psychedelic Chansons     40
4. Svemir – Strah od dubine                                   36
5. J.R. August – Dangerous Waters                       27
6. Seine – 22                                                             26
7. Ana & The Changes – Differences                      20
8. Katarina Pejak – Roads that Cross                    18
9. nemanja – tarot funk                                          18
10. Ivica – 1235                                                         18

____________________

TOP 7 NAJBOLJIH STRANIH ALBUMA

Nešto nezgodnije je bilo izabrati najbolja inostrana izdanja, iz prostog razloga što nismo svi preslušali dovoljno, niti preferiramo iste žanrove, ali ipak se čini da je nam je svima amerikana itekako draga. I možda vestern filmovi! U skladu sa tim, a za razliku od versatilnog izbora iz regionalne produkcije, stiče se utisak da smo glede strane bili -umjereno konzervativni. U to se uklapa i koncept sveameričkog albuma "Norman Fucking Rockwell!", o čemu je kolega Strajnić analitično, kako već umije, pisao ovde.

Lijepo se nadovezuju ova dva omota, sa konjima, možda najljepšim životinjama, koji imaju posebnu simboliku u mitologiji vesterna, a i pomenute Amerikane, kao specifičnog, ne samo američkog (ajde recimo) nadžanra, koji očito uspijeva podjednako dobro u Vojvodini koliko li u nepreglednim "sjedinjenim" prerijama, bolje reći autoputevima te unutrašnjim i inim putovanjima o kojima pjeva jedan od najvećih kauboja Amerike. Pored klasično-neklasičnog, izvrsnog albuma Springstina, jedine dodirne tačke su postmodernističko muzičko djelo Lane Del Rej i posthumni album Leonarda Koena, koji se na najdostojniji mogući način oprostio sa nama. Pred vama je još nekoliko vrlo visoko kotiranih albuma na pojedinačnim listama članova STEREO art magazina, koji zajedno čine ovaj skromni izbor stranih ploča.

Poznato je, odranije, kako zapravo pravi pregled jedne godine dobijemo tek za godinu , ili dvije, kada stignemo da preslušamo respektabilan broj albuma, kako bismo imali najbolji mogući uvid, pa shodno tome izabrali najbolje, a ne samo najdraže albume izvođača koje pasionirano pratimo.

 

• Bruce Springsteen – Western Stars
• Lana Del Rey – Norman Fucking Rockwell!
• Leonard Cohen – Thanks For the Dance
• Aldous Harding – Designer
• Big Thief – Two Hands
• Frank Turner – No Man's Land
• Neil Young – Colorado

NAJBOLJI ALBUMI GODINE PO IZBORU SRĐANA STRAJNIĆA:

Domaći

Odmah su se izdvojila dva albuma, još tamo negde početkom godine. Ostali nisu ni blizu, bar kad se radi o mojim ličnim preferencijama. Nijanse su odlučile, pre svega pesma „Da me nema“ da Svemir bude prvi. Buč Kesidi je treći jer je štafetu rok muzike preneo mlađim generacijama, a takođe i zato što ima dobre pesme. Da ne ispadne da je sve hajp. Ostali su mogli biti i drugačije raspoređeni. Ichabod i Seine su snimili odlične albume, ali sa mnom imaju mali problem. Prvi jer su mu uzor Bitlsi koji kao što se zna nisu moj prvi izbor, dok sa drugim imam određene ideološke razlike koje su potisnute u pozadinu zahvaljujući odličnim pesmama.

Katarina Pejak je napravila prodor u inostranstvu u okvirima bluz žanra, što sam nagradio dobrim plasmanom na listi. Nikola Vranić alias J.R. August je prijatelj i drago mi je da je uspeo. Hrvatski kritičari su “Dangerous Waters” upravo proglasili albumom godine u anketi Nacionala, svakako ne bez razloga. Međutim, meni lično se manje sviđaju ove nove horske pesme a stare sam već čuo na EP-jima pa je izostao faktor iznenađenja. Dubrovački bend Izae je uleteo na listu u poslednjem trenutku, vreme će pokazati da li je pozicioniran kako treba.

Bernays Propaganda se do sada nisu pojavljivali na mojim listama jer sam tek sa ovim albumom počeo da ih ozbiljnije slušam ali verujem da će, imajući u vidu originalnost i angažovanost, u budućnosti biti više prisutni. Ana Ćurčin, čiji je prethodni album bio broj jedan na mojoj listi doživela je pad zahvaljujući promeni žanra. Ovaj pop-rok koji sada fura mi je daleko manje drag nego ispovedne pesme sa prethodnog albuma. Kodagain i Isidor Igić, koji su odmah do top 10, su najbolje plasirana kućna radinost ove godine. Njihove pesme bude nostalgiju za nekim boljim vremenima i čine da se osećate bolje. O ostalima ste mogli da čitate (ili ćete čitati) u mojim dnevnicima, pa ne bih dalje dužio.

1.     Svemir – Strah od dubine

2.     Wooden Ambulance – Redville

3.     Buč Kesidi – Euforija

4.     Ichabod - Les Chansons Psychedeliques

5.     Seine – 22

6.     Katarina Pejak – Roads That Cross

7.     J.R.August – Dangerous Waters

8.     Izae – Kvamb

9.     Bernays Propaganda – Vtora mladost, treta svetska vojna

10.   Ana & The Changes –  Differences

11.   Kodagain & Isidor Igić – Primite puno pozdrava

12.   Straight Mickey & the Boyz – Čovek koji ima obaveze

13.   Nemanja – Tarot Funk

14.   Crvi – Šta si to uradio?

15.   Thee Melomen – Disappear

16.    (The) Lesser Men – References, Reflections: Revelations

17.   S.T.R.A.H. – KVOG!

18.   Zubac & Korać – Serbia

19.   Ivica – 1235

20.   Kukla - Katarina

EP izdanja

Svega dva sam izdvojio, ne znam koji je bolji. Glib kao „sada i ovde“ materijalizacija muzike koju volim, a Denis kao Denis!

• Glib – Glib
• Klinika Denisa Kataneca – Rode

Strani albumi godine

Ove godine sam preslušao oko dvesta pedeset albuma a na čekanju je ostalo još sto trideset. Ogroman broj za koji ćete s pravom posumnjati da ih je moguće valjano saslušati i oceniti. Poznata imena su u blagoj prednosti jer je veća mogućnost da će upasti u izbor za preslušavanje iako ni to nije garancija. Ovoga puta je i jedan Van Morison ostao na čekanju. Primetio sam da što više pišem, manje mi vremena ostaje da slušam. Znate već moje žanrovske preferencije, pa vas neće puno iznenaditi to što nedostaju neka imena neizbežna na većini lista kao što su Nik Kejv, Bon Iver, Tom Jork, Vampire Weekend, Kiwanuka, ali će zato biti tu opskurni kantri likovi koje ni rođena majka ne bi stavila na listu. Moji čitaoci, koliko god da ih je, dobro znaju šta mogu da očekuju, iako će neki biti iznenađeni nekim od izabranih ploča. Ali, što reče jedan književni klasik, vremena se menjaju, a ja se trudim da idem u korak s njima, koliko mogu.

1.       Lana Del Rey – Norman Fucking Rockwell!

Pisao sam detaljno o albumu OVDE, ali mislim da je potrebno obrazložiti postavljanje na prvo mesto na godišnjoj listi, jer vidim da među mojim ispisnicima i sličnomišljenicima ovaj album nema  ama baš nikakvu podršku. Mlađi ljubitelji popularne muzike ga daleko više, možda i previše uvažavaju. Jasno je zašto ga stariji zaobilaze u širokom luku a mlađi uzdižu u nebesa – ovo nije rok album koji stilski pripada klasičnom dobu tog muzičkog pravca, koje se završilo poslednjom godinom prethodnog milenijuma. Album pripada novom popu koji često pribegava elektronici, orkestraciji, pompeznim aranžmanima i bitovima – svemu tome, ili samo nekim od nabrojanih komponenti.

Album je i poveznica sa pominjanim klasičnim periodom roka (ne brkati sa classic rock žanrom) preko citata (intertekstualnost) i muzičkog podsećanja. Citati i reference su brojni, pomenuo sam skoro sve u recenziji, a pod muzičkim podsećanjem mislim na utisak sličnosti sa muzikom Džoni Mičel i Kerol King. Te kraljice folka su očiti dobile naslednicu koja nije kopija jer da jeste nikako ne bi mogla biti njihova naslednica – ta one spadaju u najznačajnije individue rok muzike uopšte. Još nešto. Primećujete da se muzika ponovo „komplikuje“ – potpuno je van mode sirovost, čistota osećanja, bazični pristup, snimanje albuma iz jednog cuga…

Ponovo su glavni likovi postali producenti! Džek Antonof je čovek koji je apsolutno dominirao na tom polju 2019. godine. Potpisao je produkciju ne samo ovog albuma, već i nekoliko uspešnih singlova i albuma drugih izvođača među kojima se izdvaja ploča Tejlor Svift „Lover“ koja je bila hit na pop tržištu. Ove dve ploče su na neki način slične (whispering pop !) iako potonja ima više bitova i slojeva sintisajzera. Pored toga, ipak obe teže da zadrže emociju u prvom planu. Na kraju osnovno pitanje koje postavljam sam sebi – da li mi se album „Norman Fucking Rockwell!“ stvarno sviđa ili je ovo prvo mesto plod kalkulativnog promišljanja. E pa sviđa mi se! Verujem da bi se svideo i vama ako bi slušanju pristupili bez predrasuda. Ako bar nekog privolim da još jednom pokuša, onda i ovo prvo mesto ima neku svrhu.

2.       Bruce Springsteen – Western Stars

Dokaz da recenzija nije sveto pismo. Mislim da je prvobitna ocena bila 7.5 da bi do kraja godine dogurala do 8.2, što je najveći skok od kad ocenjujem. Svako dodatno slušanje uveravalo me je da je to kolekcija pesama visokog kvaliteta, posebno kada se poredi sa drugim ovogodišnjim ostvarenjima. I dalje mislim da nije među pet najboljih Gazdinih albuma, ali se pribojavam da me vreme i u ovom slučaju ne demantuje.

3.       Neil Young & Crazy Horse – Colorado

Napisao sam u kratkom prikazu šta mislim o ovom albumu a ovde ću priznati da sam poslednjih možda i trideset godina jedva čekao da neki Nilov album bude bar malo iznad proseka pa da ga postavim na neko od visokih mesta godišnje liste. Najzad mi se, sa Koloradom, ta šansa ukazala.

4.       Big Thief – Two Hands

Kad su početkom godine izdali album "UFOF" pomislio sam da su otišli dođavola. Moderna višeslojna produkcija im je stajala, po mom mišljenju, „k’o piletu sise“. Kao da su čuli moje misli, posle letnjeg raspusta izašli su sa novim albumom, „Two Hands“ koji ih je vratio na stare, meni drage staze. Opet su Ejdrijen Lenker i Bak Mik bili oni stari, pa su lagano zauzeli mesto na listi koje im pripada.

5.       Mariee Sioux – Grief In Exile

Ovo je dobar primer za album koji vrlo visoko mesto dobije na osnovu jedne pesme. Da je jača godina sigurno ne bi bio tako visoko ali mi se „Snow Knows White“ toliko svidela i toliko me duboko dotakla (iz meni neznanih razloga) da sam morao da ovaj album visoko pozicioniram. Narativ albuma je aktuelan (ekologija, zaštita prirode) i ispričan bez dociranja, što je plus, ali je muzika prilično monotona i nezapamtljiva, osim pomenute pesme i možda još jedne ili dve. Uostalom, taj „weird folk“ je odavno izašao iz mode. Ipak, kao što rekoh, sve te mane pokriva izvanredna „Snow Knows White“.

6.       Luther Dickinson and Sisters of Strawberry Moon – Solstice

Tu je iz ličnog hira – ovaj album ne pominje niko živi osim mene i par mojih prijatelja. Tu je jedan iz familije Dikinson i nekoliko pevačica koje pevaju svoje stare i nove pesme. Tu je pre svih, Ejmi Lavir (Amy LaVere) koja me je osvojila još pre nekoliko godina na svirci u Beogradu. Izdala je ona i solo album ove godine, solidan ali ne i nezaobilazan, ali mi se na ovoj ploči više svidela. Naročito u izvedbi pesme "Hallelujah (I’m a Dreamer)". Potpuno nepretenciozno ostvarenje o kome sam pisao u nekom od „Dnevnika“ neće ući u antologije ali predstavlja veoma ugodno slušalačko iskustvo.

7.       Leyla McCalla – The Capitalist Blues

Možete recenziju pročitati OVDE. Ne bih imao nešto novo da dodam. I sada kad slušam album, sviđa mi se isto kao kad sam ga prvi put čuo.

8.       Mandolin Orange – Tides of a Teardrop

Ovo se zove savršenstvo. Savršeni folk album. Tu leži mali problem – presavršen je. Ne možeš mu lako odoleti ako ikako voliš vrstu muzike koja pokriva „common ground“ folka, kantrija, bluza i roka. Ipak, ta presavršenost ga je, paradoksalno, koštala boljeg mesta na listi.

9.       The Delines – The Imperial

Izvod iz prikaza albuma koji se pojavio u februarskom „Dnevniku“: Priče su u centru pažnje i kada je njegova nova grupa The Delines u pitanju, samo je sada njegov nezametljiv vokal zamenjen predivnim glasom Amy Boone, toplim i mekim kao duša. Kako se taj anđeoski glas slaže sa sumornim Vlautinovim pričama? Lepo se slaže, da vam odmah kažem. Možda i previše lepo. Dosta sam slušao taj album i stvarno je to lepo iskustvo, to niko ne može da porekne.

Problem, po mom mišljenju, leži u nečemu drugome – te taške priče mi nekako ne idu sa tim savršenim glasom. Da li Vili namerno hoće taj kontrast koji još više ističe teskobu iz tih njegovih priča, to ne znam, ali moram priznati da mi (naročito posle dužeg slušanja) nedostaje onaj njegov običan, neutralan glas čoveka koji priča priču. Ali, za uobičajenog površnog slušaoca glas Ejmi nikako neće biti problem – naprotiv. Ova akademska rasprava koju sam imao sa samim sobom neće uticati na visoku ocenu koju ću dati albumu "The Imperial", niti na najvišu poziciju koju trenutno zauzima na mojoj listi najboljih albuma 2019.

10.   Billy Strings – Home

Ko čita moje tekstove zna da ne volim virtuoze koji svoje tehničke kvalitete neštedimice prikazuju u javnosti. Na prvi pogled, takav je i mladi (27 godina) Bili koga na Jutjubu možete naći kako dominira u društvu najvećih instrumentalista blugras žanra. Mnogi ga porede sa Stivi Rej Vonom i to poređenje ima smisla. Izuzetna tehnika sviranja gitare dopunjena je i autorskim pečatom. Napisao je svaku pesmu sa ovog albuma, kao autor ili koautor, a među njima ima i takvih koje ne insistiraju na tehnici, već na osećaju.

11.   Leonard Cohen – Thanks For the Dance

12.   Michaela Anne – Desert Dove

13.   Matt Patershuk – If Wishes Were Horses

14.   James Blake – Assume Form

15.   The Shivas – Dark Thoughts

16.   The Po’ Ramblin’ Boys – Toil, Tears & Trouble

17.   Joan Shelley – Like the River Loves the Sea

18.   Shovels & Rope – By Blood

19.   Justin Townes Earle – The Saint of Lost Causes

20.   Jim Jones and the Righteous Mind – CollectiV

NAJBOLJI ALBUMI PO IZBORU DRAGANE ERJAVŠEK:

Lista regionalnih albuma će u konačnici imati svojih propusta baš zato što je bila bogata godina i bila sam maksimalno posvećena svim izdanjima. Poredak se u prvih deset albuma sam nametnuo i vrlo mi je važno što se Wooden Ambulance izdvaja na prvom mjestu. Nije samo o fanovskom riječ, već slobodno mogu reći i svojevrstan dug albumu “Rough Charms” koji je jednom davno izašao na samom kraju godine, nakon što su liste bile zaključene, a bukvalno je jedan od najboljih albuma u posljednjih dvadeset godina na našim prostorima. “Redville” se popeo stepenicu više, manje je sirov, prenabijen emocijama, muzički gotovo besprijekoran i nije bilo sumnje mjesecima unazad da me ništa neće držati na tankom špagu drhtaja kao ovo izdanje subotičkog orkestra. Nisam pisala o albumima “Treatise” i “Disturbance in a quiet night”, a pružili su mi divne momente ove godine i učinili da neke šetnje budu prijatnije od drugih.

Regionalni albumi godine:

1. Wooden Ambulance - Redville
2. Ichabod – Volume 1: Psychedelic Chansons
3. Seine - 22
4. Buč Kesidi - Euforija
5. Svemir – Strah od dubine
6. Nellcote – Disturbance in a quiet summer night
7. Ivica - 1235
8. ESC Life – Born to be mild
9. nemanja – tarot funk
10. JR August – Dangerous Waters
11. Gracin - Dva
12. Katarina Pejak – Roads that Cross
13. Ana & The Changes - Differences
14. Mactire - Treatise
15. Fipa – heartsongs for the brave

Inostrani:

Ovogodišnja inostrana produkcija je možda i bila bogatija, ali nije dobila kod mene prostor zbog manjka slobodnog vremena koje sam, kao i svake godine, posvetila regionalnoj sceni. Tako su u mom fokusu bili favoriti koji su na staroj slavi formirali ovu listu. Frank Turner je na vrhu zbog povratka onom najboljem od sebe, onom gitarsko – pripovjedačkom, a usput je ovaj album i jedna divna posveta ženama koje su ostale na marginama diskriminativnog svijeta, pa je ta njegova istraživačka i aktivistička priroda neupitno izdigla ovaj album iznad drugih. Turner je, nakog jednog prosječnog albuma, ponovo uspio da povrati moju pažnju. Naravno, ovo prvo mjesto je izmjereno i brojem preslušavanja.

Ostali su su već stari zmajevi, koji su svoje albume odradili bez ijedne greške (ili bar greške nisu uticale na kompletan utisak). Jedino novije ime je Pedro The Lion, bend iz Sijetla, kroz čiju sam diskografiju prošla unazad, budući da u posljednjih petnaestak godina nisu bili aktivni. Posebna ljubav za Patricka Watsona koji me vraća meditativnim procesima svakim svojim albumom, omogućavajući mi da se sa svojim nemirima bolje dogovaram.

1. Frank Turner – No Man's Land
2. Pedro The Lion – Phoenix
3. Patrick Watson – Wave
4. Mandolin Orange – Tides of a Teardrop
5. Bruce Springsteen – Western Stars
6. Sharon Van Etten - Remind Me Tomorrow
7. Glen Hansard – This Wild Willing
8. Tallest Man on Earth – I love you. It’s a Fever Dream.
9. Tindersticks – No treasure but hope
10. Craig Finn – I need a new war

EPs:

• Klinika Denisa Kataneca – Rode
• Glib – Glib
• Punčke – Vidimo se

NAJBOLJI ALBUMI GODINE PO IZBORU NOVAKA GOVEDARICE:

Domaći albumi 2019.

Tri su se albumčine izdvojile u regionalnoj produkciji ove godine, podjednako briljantni u ideji, konceptu, produkciji, kreaciji, realizaciji – meni najdraži je kako već kazah maestralan debi Bruna Šlata alias Ichaboda, iako je recentni, najvećim dijelom šaputavo-melanholični album subotičke grupe Wooden Ambulance upravo veličanstven vrhunac njihove diskografije, te ne samo domaće, ove godine prezentovane rok muzike (u odjeljku Americana to je jedan od nekoliko Albuma godine generalno!).

Album godine ovde i sada, sviđalo nam se to ili ne, snimili su Buč Kesidi, i to je fakat – takva vrsta euforije s jedne strane raduje, ali s druge strane i opominje koliko hajp može da se proširi… U konkretnom slučaju to nimalo ne škodi, već pomaže da se konceptualno zaokružena, generacijska priča -koja nema kompromisa što se tiče kvaliteta-- proširi. Inače, "Euforija" je ogroman korak naprijed u odnosi na njihov prvi album, izuzetno zavodljiva i slojevita cjelina koja je, svjedočimo, postala pop fenomen (prvenstveno unutar Srbije) na nivou nekakve epifanije.

O rafiniranom i produhovljenom, jednom riječju krasnom kantautorskom angažmanu Nikole Vranića aka J. R. Augusta pisao sam opširnije, dok drugi album beogradske kantautorke Ane Ćurčin pravi puni žanrovski zaokret, rekao bih ne samo u smjeru što pitkije pop muzike, nego tu ima i džez elemenata i kompleksnije zvučne strukture. U svakom slučaju izvanredna svirka i bogata aranžerska rješenja benda, tako da je to  definitivno zajednički, progresivan projekat za Ana &The Changes, koji se kontinuirano mijenjaju. Indi trubadur između sna i jave, fragilnog i intimističkog izraza – to je Ivica, momak koji je mnoge, uključujući i mene, iznenadio setom jakih iako neuhvatljivih, vrlo sanjivih, izvrsno produciranih pjesama.

O album “Tarot Funk” pomno je pisao kolega Srđan, i taj instrumentalni eksperiment je sasvim uspio. Crvi su kondenzovali i artikulisali svoju bučnu gitarsku muziku, moguće i pripitomili temperament, a rezultat je snažan, odvažan drugi album koji je objavila vjerovatno vodeća regionalna (dakako indie)  izdavačka kuća – više manje zauvijek. Naravno, Pop depresija je takođe izuzetno značajan činilac ne samo u Srbiji, sa sada već impresivnim, pažljivo biranim katalogom – objavili su i drugi, za mene lično nešto manje uzbudljiv album niške grupe Bohemija, kojoj – iako to može biti na početku simpatična odlika – pomalo smeta niški akcenat pjevača jer skreće pažnju sa inače maštovite, poletne muzike…

Straight Mickey & the Boyz su nekako stali na pola puta, sa 4-5 izuzetno potentnih i kvalitetnih singlova, ali cjelina (me) ne oduševljava, mada je album zvanično izdat u zadnji čas pa bi ga trebalo još koji put čuti... O ujednačenom, mnogo šire od našeg podneblja prepoznatom albumu dražesne Katarine Pejak znalački je već pisano, i nema se tu mnogo šta pridodati. Osim ovih još nekoliko albuma u donjem dijelu ljestvice koje valja preslušati, jer su takođe vrijedni pažnje i uloženog vremena pažljivih, pasioniranih slušalaca.

    Buč Kesidi – Euforija

     Ichabod - Volume 1: Psychedelic Chansons

       Wooden Ambulance – Redville

2. J.R. August -Dangerous Waters
   
3. Ana & The Changes – Differences
   
4. Svemir – Strah od dubine
5. Ivica – 1235
6. nemanja – Tarot Funk
7. Crvi – Šta si to uradio?
8. Bohemija - Nasmeši se i reši se?
9. Straight Mickey & the Boyz – Čovek koji ima obaveze
10. Katarina Pejak – Roads That Cross
11. Sacher - Biser, ambra, jantar
12. Porto Morto - Portofon
13. Seine – 22
14. Činčila – Bez oblika  (bonus)
    
15. Reverend - From The Common House  (bonus)
    

+ Hali Gali kompilacija!

EPs:

• ·KLINIKA DENISA KATANECA - Rode
• ·PUNČKE - Vidimo se

Najbolji (ino)strani albumi godine

Od (ino)stranih izdanja definitivno bih izdvojio “Designer”, po mom sudu i ukusu, ubjedljivo najbriljantniji album 2019. godine. O njemu sam napisao opširniji panegirik, ali evo isječka: … Pravo dizajnersko tj. kompozitorsko-aranžersko blago. Svih devet numera veličanstveno su stilizovane, ali nema tu ni trunke izvještačenosti, niti neiskrenosti. Stil je definitivno ono što je ovom albumu, i njegovoj kreatorki, urođeno. I senzibilnost, jer kako kaže, ona je hipersenzibilna osoba iako ne odaje taj utisak. Možda ne u stvarnom životu, ali u pjesmama se bukvalno nema iza čega sakriti.Teško se odlučiti koje su pjesme najljepše na albumu, ali pored uvodne i naslovne numere, izuzetno prefinjena je "Zoo Eyes", sa neodoljivo aranžiranim instrumentima, ali i skoro prozračna “Weights of the Planets”, sa šaputavim, diskretnim vokalom i muževnim bek vokalom kao kontrastom. Potonja pjesma kao da dolazi sa druge planete, što bi se, uostalom, moglo tvrditi i za kompletan album…

Slijede lepršavi, neodoljivi pop Vampire Weekend koji kao da je mogao umanjiti broj numera na ovom izuzetno pozitivno, vedrim suncem obasjanom albumu, zatim dirljiva, dubinska introspekcija Ejndžel Olsen i propitivanja nakon raskida te, između albuma starih velemajstora kakvi su pok. Leonard Koen, Brus Springstin i Nik Kejv, dva albumčeta koji iz nekog razloga nisu (bila) dovoljno istaknuta, oba sa odličnim singlovima i ujednači kao cjeline, savršeni za slušanje od početka do kraja, nešto što zapravo sve rjeđe činimo - to su albumi Endrjua Birda i Devendre Benharta, koji su baš zbog toga što su ih mnogi previdjeli, i što možda nisu uvidjeli sve njihove kvalitete, tako visoko na ljestvici.

Jedan od mojih omiljenih bendova, Tindersticks, ni ovaj put nisu razočarali, štaviše snimili su jedan od najljepših albuma još od prva dva-tri remek-djela kojima su obilježili prvu polovinu Devedesetih, dok je Bil Kalahan u svojoj kućnoj radinosti snimio nešto drugačiji, ali svejedno pastoralan, predivan album koji ne liči na neki drugi iz njegove sofisticirane diskografije- pravi razlog da se nađe u 10 odabranih!To se, međutim, može desiti i nekom od narednih pet imena, jer vremenom liste evaluiraju, stvari se mijenjaju, kako u muzici, tako i u životu.

Strani albumi godine:

1. Aldous Harding – Designer
2. Vampire Weekend - Father of the Bride
3. Angel Olsen – All Mirrors
4. Andrew Bird - My Finest Work Yet
5. Leonard Cohen – Thanks for the Dance
6. Nick Cave and the Bad Seeds – Ghostseen
7. Devendra Banhart – Ma
8. Bruce Springsteen – Western Stars
9. Tindersticks - No Treasure But Hope
10. Bill Calahan - Shepherd in a Sheepskin Vest
11. Sharon Van Etten - Remind Me Tomorrow
12. Wilco –Ode to Joy
13. Lana Del Rey - Norman Fucking Rockwell!
14. Tinariwen – Amadjar
15. Neil Young – Colorado