Uopšte nisam planirao da pišem o albumu Sare Renar, jer sam ga čuo neposredno pre zaključenja Dnevnika #81, ali pošto sam ga čuo prosto sam morao nešto da napišem. Ne zbog muzike koja ne spada u onu koju privatno slušam, već zbog njenog stava koji mi se sve više sviđa što je više znam (preko njene muzike, jer u životu nismo izmenili više od jedne polurečenice). Pod stavom podrazumevam sve – od onoga što govori tekstovima svojih pesama, svojim scenskim nastupima, načinima prezentacije njene muzike, pa čak i potezima iz privatnog života tipa napuštanje sigurnog posla arhitektkinje radi bavljenja kantautorskom muzikom ili udaja nje Zagrepčanke za original Nišliju o kome ste čitali u prikazu albuma njegove grupe Igralom u prethodnom Dnevniku - sve to govori da Sara ne mari uopšte šta će drugi da kažu i da uvek sledi svoju zvezdu ma kako taj njen put bio posut trnjem. Privatizovaću ovaj tekst konstatacijom da me podseća na moju ćerku, takođe arhitektkinju koja je isto radi umetnosti napustila svoju profesiju. Međutim, poput moje Marije ni Sara ne može daleko od arhitekture ili preciznije, od arhitektonskog načina razmišljanja. Ona se i u svojoj novoj karijeri bavi projektovanjem, doduše ne na pausu ili u CAD-u, već projektovanjem svojih umetničkih zamisli. Kao i svaka arhitektkinja to radi precizno, vodeći računa o svakom detalju i to radi sa strašću umetnice uopšte ne vodeći računa da li će se ono što uradi svideti investitorima odnosno, u ovom slučaju, publici. Jer, da je htela da ispunjava želje investitorima iz arhitekture ne bi ni izlazila. Dakle, njena nova, muzička karijera je san svakog mladog arhitekte punog ideala – muzika bez kompromisa. Za razliku od prave arhitekture gde ignorisanje investitora prosto ne prolazi, u ovoj njenoj projektovanoj muzičkoj karijeri uspeh će sigurno doći, mada ne onoliko brzo kao kad bi se odrekla svojih principa. Ali, doslednost i umetnički integritet kad-tad stanu u red za naplatu.
Album „Nježne riječi“ je najbolji dokaz moje teorije, jer ga je nemoguće žanrovski svrstati pošto nije ni fank, ni pop, još manje rok, ne bih rekao ni da je čista elektronika, nije dakle ništa od toga ali nije da nije, svega toga ima po malo, ali najviše ima Sare Renar i njenog minulog rada. Nepogrešivo se posle par taktova može prepoznati da je to baš njen album, jer je posledica kontinuiranog razvoja i svojevrsne akumulacije ideja. Imala je, svakako, veliku pomoć svog supruga, Dimitrija Simovića, koji je uradio muziku za jednu pesmu i ko-aranžirao sve ostale. Duvačka sekcija sastavljena od Igora Pavlice, Marka Lucijana Hraščaneca i Hrvoja Šarinića je na svoj način obojila ploču, kao i makedonski gitarista Luka Tošev, poznat po saradnji sa Dinom Jašari.
Naslovna pesma je važna jer otkriva ono što bi mi stanovnici ovog ne najsrećnijeg dela sveta hteli da sakrijemo, a to je da nismo sami sa sobom i svako za sebe rešili ona osnovna identitetska pitanja: ko smo, šta smo, gde smo, kuda idemo. „Cijela regija je geto u krizi identiteta /kojoj se kraj ne nazire/“ kaže Sara u pesmi „Nježne riječi“ čime kao da potvrđuje moju prethodnu rečenicu. Negde je Sara izjavila da je osnovna tema ove ploče jezik – kao sudbina, kao bekstvo, kao teret, kao pobuna. Dodao bih da je jezik u našem slučaju najbolji primer narcizma malih razlika koji nas polako razara. „Jezik je sudbina, jezik je naše prokletstvo…“ kaže Sara u pesmi „Bring Back The Noise/Vratite mi buku“ čime vraća u žižu identitetska pitanja, jer kao što rekoh, jezik je između ostalog identitet, a pošto je pesma dvojezična (hrvatski/engleski) kao i sledeća „Pustinja/The Desert“ pitamo se šta će doneti budućnost, da li će prevladati globalna jezički (i ne samo jezički) unifikovana kultura. Posezanje za stranim jezikom nije samo potreba da se misao čuje dalje od lokalne sredine već i svojevrsna zaštita sopstvene intime. Izražavanje na nematernjem jeziku olakšava „otvaranje“ umetnice, jer je depersonalizovano. Ali, na albumu „Nježne riječi“ upotreba jezika na ovaj način je izostala jer stavovi koje Sara Renar iznosi su političke (u najširem smislu) a ne intimne prirode.
„Smile and Wave“ je treća bitna pesma na albumu koja (opet) govori o jeziku, ovaj put kao sredstvu za ostvarivanje lukrativnog cilja (…why don’t you sing in English/why don’t you expand your audience…) ali je odgovor tipičan renarovski (…cause I’m south east European bitch…take your global music industry project swallow it spit it sell it back to you…). Otpor i nepristajanje – to se od Sare Renar očekuje jer nas je na to navikla. Album je dakle političan, ali nikako ne dnevnopolitičan. Radi se o filozofskom promišljanju autorke koje se ne završava samo na pitanjima o kojima sam govorio. Ima tu još materijala za diskusiju.
Album „Nježne riječi“ je kompleksno delo koje će zauzeti počasno mesto u opusu Sare Renar jer je kontekstualizovalo identitetska pitanja, globalizam/antiglobalizam i neoliberalni kapitalizam ali je pred nju postavio težak zadatak prevazilaženja ovog razrađenog koncepta u budućnosti. Možda bi sledeći album mogao biti malo relaksiraniji i/ili intimniji, ili će Sara nastaviti da diže lestvicu zahteva koje postavlja pred svog slušaoca. Na njoj samoj je odluka, jer mi slušaoci koji smo spremni da se upustimo u avanturu otkrivanja muzike Sare Renar ćemo svakako biti na dobitku.
