Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (39)

11 decembar 2019
Author :   Srđan Strajnić

01.10.2019 – 30.11.2019

U poslednjem tromesečju godine, sasvim očekivano, došlo je do poplave novih izdanja iz regiona pa će ona biti glavna tema trideset devetog nastavka Dnevnika. Pored domaćih, osvrnuću se i na nekoliko izvanregionalnih izdanja za koja smatram da to zaslužuju. Ne bih da dužim, nego da pređemo odmah na stvar.

Kao i obično, za zvučnu kulisu čitanja ovog teksta preporučujem prateći mikstejp (OVDE).

Neil Young & Crazy Horse – Colorado

Kad Nil Jang svira sa Crazy Horse to je uvek svetkovina. Može da svira i „Žikino kolo“ i opet će da bude dobro. „Colorado“ je klasični Crazy Horse album, pravljen po ugledu na „Everybody Knows This Is Nowhere“, što mu garantuje visoku ocenu kod mene. „Crazy Horse“ je prototip rokenrol benda, u kome su greške i spontana dešavanja sastavni deo prezentacije. I uvek ima ta jedna (bar jedna!) preduga pesma, bez koje bi se ceo koncept raspao. Na Koloradu to je „She Showed Me Love“ čiji bi naslov neiskusnog slušaoca mogao da odvede na pogrešan trag. Pesma nije o ženi, pesma je o prirodi i potrebi da je zaštitimo. Nisam veliki fan Jangovog prenaglašenog, često banalnog aktivizma, ali kao Crazy Horse oplete desetominutni džem, zaboravimo o čemu se tu uopšte radi i samo slušamo rokenrol. I ostale pesme su vrlo dobre (služimo narodu!) do odlične, tako da, posle dužeg vremena, Nil Jangov album zadovoljava sva moja očekivanja. Zato ću ga mirne duše staviti u sam vrh moje godišnje liste. Nije moderan, to je istina, pa će na samom vrhu biti jedan koji jeste, ali plasman među prva tri je sasvim zaslužen u godini koja nije obilovala izuzetnim delima. (8.2/10)

Buč Kesidi – Euforija

Recenziju Dragane Erjavšek možete pročitati OVDE, ovo ispod su neka moja razmišljanja vezana za album:

Groznica subotnje večeri – tako se zvao popularni film sa kraja sedamdesetih, sa Džon Travoltom u glavnoj ulozi i Bee Geesima koji su pravili muziku. Film je govorio o partijanju subotom uveče u eri disko muzike. Obučeš belo odelo i furaj! Danas belo odelo nije „in“, vraćaju se „treše“! Ali, partijanje je i dalje omiljena zabava subotom uveče!

Levoruki duo „Buč Kesidi“ su stigli tamo gde sam im i predskazao – na vrh. Hajp koji se podigao me ne iznenađuje, to je generacijska stvar. Tinejdžerima je dosadilo da im mudrost prodaju rokeri godišta njihovih otaca i dedova. Mladi za mlade – to je prava stvar! O čemu to pevaju mladi Pančevci? O traumama i benefitima adolescencije, o čemu bi drugom! Nije li ceo rokenrol zasnovan baš na tim temama.

Jedina (mala) zamerka je to što se presvlačenje iz košuljica i majica indi roka u trenerke elektropoprokdiska ipak na tim novim snimcima „čuje“. Jedva, ali se čuje. (8.2/10)

Big Thief – Two Hands

Adrien Lenker i momci su ove godine izdali dva albuma. Izvikani UFOF je moderniji ali mi se više sviđa ovaj, koji je tradicionalniji. Ovde imamo zvuk Big Thiefa sa početka njihove karijere koji više vuče na kantautorstvo nego na pravi rok bend. Mali problem su i dalje pesme koje ne ulaze u uho „iz prve“, treba malo više vremena i slušanja da bi se na pravi način procesuirale. Današnji slušalac koji nema to vreme na raspolaganju (tačnije, ne daje ga sebi na raspolaganje) ostaje uskraćen za svu tu lepotu. Skoro svaka pesma je malo remek-delo koje poseduje taj diskretni šarm svojstven Big Thiefu. Gitarista Bak Mik je sve značajniji za zvučnu sliku što ga se manje čuje – on je živa demonstracija pravila „manje je više“. Album od kad sam ga prvi put čuo raste u meni. Dokle će stići, videćete na mojoj godišnjoj listi. (8.1/10)

Nick Cave & the Bad Seeds – Ghosteen (8.0/10)

Recenziju pročitajte OVDE

Ichabod – Les Chansons Psychedeliques

Novak je sve rekao o Ichabodovom albumu u svojoj recenziji (OVDE) pa ja skoro da nemam šta da dodam. Jedino to da se ovaj album sviđa i onima koji nisu najveći fanovi Bitlsa, kao ja, na primer. Nesporno, album je muzički povratak u šezdesete godine, ali poseduje sasvim dovoljnu dozu originalnosti da ne bude puki revival. Imponuje zrelost koju demonstrira devetnaestogodišnji muzičar Bruno Šlat. Očigledno je da se u regionu pojavio autor koji će da traje. Zanima me samo u kom pravcu će ići Brunova karijera. Nadam se da će u narednim izdanjima krenuti dalje od reminiscencija na šezdesete godine. Takav talenat to može i mora! (8.1/10)

J.R. August – Dangerous Waters

Džej Ara znam dugo, još od njegovog nastupa na drugom Americana Night festivalu (2014) i u maloj Sali Lisinskog kad je nastupio kao podrška Stray Doggu. U oba slučaja nastupao je solo, s tim što je u drugopomenutom sedeo za koncertnim klavirom. Oba nastupa su bila odlična. Džej Ar ume da privuče i zadrži pažnju publike i kad nastupa sam jer je superioran na svom instrumentu (klavijature) i ima jake pesme. „Crucify Me“ je jedna od tih. Moram priznati da mi se manje sviđaju horske pesme sa ovog albuma. Jeste da se dobro uklapaju sa novim Nik Kejvom i trendom prog-roka koji upravo uzima maha i kod nas i u svetu ali zadržavam za sebe pravo da mi se to ne sviđa. Ipak, drago mi je zbog Nikole Vranića jer je dosta uložio u sebe i svoju muziku, što je počeo da dobija široko priznanje koje je odavno zaslužio. Bilo kakav uspeh je za one koji pevaju na engleskom podvig, a kamoli prva pozicija na zvaničnoj nacionalnoj top listi. (8.0/10)

Kodagain & Isidor Igić – Primite puno pozdrava

Adekvatan naslov za muziku koja asocira na nevine šezdesete godine u danas nepostojećoj zemlji koja se otima iz kandži realnog socijalizma. Letovanje na Jadranu u radničkim odmaralištima sa jelovnikom naših baka – punjene paprike sa pire krompirom kao prilogom, varivo od tikvica, čorbast pasulj, gulaš, paprikaš, sve to služeno u prepunim dubokim tanjirima. Ako ste mnogo gladni, može i repete! Udružili su snage zemljaci iz istočne Srbije, Saša Zorić iz Knjaževca i Isidor Igić iz Majdanpeka i dopisnim putem napravili ovaj album. Igić je Zoriću poslao svoju poeziju a ovaj je napravio muziku – četrnaest genijalnih pop minijatura. U celom tom procesu nisu se lično susreli. Ova muzika nije rokenrol već autohtona zabavna muzika ovih prostora koja je mešavina mediteranskog melosa i starogradskih pesama. Zato te pesme izmamljuju svačiju nostalgiju iz dubokog mraka. Moja se krije u šezdesetim godinama prošlog veka, slatka je, zavodljiva i čedna. Takva je i muzika Kodagaina i Igića. (8.0/10)

Matt Patershuk – If Wishes Were Horses

Mora se i o ovom Kanađaninu napisati neka reč na srpskom. Met je izdanak kanadske škole kantrija koja je, kao i škola folka, vrlo jaka. Ne čudi što je tako jer je to ipak isti kulturni prostor, ista beskrajna prerija, isti starosedeoci, isti doseljenici…Met Pateršuk živi na porodičnoj farmi (gaje se konji, oce i goveda) i piše pesme. Te pesme savršeno pašu uz beskrajna prostranstva Alberte. Ovo mu je četvrti album, producirao ga je Stiv Doson, legenda kanadske roots muzike. I on je, kao i prethodna tri, uglavnom ortodoksni kantri otpevan prijatnim baritonom ali ima i nešto bluza. Bluzevi su „Blues Don’t Bother Me“, „Velvet Bulldozer“ koja govori o običnom radnom danu Alberta Kinga koji je radio kao vozač buldožera i „Sugaree“, pesma Roberta Hantera i Džeri Garsije koje ,mada nije pošteno prema Metovim originalima, doseže do najbolje pesme na albumu. Prateći vokali u toj pesmi prave razliku.  Od kantri pesama za mikstejp sam odabrao „Let’s Give This Bottle a Black Eye“ iako su slobodno mogle da idu i duhovita „Ernest Tubb Had Fuzzy Slippers“, „Walkin’“ koja asocira na Petsi Klajn ili spora balada „Alberta Waltz“. Na albumu se nalaze i četiri instrumentala koji kao da su ukradeni iz nekog špageti vesterna koji je prigodno zovu „Horse od 1 do 4“. Met je jedan od retkih koji može da se pohvali da ima skor 4 od 4. Naime, sva četiri albuma su mu u najmanju ruku vrlo dobri. Poseban plus kod mene ima zbog izbora saradnica. Na prvom mu je violinu svirala jedna od mojih omiljenih kantautorki Kendel Carson a na prošlom je pevala Ana Ege koja će ove godine biti visoko plasirana na mojoj listi albuma. (8.1/10)

Consecration – Plava Laguna

Rekao sam da ću ove godine pisati o svakom domaćem albumu koga preslušam pa zato pišem i o Consecration. Međutim, kako vrsta muzike koji sviraju Consecration ne spada u moje omiljene (naprotiv), a očigledno je da pred sobom imam vrlo kvalitetan bend i kvalitetan album našao sam se u nezavidnoj situaciji. Ne želeći da ploču na bilo koji način potcenim ili pogrešno procenim (što bi se verovatno desilo jer mi taj žanr nije blizak) niti da pišem negativno o nečemu u šta je uložen ogroman trud, znanje i talenat, rešio sam da ne pišem ništa. Ocena je kompromis između sviđanja, za koje bi dobili nižu, i uvažavanja za koje bi dobili višu. (7.5/10)

(The) Lesser Men – References, Reflections: Revelations

Momci su za ovaj album dobili najgoru kritiku koju sam čitao još od onih Petra Lukovića u „Dugi“. Međutim, ta kritika Siniše Miklaužića koja je izašla na portalu muzika.hr samo je pojačala moje interesovanje da preslušam album. Moram priznati da posle preslušavanja nisam našao mnogo dodirnih tačaka između muzike sa tog albuma i kritike istog. Verovatno je do mene i mog problematičnog sluha, ali meni se album svideo, posebno prva polovina na koju se S.M. najviše obrušio. Seksi mi je ono izvlačenje brojeva italijanskog lotoa u prvoj i trećoj pesmi, Druga pesma, ona o bebama je ok, a „Comedians“ koja ima političke konotacije (bar meni su ti komedijaši asdocijacija na političare) je odlična, za mene najbolja na albumu. Fankoidna „Gentlemen in Lingerie“ mi nije postala instant favorit, ali je sasvim dobar plesni komad. Još bolja je sledeća,  „Ghostwriter“, u kojoj saznajemo ko je pravi pisac  autorovog dnevnika.

„Trilogy“ sa Irenom Žilić  je ambiciozna pesma kompleksnije strukture koja se neće svima svideti. Moram priznati da ni ja nisam oduševljen. „Sooner or later“ sa svojim dopadljivim refrenom je jedna od boljih pesama na albumu. „The Shunt“ je takođe nekako smirena iako pozadinski ritam nije. To je valjda zbog načina pevanja. Još jedna dobra pesma. „Interesantna je „California Dreaming Revisited“ čija je polazna tačka original Mamas & Papas da bi se pesma dalje razvijala u drugom pravcu ali uz sve vreme prisutan duh originala. Lep hommage toj klasičnoj pop pesmi. Uopšte, (The) Lesser men su dosta pažnje posvetili slaganju glasova. Dok slušate završnu pesmu „Endless“ zaista vam se čini da može da traje beskrajno.

Moglo bi se na kraju reći da su (The) Lesser Men postupali u skladu sa naslovom albuma; reference i refleksije vode do otkrovenja. Kako su u propratnom tekstu na bandcampu sami istakli, njihova namera je bila da napuste poznate obrasce pravljenja pesama, to jest stvaralačku kolotečinu, i da krenu neistraženim putevima. Posledica takvog pristupa može biti poneki neuspeh, ali je taj pristup pošten, pre svega prema sebi. Dakle, poštena ploča koja će zbog te danas retke osobine dobiti za koju desetinku veću ocenu. (8.0/10)

Ivica – 1235

„Djeco Ivica se zovem, kog nacrtam bude živ…“, tako počinje pesma koja mi se automatski odmotava u glavi kad neko pomene Ivicu. Ovog, ili bilo kog drugog. Međutim, muzika Ivice o kome danas govorimo nema nikakve veze sa ovim likom iz crtaća. Muzika Ivice ima veze sa pančevačkom muzičkom scenom, koja je trenutno u najvećem hajpu, pre svega zahvaljujući Buč Kesidiju ali bar malo i Ivici. Jer, njegov novi album, peti po redu (Lepe reči su za ružne dane (2012); Vodi me na more (2015); 120 dana na Atlantskom okeanu (2016); Kakvi ste to ljudi (2018); 1235 (2019)) konačno je privukao pažnju šire javnosti. Bogami je i Ivica  krenuo u ozbiljniju promociju pa je to počelo da daje rezultate.

Album „Jedna druga treća peta“ je producirao Milan Bjelica, čovek za koga se vezuje uspon pomenute pančevačke scene. Zvuk koji je kreirao na ovom albumu potpuno je različit od onog koji karakteriše njegovo drugo čedo, Buč Kesidi. Naime, Ivan Kačavenda (Ivica) i on su kreirali zvuču sliku koja daje utisak maglovito snenih pejzaža na visinama na kojima je vazduh razređen. Muzika koju bih mirne duše nazvao ambijentalnom. Ta tendencija se u Ivičinoj muzici primećuje od samog početka. Već na prvom albumu (producent Stefan Gaćeša) se težilo toj atmosferi da bi se od drugog, kada dirigentsku palicu preuzima Bjelica, ubrzano krenulo ka tom cilju. Dakle, Kačavendin autorski izraz je prosto vapio za produkcijom kakvu je dobio. U njegovoj muzici sve je manje indi roka a sve više ambijentalnosti. Interesantno je da su i Buč Kesidi i Ivica krenuli od indija da bi prvi otišli u poprokdisko a drugi u taj ambijentalni orkestrirani zvuk. Očigledno je, kad se pogleda cela ovogodišnja muzička produkcija da se stvari komplikuju – više nije na ceni sirovost i jednostavnost. Era novog prog-roka, ili kakogod da ga nazovu, je počela. Ivica je ovim albumom, bar kod nas u regionu, zauzeo mesto u prvim redovima. (8.0/10)

Wilco – Ode To Joy (8.1/10); Sturgill Simpson – Sound and Fury (7.5/10); Deborah Berg – New Road Home (7.410); The Hold Steady – Thrashing Thru the Passion (7.2/10); Tom Brosseau – In the Shadow of the Hill-Songs From the Carter family Catalogue Vol.1 (7.6/10); Ben Winship – Acorns (7.3/10); Miranda Lambert – Wildcard (8.0/10); Ben Winship – Toolshed (7.5/10); Michaela Anne – Desert Dove (7.8/10); Angel Olsen – All Mirrors (7.9/10); Ralph McTell – Hill of Beans (7.5/10); Kelsey Waldon – White Noise, White Lines (8.0/10); Emily Mae Winters – High Romance (7.4/10); Queen Of Jeans – If You’re Not Affraid, I’m Not Affraid (7.5/10); Eli ’Paperboy’ Reed – 99 Cent Dreams (8.0/10); Andrew Combs – Ideal Man (6.0/10); Samantha Fish – Kill Or Be Kind (7.5/10); Dori Freeman – Every Single Star (8.0/10); Amy Speace – Me and the Ghost of Charlemagne (7.5/10); Simon Joyner – Pocket Moon (8.0/10); Brittany Howard – Jaime (8.0/10); Kanye West – Jesus Is King (5.0/10); John Zorn – Nove cantici per Francesco D’Assisi (8.0/10); Elbow – Giants of All Sizes (6.0/10); Kinky Friedman – Resurrection (8.1/10); Mariachi Los Camperos – De ayer para siempre (7.5/10); Sarah Jane Scouten – Confessions (8.0/10); Jimbo Pap – It Can Always Get Worse (7.5/10).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio