Knjiga počinje rečenicom „Pank je stav“ što je svakako tačno na nivou pojedinca, jer prihvatanjem pank „ideologije“ (ma šta to tačno značilo) prihvatamo i njegova spoljašnja (da ne kažem modna) obeležja, čime se jasno ograđujemo od neiniciranog okruženja. O političkim stavovima koje zastupamo kao pripadnici tog društvenog pokreta (namerno ne kažem muzičkog) bismo mogli razgovarati, jer su ti stavovi kod različitih pank podskupova vrlo različiti, pa i dijametralno suprotni. Knjiga Berija Filipsa se, međutim, bavi uglavnom onim pankom koji je pozicioniran na levoj strani političkog spektra, dakle onim koji se zalaže za anti-nacizam, anti-nacionalizam i anti-ratnu politiku. Akteri odabrani za intervjue su listom (skoro da nema izuzetka) jugonostalgični i skoro svi koji su bili aktivni u bivšoj nam državi ističu da nisu hteli da ruše sistem, već da ga menjaju. Dakle, među akterima ove knjige nećete naći pankere antikomunističkog i nacionalnog usmerenja (beogradski Direktori mi prvi padaju na pamet, sa pesmama kao što su „Mrzim Hajduk, „Bando Crvena“, „Čistićete ulice)“, niti pripadnike kontroverznog uglavnom desničarskog Oi! Pank pokreta (pomenuću novosadske grupe Dva minuta mržnje i Ritam Nereda). Sve vreme dok sam čitao knjigu, kako sam prelazio sa jednog na drugog intervjuisanog, sve do kraja knjige, dok sam razmišljao o tim ljudima i ženama po glavi mi se motao onaj izraz „mica mala“ što se odnosi na ljude dobre i drage ali naivne toliko da istovremeno izazivaju i divljenje i sažaljenje. Od pankera i pankerki bi se očekivao beskompromisan stav, u kom god smeru da ide, ali donekle iznenađuje nostalgija i žal za državom koja se u krvi raspala. Ipak, iznenađenje je manje kad se zna da te osobe same za sebe kažu da potiču iz dobro stojećih porodica srednje klase fino uklopljenih u tadašnju nomenklaturu vlasti (intervjuisani najčešće potiču iz porodica vojnih lica, pripadnika JNA). Dakle, Beri Filips se u izboru sagovornika uglavnom držao jugonostalgičnog principa.

Vreme je da pojasnim strukturu knjige. Autor je zamislio kao putopis po ugledu na čuvenu knjigu Rebeke Vest „Belo jagnje i sivi soko“ ali sa intervjuima sa akterima jugoslovenske i post jugoslovenske pank scene iz sedam jugoslovenskih gradova (po redosledu pominjanja): Zagreba, Ljubljane, Rijeke, Pule, Beograda, Novog Sada i Kragujevca. Epizode iz holandskog grada Ševeningena, mesta u kome sticajem okolnosti trenutno živi Beri Filips, a u kome se nalazi Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju su povod za paralelnu priču o raspadu te zemlje. Digresija u poglavlju iz Šefilda u kome je intervjuisan autor pesme koja je direktan povod za nastanak ove knjige „No Room For You“ Robert „Mif“ Smit takođe nosi određeni simbolizam – originalna pesma govori o prestanku s radom mesta na kojem su svirali lokalni i gostujući bendovi zbog čestih nasilnih ispada pankera koji su na te koncerte dolazili. I Branko Črnac Tusta, pevač KUD Idijota je u njihovoj verziji te pesme pevao „...ne idem tamo nikada... to nije mesto za nas...“. Veoma je dobro Beri Filips povezao tu priču o projugoslovenskom panku Titovog i post titovskog perioda sa pričom o raspadu Jugoslavije koji je došao do tačke sa koje nema povratke jedva nešto više od deset godina posle njegove smrti.

Ne znam kako je Filips birao ljude sa kojima je obavio intervjue. Da li je to bilo po principu „ti ljudi, i samo ti ljudi“ ili pak po principu „daj one do kojih možeš da dođeš“ to jest daj one koji pristanu da govore o temi „pank pod Titom“ ne znam, ili je prosto intervjuisao one koji su lako dostupni posrednicima koji su ugovarali intervjue u svakom od gradova, ali znam da bih ja verovatno izabrao druge sagovornike. Verovatno bi mišljenja o tom periodu bila raznovrsnija. Ovako, slaganje učesnika po pitanju raspada Jugoslavije u pravcu žaljenja za tom državom je skoro unisono a čini se i da se uveliko slaže sa stavom autora knjige o tom pitanju. Ja bih pre rekao da se istina krije u stihovima Branka Miljkovića „Ako smo pali, bili smo padu skloni“ iz poeme „Sedam mrtvih pesnika“. No, nesporno pravo autora je da odredi ton knjige, tako da s te strane nemam zamerki. Red je da navedem s kim je Beri Filips obavio intervjue. U Zagrebu mu je vodič bio izvesni, meni nepoznati Tomislav Zebić koji je ujedno bio i fotograf, prevodilac, sagovornik, organizator putovanja, jednom rečju prijatelj. Sagovornici su bili Aleksandar Dragaš, novinar Poleta, uticajnih omladinskih novina koje su izlazile nedeljno u Zagrebu osamdesetih godina XX veka (čiji sam redovni čitalac bio), zatim legendarni Zdenko Franjić, nezavisni izdavač, izvođač, DJ i zaljubljenik u alternativu, pa Matija Vujica i Jure Popović iz Trotakt Projekta benda koji je bio prilično reklamiran baš od strane Poleta, ali bez adekvatog diskogravskog izdanja koje bi pratilo hajp, zatim Darko Rundek o kome se sve zna, i Rujana Jeger, pank modna ikona čija se slika nalazi na omotu kompilacije Artistička Radna Akcija, inače kćerka Slavenke Drakulić, spisateljice i feministkinje i poćerka Mirka Ilića, svetski poznatog dizajnera. Ona je od svih intervjuisanih iz Zagreba jedina prava pankerka, pa je odmah postalo jasno da Beri Filips želi da prikaže širu scenu, koja osim panka uključuje i novi talas odnosno nju vejv. U Ljubljani nije mnogo „šarao“, tu je išao „pravo u glavu“, na Pankrte. Pero Lovšin je pravi izbor kad se radi o slovenačkom panku. Tu je bio i njegov slovenački domaćin Marin Rosić, po zanimanju panker, iz benda Carina. Rijeka je prošla bez intervjua, a u Puli je uhvaćen Sale Veruda iz KUD Idijota. U Beogradu sagovornici su bili Petar Janjatović, rok publicista, tvorac Yu Rock Enciklopedije, Branko Rosić, novinar i nekadašnji basista benda Urbana Gerila, članovi meni do sad nepoznatih pank grupa Pogonbgd i Trnje, a u Novom Sadu Stevan Gojkov i Radule Radusinović iz Atheist Rapa i Sava Savić, novinar. U Kragujevcu Saša Vujić iz KBO!

Knjiga nisu samo intervjui ljudi sa i oko pank/novotalasne scene, knjiga ima i svoj putopisni deo, podjednako zanimljiv, jer uvek je zanimljivo čitati o tome kako stranac doživljava tvoju zemlju i njenu istoriju. Još su zanimljivije digresije koje Filips pravi pričajući priče o mestima i događajima koji su ga inspirisali. Tako ćete pročitati priču o skvotu u Metelkovoj ulici u Ljubljani, o brodogradilištu Uljanik iz Pule, o Geneksovoj kuli u Beogradu, ili o pogromu Jevreja, Srba i Roma u Novom Sadu po opisu Aleksandra Tišme iz njegove „Knjige o Blamu“ kao i o Memorijalnom centru u Šumaricama u Kragujevcu. I to nije sve, ima još tih priča. O NATO bombardovanju Beograda i Novog Sada 1999., o Tanurdžićevoj palati i Žeželjevom mostu u Novom Sadu...

Sve je to lepo uklopljeno u skladnu celinu, bez da išta štrči i izgleda neprirodno tako da čitanje teče glatko i pravo je uživanje. Ono što je mene iznenadilo je to što je manje pažnje posvećeno najprominentnijim akterima jugoslovenske rok scene od kraja sedamdesetih nadalje, onima koji prvo padaju na pamet a to su Laibach i Borghesia iz Ljubljane, Parafi iz Rijeke, Prljavo Kazalište, Film i Azra iz Zagreba, Šarlo Akrobata, Disciplina Kičme, VIS Idoli i Električni Orgazam iz Beograda, Obojeni Program, Boye, Luna i La Strada iz Novog Sada koji se ipak skoro svi pominju u knjizi, i sarajevski bendovi Zabranjeno Pušenje i Elvis Kurtović & His Meteors koji se uopšte ne pominju. Nije to zamerka Beriju Filipsu koji sasvim sigurno zna zašto je prethodno pomenutima posvetio manje pažnje od ovih koje je uključio u knjigu, možda mi se to i sviđa, jer ta najpoznatija imena su uglavnom rekla šta su imala da kažu. Red je bio da se čuju i oni koje nemamo prilike da često čujemo. Od bendova novijeg datuma pomenut je Repetitor uz priložen citat Jona Roba, muzičara, muzičkog kritičara i gurua alternativne scene da je to nova Nirvana i najbolji gitarski bend na svetu u tom trenutku.

Na kraju, kada knjigu sagledamo kroz prizmu njene prve rečenice „Pank je stav“ primećujemo da je taj stav dosledan, pravi pankerski stav manjine koja stoji nasuprot većine. Mada su krvavi raspad Jugoslavije inicirale političke elite naroda koji su je činili (uz ne malo učešće međunarodnog faktora), ne može se ni „narod“ to jest većinski deo svakog od naroda abolirati od onog što se dogodilo. Junaci ove knjige, pankeri, su svoj stav koji se razlikuje od većinskog, iskazivali sa manje ili više odlučnosti i energije, ali su ga ipak jasno iskazivali (na primer Rimtutituki, koji je pomenut u knjizi) i dan danas ga iskazuju. Može se reći da je stav iskazan u onom akronimu Glavanove knjige „P(otpuno) U(vredljivo) N(egiranje) K(lasike)“ primenjiv na junake ove knjige ako se pod klasikom podrazumeva balkanska mržnja prouzrokovana narcizmom malih razlika. Paradoks leži u činjenici da pankeri, tvrdi i agresivni kakvim se predstavljaju (i kakvim ih drugi doživljavaju) u ovom slučaju zastupaju pomirljivu opciju, dok ovi drugi, takozvani običan narod, kao da uživa u tom krvavom raspletu.

Postoje određene priče i stavovi koji provejavaju kroz odgovore (skoro) svih intervjuisanih kao ona tvrdnja sa jugoslovenski pankeri nisu želeli da ruše sistem već da ga poboljšaju, što se vrlo lepo slaže sa priznanjem da su kao deca oficira JNA (ne svi, naravno) pripadali povlašćenoj srednjoj klasi, da su u centrima svojih gradova mogli da kupe New Musical Express i Melody Maker i da budu u toku sa najnovijim zbivanjima, da su ploče kupovali u Londonu i Trstu (dobrostojeća srednja klasa!), da su imali mnogo veću publiku i mnogo veće tiraže u zemlji od 22 miliona stanovnika, da su sve te grupe iz različitih jugoslovenskih gradova sarađivale i bile povezane prijateljskim pa i bračnim vezama. Ja koji ovo pišem, mada nisam dete vojnog lica, pripadao sam ovoj povlašćenoj klasi i delim iste drage uspomene sa junacima ove knjige pa osećam tugu što te priče zvuče kao zauvek završene priče. Valjda se to zove nostalgija. Ali, vremena su se promenila, pa više ne moram po ploče u Trst, već me sva moguća muzika ikad snimljena čeka u mom mobilnom telefonu a i priča o Jugoslaviji je, ako ćemo realno, zauvek završena. Ideja jugoslovenstva ne da zamire, već je u nekim od država na putu da bude kriminalizovana. S druge strane, dok postoji jezik koji je međusobno koliko-toliko razumljiv (mislim i na slovenački i makedonski), postojaće zajednički kulturni prostor. Slušaće se pesme srpskih bendova tamo i hrvatskih ovde, ako i krišom, ali će se slušati. To bi trebalo da bude dovoljno kao zamena za zajedničku državu koja očigledno nije mogla da opstane, jer, što reče Branko Miljković, ako smo pali, bili smo padu skloni.

-------

P.S. – Upravo sam saznao da je hrvatsko izdanje ove knjige objavljeno pre neki dan pod naslovom „U potrazi za Titovim punkerima“ u izdanju Rockmarka (istu možete nabaviti OVDE). Na srpsko se još čeka.