Umetnost nije prčkanje po površini. Ako ništa drugo, to saznanje je ono što ostaje posle izložbe radova Marine Abramović u Beogradu. Ja sam bio jedan od onih kojima ništa nije bilo jasno. Ni smisao tih njenih performansa, ni razlozi njene svetske popularnosti, ni unutrašnji motivi njene umetnosti. Pokazalo se -gle čuda!- da je ipak potrebno upoznati se sa nečijim delom da bismo mogli suditi o njemu. Zato je sasvim logično da se tokom posete izložbi stvari polako razjašnjavaju. Ne odmaže ni poznavanje biografije umetnika, jer se u njoj često kriju ključne tačke za razumevanje nečijeg dela. Mada, to nije neophodno – i bez tih saznanja iz samog dela se da dosta toga zaključiti.
Njeni, neretko mazohistički i samokažnjavajući, rani radovi kao da su vapaji za pažnjom – „tu sam majko, tu sam oče, kao da viče Marina iz zapaljene petokrake u kojoj samo što nije i sama izgorela. Revolucija jede decu svoje dece – to bi bila poruka performansa roditeljima revolucionarima koji izgleda nisu stigli da budu roditelji jer su vodili revoluciju.
Neću govoriti o svim performansima. Samo o nekim, meni najinteresantnijim. Recimo, onom iz Napulja 1974., to je ono kad je postavila 72 predmeta na sto i sebe kao objekat. Uputstvo publici je bilo da se svaki od predmeta može upotrebiti prema njoj na način koji odredi onaj ko uzme učešća u performansu, uz punu, unapred datu i potpisanu saglasnost autorke. Predmeti su bili različiti – od ruža za usne i knjige do lanaca, žileta, noža i napunjenog pištolja. Priča kaže da je performans prekinut od strane kustosa kada je jedan od učesnika prislonio pištolj na Marininu slepoočnicu i njenim prstom počeo da povlači okidač. Prekid je bio kao buđenje iz transa – Marinu niko od učesnika nije mogao da pogleda u oči. Ideja iza performansa je jasna – daj čoveku vlast (oslobodi ga krivične odgovornosti) i videćeš kakav je. Kao što svi znamo, ono što ćemo u takvim situacijama videti, neće nam se svideti.
O ljudskoj prirodi je i onaj performans iz Bolonje sa njenim tadašnjim partnerom Ulajem. Marina i Ulaj stoje na ulazu u izložbeni prostor potpuno nagi, okrenuti jedno prema drugom. Posetioci koji žele da uđu moraju da prođu između dva naga tela. U MSU u Beogradu nije bilo njih dvoje, već drugih dvoje mladih ljudi, nagih, naravno. Svaki posetilac se odmah suočava sa dilemom „ući ili ne ući?“ Jer, nije nužno ući. Može se zaobići ta prostorija. Kako mi se učinilo, manji broj posetilaca reši da se provuče između ta dva gola tela. Ipak je to situacija koja se ne sreće svaki dan. U stvari, spontano se ne sreće nikad. To je tipična Marinina provokacija koja stavlja na kušnju – i performere i posetioce performansa. Radoznao kakav jesam, nisam se ni trenutka dvoumio. Ulazim! Sledeće pitanje koje sebi postavljam je naizgled tehničke prirode: „pošto moram ući postrance, da li se okrenuti licem prema ženi ili prema muškarcu?“. Okrećem se, reklo bi se, logično, prema ženi i istog trenutka rešavam da se pri izlasku okrenem prema muškarcu. Nekako mi se činilo nepravedno da se oba puta okrenem licem prema ženi. Nekako diskriminatorski. Ovde se, bez obzira na golotinju, ne radi o seksualnosti već o ulasku u nečiji lični prostor. Oni ulaze u moj, ja u njihov. Pomislio sam da je meni ipak lakše – ja sam na kraju krajeva u odeći, a oni su obnaženi. Možda bi bilo poštenije da se i onaj koji ulazi skine. Sam čin provlačenja između njih nije mi bio neprijatan, iako sam se, moram priznati, trudio da kontakt između naših tela svedem na što manju meru. Čini mi se da je poenta ovog performansa i spoznaja o stepenu nepovredivosti ličnog prostora, kao i izbacivanje iz zone komfora i preispitivanje lične slobode.
Ceo opus Marine Abramović je dovođenje do ekstrema – i ljudskog tela i psihe, a bogami i umetnosti same! Ispitivanje krajnjih granica. Znala je Marina i da pusti krv zarad umetnosti, kao u performansu „Lips of Thomas“, kada je žiletom na sopstvenom stomaku iscrtala zvezdu petokraku pa tu ranu zagrevala da bi izazvala produženo krvarenje, pri tom ležeći na četiri kocke leda postavljene u obliku krsta. Nagost koja je redovan sastojak njenih performansa nije samo puko privlačenje pažnje. Ona takođe simbolizuje i otvaranje umetnika prema konzumentu. Umetnik, ubeđen sam u to, mora otvoriti svoju nutrinu ka javnosti. Privatno on može biti najveći namćor, najtajnovitiji, najzatvoreniji, ali u svom delu mora biti lišen bilo kakvih ograničenja. Bilo kakvog stida. Mora izbaciti iz sebe sve što mu je na pameti. Mora govoriti istinu. Svoju istinu, ali istinu i samo istinu!
Marina je u stvari produkt Titovog vremena. Pogrešno je reći produkt, ona je nešto poput Titovog lika u ogledalu. I njega su jedni optuživali da je veliki manipulator, a drugi ga proglašavali najvećim genijem a isto se i njoj događa, i on i ona su, svako u svojoj oblasti, išli svojim putem koga su sami stvorili, i on i ona su, bez obzira na okolnosti koje im nisu uvek išle na ruku, dugo trajali, i on i ona su, na neki način, pripadnici svetskog džet seta, i on i ona su bez mnogo milosti odbacivali najbliže saradnike koji im nisu više bili potrebni, i on i ona su, na neki način, bili najveći dobitnici hladnog rata, i on i ona su postali svetski poznata imena – previše je sličnosti da bi bile slučajne. Njeni radovi iz Titovog vremena, po mom (ponavljam laičkom) mišljenju najkvalitetniji su deo njenog opusa (ili bar meni najrazumljiviji) - odlično reflektuju to vreme. Vreme političke represije i paralelno, vreme neograničene slobode. Deluje kontradiktorno ali je bilo baš tako.
U tom vremenu nisi mogao osnovati partiju ili ispričati vic o najvećem sinu naših naroda i narodnosti, ali si se mogao nag onesvešćivati u gorućoj zvezdi petokraci, u Studentskom kulturnom centru, u sred Beograda. Dakle, tada je spoljašnja - politička represija bila konfrontirana neograničenom ličnom slobodom. Mogao si raditi bilo šta ako se to nije kosilo sa ideologijom vladajuće elite. Mogao si raditi i više od toga ako su ti roditelji bili deo establišmenta (kao da čujem nekog partijskog aparatčika iz tog vremena: „ma pusti je, to je mala od našeg Voje i naše Danice, igra se dete“). Danas spoljna represija nije konfrontirana ničim. Sloboda je ukinuta nametnutom političkom korektnošću.
Ipak, Marina Abramović stvara i danas. Performans suočavanja sa magarcem „Confession“ i performans „The Artist is Present“ iz MOMA u Njujorku, oba iz 2010. su slični po spoljašnjoj manifestaciji (Marina fiksira pogledom magarca, odnosno posetioce, svakog pojedinačno) ali su po značenju različiti. Prvi govori o traumama iz detinjstva (putem propratnog teksta koji ide tokom jednočasovnog snimka. Magarac, pak, ne govori ništa, skoro da se i ne pomera i nije mi najjasnije zašto baš magarac) a drugi govori, bar kako ja to vidim, o potrebi rehabilitacije direktnog kontakta između ljudi. Otuđenje prouzrokovano tehnologijom nas je učinilo nesposobnim da se pogledamo u oči, a to bi moglo da ima tragične reperkusije u budućnosti. Za dva i po meseca, koliko je trajao performans naspram nje je selo preko 1500 ljudi, među kojima je bio i jedan Lu Rid, koji je karijeru počeo kao učesnik performansa još jednog avangardnog umetnika, Endija Vorhola. Ovaj performans Abramovićeve koji je se odvijao svakog dana puna dva i po meseca se, takođe, bavi spiritualnim u smislu promene stanja svesti putem iscrpljivanja i izgladnjivanja. Treba reći da Marini nisu nepoznate drevne tehnike izmene svesti sibiraskih šamana, budističkih kaluđera i aboridžinskih vračeva.
Na kraju, zaključujem da Marina Abramović tokom cele svoje karijere pokušava da svoju telo i svoju dušu stavi u najekstremnije moguće situacije i to ne one koje su na prijatnoj strani. Naprotiv – ona priča o bolu, gladi, hladnoći, patnji, fizičkoj i duševnoj, opsesiji, ludilu. Moj kum Peđa bi rekao „nije joj dobro“ i ne bi pogrešio. Ali, opet, kome je danas dobro?
Marina Abramović izaziva kontroverze. Neki je smatraju genijalnom umetnicom koja je etablirala performans kao umetnost i koja ne odstupa sa svog puta evo već pedeset godina, neki prevarantkinjom i šarlatankom, a neki čak psihijatrijskim slučajem. Ona svojim radovima, mora se reći, daje „materijala“ za sva ova razmišljanja. Ja lično nemam nikakvih dilema da se Marina bavi umetnošću i da istinski veruje u ono što radi, jer da laže lagala bi na mnogo komforniji način. Moje shvatanje umetnosti podrazumeva da ona ne mora da bude lepa i prijatna za oko i uho i bilo koje drugo čulo ali mora da bude iskrena i otvorena što sama Marina potvrđuje u jednom od svojih najpoznatijih performansa iz sedamdesetih godina "Art Must Be Beautiful, Artist Must Be Beautiful”. Umetnost bi trebalo da bude otvorena kao međunožje koje biste pokazali potpunom strancu. Taj nivo bestidnosti morate pokazati u svom umetničkom delu da bi ono imalo visoku vrednost. Pri tom naravno ne mislim na prostotu već na emocionalnu otvorenost, na „izlaganje“ svojih misli i/ili osećanja. Umetnost, isto tako, mora da predviđa budućnost i da reaguje pre nego što se ista dogodi (uvek ima malo šamanskog u pravoj umetnosti).
I još nešto, što mi je veoma važno kad govorimo o umetnosti – ona ne postoji bez publike koja aktivno participira (što podrazumeva sve, od konzumacije/uživanja do stvarne participacije). Može se slobodno reći da bez suočavanja sa publikom umetničko delo uopšte i ne može da zasluži taj status. Da ste samo videli sa kakvom ozbiljnošću posetioci izvršavaju Marinina uputstva kod pojedinih instalacija. Recimo, ono brojanje crnih i belih zrna pirinča za konferencijskim stolom koje je po uputstvu potrebno evidentirati na priloženom listu papira koji dobije svaki posetilac koji reši da učestvuje u tom performansu. Kao da obavljaju nekakav sveti ritual ljudi posedaju za sto (desetak u jednom trenutku) i odvajaju zrna, od njih prave oblike po ličnom nahođenju, fotografišu svoje kreacije. Učestvuju. Osećaju se važnim. Bar tih petnaest minuta.
Ako je suditi po umetničkom manifestu Marine Abramović može se naslutiti i njen poslednji performans. Ako ostane dosledna sebi, može se čak sa sigurnošću očekivati da će biti baš tako kako nagoveštava u manifestu. Biće to performans sopstvene smrti ili bar sahrane. Jer, kako se može videti iz njenih radova, umetnost nije prčkanje po površini, već kopanje po najdubljim istinama, traumama i strahovima.
