28.11.2024 – 27.12.2024

Ovaj Dnevnik će biti obimniji nego bilo koji do sada jer sam se, pored redovnog preslušavanja, potrudio i da čujem albume koje je na svoju listu stavio moj sličnomišljenik M.G., kao i albume koji su se našli na listama magazina Mojo i Uncut, kao i na Americana listi portala Popmatters samo iz razloga da mi nešto ne promakne. Naravno, radi se o albumima koji pripadaju takozvanim „roots“ žanrovima i onim proisteklim iz tih žanrova. Ima tu kao i obično i velikih zvezda, i povratnika na scenu, ali i sasvim novih imena. Odlične albume imaju Father John Misty i Vili Nelson, kao i mlada nada Bejli Biger i jedini razlog što im nisam napisao barem kratak prikaz je nedostatak vremena. Intenzivno razmišljam o godišnjoj listi tako da će ovo izdanje biti siromašnije prikazima bar kad se radi o stranim albumima.

Dok ne dođe ta godišnja lista probajte da preslušate neuobičajeno dugu plejlistu sastavljenu od pesama po mom izboru da svih pomenutih albuma OVDE.

Evo šta sam pripremio ovoga puta:

01.10.2024 – 27.11.2024

Ovoga puta ću u uvodu pisati o albumima koje sam samo ocenio, jer mislim da neki od njih zaslužuju komentare, ali ne i šire prikaze. Počeću sa legendarnim bendovima i pojedincima koji imaju nove albume a to su Pixies, The Cure, Mercury Rev, Vili Nelson, Sid Grifin pa i vremešni Irac Kristi Mur.

Ovaj poslednji je osamdesetogodišnjak, folk pevač, levičar, koji je ipak ostao u kontaktu s savremenim civilizacijskim trendovima, ali da se razumemo, on jeste aktuelan, ali ne i moderan, bar što se muzike tiče. Najtradicionalniji mogući folk je u pitanju.

The Cure moram priznati nikad nisu bili klub za koga navijam sticajem životnih okolnosti. Njihova karijera se razvijala uporedo sa mojim diplomiranjem, ženidbom, služenjem vojnog roka, otvaranjem ordinacije, dobijanjem i gajenjem dece i to se sve odvijalo u takvom tempu da nije čudo što sam osamdesete „preskočio“ kad se radi o novim pojavama na sceni (jedva sam i one stare ispratio). Retroaktivno se na njih nisam „primio“, kao uostalom i na većinu muzike iz tog perioda, i to zbog iritirajuće produkcije, naročito zvuka bubnjeva (jedva je i Brus Springstin iz osamdesetih mogao da prođe!). Slabo poznajem njihov opus i ne znam da li je njihov aktuelni album samo nastavak niza ili je doneo nešto novo, ali mogu reći da ono što čujem izaziva fudbalske asocijacije (mada Robert Smit uopšte ne liči na fudbalera, više liči na babu). Naime, muzika sa najavnog singla  koji sam prvo čuo (i većine ostalih pesama) neodoljivo podseća na tika-taka igru FC Barselona iz vremena Ćavija i Inijeste, čisto umiranje u lepoti, ali problem je u tome što kad lopta najzad dođe do Mesija za razliku od fudbala ovde nema sudije da svira penal pa sve ostaje nedorečeno. Možda tu nedorečenost vole ljubitelji Kjura, ali ja, na žalost ili na sreću, nisam od tih.

The Pixies su bolji, jer taj njihov pauer pop ili pank-pop je lepo zaokružen i ne razvlači se kao gladna godina.

Mercury Rev je vrlo dobar, sa svojim lebdećim pesmama koje su uzletele još dalje u pravcu kosmičkih prostranstava od njihovih ranijih pesama. Pičfork ih je ispljuvao, ali mene su kupili duvačima koje su ubacili pa čak i Donahijevim recitovanjem i šaputanjem tekstova pesama. Čini mi se da je posle trideset plus godina karijere ovakva promena bila neophodna, a i primerena je njihovim godinama.

Vili Nelson je snimio možda i dvadeseti album kojim se oprašta od ovozemaljskog života koji je bolji od svih dosadašnjih tog tipa osim prvog takvog, „Spirit“ iz 1996, kada je imao 63 godine. To je bio njegov 44. studijski album a ovaj poslednji je 76. – dakle punih 28 godina traje njegovo opraštanja sa svojom publikom. I neka traje još koliko god. Ne bunimo se.

Sid Grifin je interesantan lik – pored toga što je bio lider cow-punk grupe Long Ryders i benda Coal Porters, on je i pisac knjiga o Gram Parsonsu, Blugras autorima, Bobu Dilanu, kao i brojnih eseja o rok muzici. Ipak, ovaj njegov akustični album nisam najbolje primio, nekako mi je ravan i predvidljiv.

Reći ću par reči i o dve buduće zvezde, Megan Moroni i Lejni Gardner koje obe dolaze iz kantrija – prva će i ostati u njemu kao zvezda njegovog glavnog toka a druga će postati pop zvezda poput Tejlor Svift, Kejsi Musgrejvs ili Majli Sajrus. Njihova sudbina je upisana u taktove muzike sa njihovih debitantskih autorskih ploča koje se nalaze pri dnu ovog mog dnevnika (kao što su pri dnu i po ocenama).

01.08.2024 – 30.09.2024

--

In Memoriam: Kris Kristofferson (1936-2024)

Odlazak Krisa Kristofersona (1936-2024) sa životne scene je definitivno obeležio period između prethodnog i ovog dnevnika. Kao retko ko, uživao je nepodeljene simpatije javnosti. Neko ga je voleo kao glumca, mnogim ženama je bio lep i privlačan, ogromna većina je bila očarana njegovim pesmama.  Ako kvalitet autora merimo po broju njegovih pesama koje su postale „evergreen“, onda Kris Kristoferson skoro da nema premca među živima, a malo njih mu može „stati na crtu“ i među onima kojih više nema. Navešću samo pet: „Help Me Make It Through The Night“, „Me and Bobby McGee“, „For The God Times“, Sunday Morning Coming Down“ i „Loving Her Was Easier“ i jasno vam je kakav je to autor. Kompletnu sliku dobijamo tek kada tome dodamo kakav je bio kao čovek. Kao sin general-majora američke avijacije imao je unapred zacrtan životni put. Prvo koledž, zatim studije na Oksfordu gde je stekao zvanje diplomiranog filozofa na smeru Engleska književnost, uz uspešno bavljenje sportom (boks, ragbi) koje ide u paketu. Pod uticajem porodice prijavio se u vojnu službu gde je dogurao do čina kapetana. U Vijetnam nije otišao. Ponuđeno mu je mesto u West Point vojnoj akademiji na katedri za englesku književnost, ali je on to odbio. Tu dolazi do prekida odnosa sa porodicom koja se nije slagala sa tom njegovom odlukom. Umesto stabilne akademske karijere on je odabrao put koji je odabralo njegovo srce a koji je počeo u Kolumbija studijima u Nešvilu gde se zaposlio kao domar koji počisti studio kad odu muzičari koji su ga koristili. Put koji kao da je opisan u onoj latinskoj poslovici: preko trnja do zvezda. Da preko tog trnja s početka puta lakše pređe pobrinuo se ni manje ni više nego Džoni Keš, koji ga je pogurao kad je bilo najteže i pomogao mu da sklopi prvi diskografski ugovor. Kris nije bio čovek koji zaboravlja takve stvari – ostao je sa Kešom prijatelj do kraja njegovog života, a tu uslugu koju je Keš njemu učinio, vratio je još jednoj legendi, Džonu Prajnu, kada je on bio na početku svoje karijere. Jedan je od onih likova kakvi više ne postoje – uvek na strani istine, pravde i morala. Tako je jednom ućutkao Tobi Kita, kantri zvezdu desničarskog usmerenja, kad je ovaj veličao američku vojsku i busao se u patriotske grudi – ti meni pričaš o patriotizmu i američkoj vojsci, ti koji u vojsci nisi ni bio. I tokom filmske karijere činio je gestove koji će se pamtiti – on je povezao Dilana i Pekinpoa u onaj nekad diskutabilni, danas legendarni projekat „Pet Garet i Bili Kid“, on je tokom snimanja sakrivao napunjen pištolj od pomahnitalog od alkohola Sema Pekinpoa da ne upuca nekog na setu, on je, pošto je nenamerno slomio nos Robertu  Englundu u sceni tuče u baru u filmu „A Star Is Born“ toliko patio da je Englund morao da onako slomljen dođe u njegovu prikolicu i popije flašu vina s njim ne bi li ga utešio… Mnogo je primera, mnogo je anegdota od kojih su neke spadaju pod haštag #nijesedesilo koje kazuju kakav je Kris Kristoferson bio kao čovek jer i te izmišljene govore o njemu isto što i one prave. Govore da se radi pre svega  o dobrom čoveku kome je srce na pravoj strani i koji svojih postupaka ne mora da se stidi. Nije to lako, naročito ne za osobu na njegovim pozicijama. Zato je ovako, bez i jedne loše reči o njegovom liku i delu i ispraćen. Neka počiva u miru.

*****

Plejlistu Dnevnika muzičkog eklektika #72 možete čuti OVDE, a evo i albuma odabranih za ovaj Dnevnik: