Knjižara

Sise o klin

Rate this item
(0 votes)

Sipala mu je svježe cijeđeni sok od pomorandže. Sebi crnu kafu. On je volio jači doručak. Jaja i slaninu. Ona samo prepečen tost. Nosila je tanku, ljetnju raskopčanu spavaćicu. Ustala je, kao i svakog drugog jutra, da mu pripremi doručak i isprati ga na posao. A bila je tek uhvatila samo par sati sna.

Kelly je radila kao plesačica u noćnom klubu. Neka vrsta polustriptiza. Eddie je bio trgovački putnik, prodavac knjiga. Doručak im je bio jedini zajednički obrok. Nije to htjela propustiti ni za živu glavu. On je držao obližnje gradove uz obalu i obično bi se kasno vraćao kući. Pogotovo ljeti. Ona je odlazila na posao prije nego bi se on vratio. Gotovo uvijek.

NEON

Rate this item
(0 votes)

            Sve je u tom mraku ličilo na užas.

            Tvrdili su da to vjetar pretresa izvireli najlon, nikakvi lopovi i nikakva čudovišta, oni nemaju šta ukrasti, oni od nas nemaju šta pojesti, a ako i staviš čepove u uši, sebe i dalje jasno čuješ, i neonska svijetla koja ciče kao ranjeni cvrčci, ta mrtva neonska svijetla koja bjesomučno štekću po našim stisnutim trepavicama. Nikad, zaklinjali bismo se, ako nas roditelji požele natrag, nikad im se nećemo vratiti, jeste li razumjeli, jeste li razumjeli, a prilika da se taj zavjet prekrši skrivala se u svakom molekulu vazduha za koji se vezao ženski parfem, jer muškarci, očevi, oni mirišu na lož-ulje i na mljevene polutine, teleće. Mislim da je tako.

            Volim te, mama, i možda sam još nešto namjeravala dodati naredne noći, ali uvijek bi ostajalo na tome – volim te, mama, i povremeno kako li se zoveš, mama, i to bi obično bilo sasvim dovoljno za razgovor u kom se sa predmetom svojih želja dodiruješ na nadrealnom planu. Ja sam se sama rodila, rekla sam kad smo se igrali mamicâ, zamišljajući kako se rađam iz zrna prašine i kako moji mali, srcoliki kukovi ispadaju iz mojih usta. Niko se ne rađa sam, Zoja, pa ni pile ne može da se rodi samo, prasnuo je Alen, ni Bvana se nije rodio sam, ha-ha-ha, iako će prije biti da ga majka nije rodila nego pokakila, ha-ha... Upravnik je za to vrijeme u drugoj prostoriji slušao jutarnji dnevnik koji je javljao da je u noći između šestog i sedmog jula majka svoje novorođenče izudarala plehom po glavi dok mu njime nije smrskala lobanju. Kuvarica Džena je netom smireno zaključila da smo mi zbilja srećni, tačnije – oho-ho srećni jer smo živi, samo još da dragi Bog pomogne, da umiješa svoje nevidljive prste. Nijesmo bili sigurni.

            Ali smo bili radoznali, i sve smo okrenuli tumbe, iako niko od nas nije znao šta traži – žive ljude ili njihove fotografije. Ako se ispostavi da su bili siromašni ili maloljetni, oprostićemo, a šta ako nijesu bili ni jedno ni drugo, oprostićemo, i svi naši dogovori tekli su u tom smjeru. Ako ne budeš ćutao, Džena će te prebiti matericom, nećeš stići ni da kažeš j o j, prijetila su starija đeca predmetom opšteg podsmijeha, jer Džena je patila od ispadanja rodnice i mi smo za taj njen usud znali. Fascikle su bile pod šiframa i mi smo ih, poput pčela puštenih iz košnice, rasturali kao da krivica za tu vrstu vandalizma nikada neće pasti na nas; samo hrpe papira koji mogu pripadati bilo kome. Kunem se u Boga da ne pamtim kako se to svršilo, u Boga se kunem, a on je, biće, isto nečija majka: svi ga pominju, i on nikada ne dolazi.

            I sa četrnaest sam jednako uplašeno izgovarala volim te, mama svaki put kada bi dotrajale neonske lampice štrcnule komadić svjetlosti na stvari koje u tami izgledaju posve drukčije. Noću bi se čula muzika, when you're big in Japan kao reski zadah joda kojim su ispirali podove sirotišta, neon on my naked skin kao žilet iz upravnikovog nesesera u koji sam tada zavukla ruku i raskrvarila kažiprst. Znao sam da si to ti, progovorio je upravnik Radomski iz svog kreveta, a zatim štošta: da ne bi trebalo da plačem, da to boli samo prvi put, ne znam da li sam to smjela reći, izbrišite ovo. Hoćete li? Pay and I'll sleep by your side... Smjela bih staviti ruku u vatru da nas je neko kroz odškrinuta vrata posmatrao.

            Alen je nestao na nekoliko dana i niko ga nije tražio. Kada se vratio, na nogama su mu se otvorile smrdljive kraste i on je ćutao, on je samo ćutao, to je sve što mogu da kažem. Zagrnuli su ga ćebetom dok nijesu došli iz pogrebnog preduzeća i odnijeli sa sobom njegovo beživotno tijelo. Bilo mu je tek dvanaest.

            Volim te, mama. Volim te, topla, milosna majko, buncala sam, kao onda kada se Radomski razgoropadio i rekao mi mrtvu ti majku jebem, ali ja sam bila kriva: đe god pipneš – boli, šta god kažeš – povrijedićeš. Poznala sam je, tu ženu sa rukama od brašna, dok je vjetar pretresao izvireli najlon, jer bila je to noć, i licem koje se ne pamti i ne dodiruje kao da ga i nema, majka koju nijesam pitala kako se zove, ni da li je bila maloljetna, već sam za njom krenula poput mlade junice, u klanicu, pravac u klanicu.

            Ne vrijedi, ne śećam se svega.

            Ni muškaraca koji su me docnije vezali za krevet, ni nje same sa svežnjem zelenih novčanica, ali se vraški dobro śećam da sam je i tada voljela, onako kao što se voli sopstveni vrat onda kada drugi želi da ga prereže.

 

 *Tijana Rakočević je rođena 1994. godine u Podgorici. Osnovnu školu je završila u Podgorici, a gimnaziju u Kolašinu. Magistrantkinja je na Odsijeku za crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti u Nikšiću, na kom je tri puta proglašavana za najboljeg studenta (prosjek 10). Stipendista je Crnogorske akademije nauka i umjetnosti za 2016/17. Bavi se naučnim radom, a poeziju objavljuje u "Scriptu", "Arsu", Sentu" i u drugim regionalnim elektronskim i štampanim časopisima. U sferi njenih interesovanja nalazi se i likovna umjetnost, a u pripremi je i njena prva knjiga poezije.

Poezija Stefana Simića

Rate this item
(0 votes)

seksualna reprodukcija bambusa

 

seksualna reprodukcija bambusa je nepostavljeno pitanje koje visi između mene i ove zemlje

zamišljam te nagog i rasporenog na cvetnim mušemama uličnih mesara

uz obećajne da kao i prošlih par godina nećemo kupovati meso psa, brinući o osetljivim stomacima stranaca

nosiš beli kimono na sahrani, kažeš,bila je loša osoba, ti si joj unuk usvojenog deteta pa je tvoj doručak bio pirinač u supu u kojoj se kuvala svinjetina za unuka čije je porodično ime ipak upisano krvlju

ovo je zemlja poplava, bujice ljudi bulje u moje duple kapke i miluju skalpele u izlozima korektivnih radnji u kojima će poručiti iste

na putu do škole srećeš mrtve bebe bačene u reku, kažeš, toliko ih je da ih više ne pozdravljaš, a sada ih možemo i zaboraviti kada je granica pomerena na plus jedno

rascvetava se barut noću i zmajevi lete vatromedom na krlima civilizacije, kažeš, to je istorija baruta

mi bledi smo ga zaključali u puške kada smo naučili da ga sameljemo od ćumura, sumpora i šalitre

ne iznenađuje da je kalijum koji omogućava eksplozivnu reakciju pucnja isti onaj

koji se nalazi u jedinstvenom hemijskom sastavu voda tvog rodnog grada čineći žadnu keramiku tog kraja poznatom u celom carstvu i

koji se nalazi u svakoj ćeliji tvog tela budeći te svake noći vriskom iz košmara u komumetnost pravljenja papira nikad nije napustila granice kine

seksualana reprodukcija bambusa je nepostavljeno pitanje koje visi između mene i ove zemlje

oni se aseksualno razmnožavaju preko rizomskih izdanaka pokrivajući ogromna prostranstva

jednom u sto dvadeset godina desi se da koordinisano cvetaju

ne iznenađuje, da dve jedinke

na suprotnim stranama sveta

bez obzira na udaljenost

nose semena u istom trenutku

 

porođaj

 

pevaj mi mama

onu pesmu morskih dubina

iz kojih si došla da me pojedeš pre svanuća

pevaj mi mama

dok šume talasi oko mog krvavog doma

pevaj mi

dok zrikave zvede zvone snove druge dece

pevaj mi

dok miševi u tajnosti drobe poslednji džak brašna

pevaj mi

da zaboraviš glad

jutro će te skameniti

od tebe samo crna stena na ivici obale na dohvat mora

odakle si držeći nabrekli stomak

isplivala

 

*Stefan Simić rođen je u Prištini 1988. godine, a od 1999. živi u Beogradu. Studirao je molekularnu biologiju preko dana, pisao je noću. Ove godine mu izlazi prva zbirka poezije „Algoritam za  merenje kapaciteta javnog prostora“.

Odlomak iz romana "Domodržnica"

Rate this item
(0 votes)

Odlučila se za krompirušu. To je ona pita u koju ide krompir, crni luk, dosta soli i bibera. Njen muž voli krompirušu. I njeni gosti je vole. A ona voli svoje goste. Voli one slatko – gorke rasprave, koje ne vode nikuda dok uvlače sagovornika u vatru, jer ti su razgovori nešto između trača i filozofije. Kao svaka nesigurna i otuđena ličnost, ne luduje za tračarenjem, ne ushićuju je senzacije izvan sopstvenog čulnog polja. Voli da misli da se tokom rasprava u njenom domu ipak bavi tananim pitanjima morala i ljudske psihe, istragom motiva i karaktera. Na kraju svake rasprave zaključi nešto tako nedostojno njene kompleksnosti, opsukrno i banalno, ali treba uzeti u obzir da je do tad prilično nacvrcana; zaključi da je uzrok svega pogubnog po društvo ništa do ljudska glupost. Desi se, pak, da neko ne deli njeno mišljenje i da tvrdi da je u pitanju čista zloba. Ona se protivi, iskreno veruje da su ljudi suštinski dobri. Potom se stvar zahukta, razgovor postaje pitanje nadmoći, i ona da sve od sebe da izdominira. Ima čak i diplomu da potkrepi svoju superiornost. To što joj diploma nije obezbedila posao i što visi pored police za tanjire, već požutela od duvana i prašine više nema veze. Njena diploma je našla sebi svrhu u ovim prijateljskim nadgornjavanjima, i uvek joj omogući da zatvori sagovorniku usta. Kad iscrpi sve adute, pogleda bolećivo diplomu, kao da joj se izvinjava što sagovornik tvrdoglavo tvrdi svoje. Onda nastane tišina, prisutnima bude nelagodno, i desi se, ne retko, da više ljudi istovremeno, u maloj zapušenoj dnevnoj sobi zuri u taj mali komad njene istorije. Tad zna da je pobedila. Zato i ne spada u konvencionalne žene sa ovog podneblja. Ona nije tek domaćica. Ona je Radmila. Njen muž je obožava, a njihovi gosti insistiraju na njenom društvu. To je čini veoma ponosnom.

Odavno nisu imali goste, čini joj se godinama. A nije, greši. Pre samo nedelju dana su baš na ovoj terasi sedeli, pili Beherovku i to je pokrenulo veoma žustru polemiku koja se okončala tek kasno u noć. Sve je počelo kada je Radmila oduševljeno spomenula podatak da je Hitler obožavao ovo piće. Zar takav čovek da nam bude uzor? Zar se treba povoditi njegovim ukusom, zaboga?! Radmila se ne slaže da Hitlera treba jednostrano gledati. Smatra je je imao istančan ukus, i to posmatra nezavisno od uloge zločinca koju je poneo. A knjige? Je li ukusno paliti knjige na sred trga? To je već fašizam, kaže Radmila, to nije Hitler. Ma nije valjda? Ko je to naredio? Fašizam. Hitler je produžena ruka mnogo veće zveri. Jao, baš mi ga je žao. Radmila voli kad u raspravu uleti neki sarkastičan komentar. To je siguran znak da se bliži poentiranje: da li je fašizam umro sa njim kada je okončao sa sobom i svetom koji je odbio da se menja po njegovim zamislima? Jedan ludak je iskoristio ono što oduvek čuči u našim domovima i pustio da se stvar odigra sama od sebe. Samo od sebe? Je li baš tako bilo? Naredio je desetkovanje nevinih ljudi, pljačku imovine i umetnina, glorifikujući arijevce kao bogomdane. Ali nije naredio da ga obožavaju. Obožavali su ga, najsočniji primerci mladosti svršavali su uz njegove logorejske besmislice. I danas ima znatan broj pristalica. Ko? Ko može reći da voli Hitlera? Radmila? Ne, ona voli Beherovku, i uniforme. Što se njegovih postulata tiče, smatra da se danas itekako poštuju u našim težnjama da održimo tradiciju, u našim strahovima od pridošlica iz kojekavih migracija, da naše majke ne znajući itekako podržavaju aksiome fašizma, jer nisu dovoljno obrazovane, jer im ne treba da se obrazuju u tom pravcu, nema mesta na polici sa začinima za jednu takvu, njima marginalnu stvar. Pa ko je onda palio knjige? Naše majke? Ne. To je učinila glupost. Jedan od sagovornika tvrdi da je u pitanju više od toga. Ljudi su primarno zli. I tako počinje ista ona debata o tome šta više koči savršeno društvo – glupost ili zloba, i da li uvek nužno idu jedno uz drugo. Navode se primeri svima poznati, a komparacija ne ide bez bliskih ljudi, te se negde pred zoru, umorno savlada i poslednji trač iz malog gradića u Boki. Te noći su otvorili pitanje na koje niko nije umeo da da jasan odgovor – jesmo li svi mi pomalo fašisti?

Možda opet naprave neko lepo druženje. Odatle i ideja za jelo bezmalo zaboravljeno u trendu brusketa, roštilja i pašti. Krompiruša fino ide uz pivo. Počelo je proleće, dani su već znatno topliji i pivo svakako dolazi u obzir. Tamno. Ne previše hladno. Kad sve bude pripremila, pustiće poruku odabranima. I svi će doći.

Radmila, upravo uzima krompire iz gajbice, i pere im koru, jer je kasnije prokuva i da kokoškama. Prezire kokoške, one su jedina vrsta koja sere svuda, i ne mari mnogo za to. Misli da nije slučajno što se u pojedinim kulturama upravo kokoške koriste u magijske svrhe, jer je prozrela u njima nešto zlokobno i neprijatno. Sa druge strane, njenom mužu kokoške su uspomena na teško detinjstvo i njegovu majku koja mu je toliko žrtve prinela, pa njegov edipalno mazohistički poriv da stalno oživljava svoje infantilne muke prerastao je u iskrenu ljubav prema njima. Pristala je na kokoške, na egzotični mizanscen njene ljubavne priče, i tako postala Radmila. Ne, to nije njeno pravo ime. Ovo ime ona je zaradila, kada je dopustila da joj guzice porastu, sise splasnu a kamenac počne vidno da se pojavljuje na rubovima zuba. Postala je Radmila kada je njena briga prema domu prerasla sve njene ambicije da se ostvari kao ma šta drugo i zapostavila svoj život. Zašto baš Radmila? Pa, u nizu mnogih glupljih pesničkih sloboda, ime jednog lika je zaista marginalna stvar, i odabrano je sistemom eliminacije asocijativnih pojmova i imena. Radmila je prestala da nosi svoje pravo ime onda kada je zaboravila da je bila beba nad kojom su roditelji brižno smišljali kako da je nazovu, jer omen est nomen, te logično, pošto sada radosno mašta o hrani i partiju gde će biti svima mila, neka se tako i zove. Svoje ljubavlju odabrano ime može poneti ako se ikada trgne. Nikad se ne zna. Ipak je ona jednom išla na fakultet i komunicirala sa obrazovanim ljudima o apstraktnim stvarima. Tu nikada nije bilo ni govora o kokoškama. Čak ni u svojstvu epiteta.

Toplo je, i ona se povremeno pljusne po čelu vodom sa dvorišne česme dok ljušti krompire. Svaki potom baci u vanglu, voda pljusne i napravi kaleidoskopske odsjaje sunčevih zraka. Igra vode i svetlosti raduje Radmilu, podseća je na detinjstvo, na letovanja sa porodicom i dugo dugo posmatranje iste ovakve igre po morskoj vodi. Ruke su joj tada bile mnogo manje i nežnije, ruke devojčice koja je pokušavala da uhvati odsjaj zraka, ali svaki put kada bi njen dlan poklopio sjajni trag sunca, voda bi se raspršila u mnoštvo odbljesaka. To je zbunjivalo tada, a danas je vraća u ono doba začudnosti, kada se čudimo svemu sem sopstvenom smislu.

Radmila se trgne. Na vrhu jednog od krompira, ona ugleda Buba Kicu, ili Uholažu, ili kako god zovu te bube sa repom ko u škorpije za koje govore da ulaze u uši. Boji ih se. Užasava ih se. No, sada buba ne deluje preteće. Ona ovog trenutka predstavlja biće koje se bori za život. Okruženo vodom, biće propinje glavu napred, i preti repom. Potpuno se izvilo u poslednjoj borbi sa nevidljivim neprijateljem. Ogoljeno iskrenim užasom, kao svako ko se nađe u neposrednoj blizini smrti, dopada joj se. Želi da mu pomogne. Oprezno, Radmila odasipa vodu i buba sklizne na obod česme. Radmila je posmatra. I dalje izvijenog repa, buba se brzo kreće po obodu, a onda iskoči van, na klupu. Radmila brzo pokupi krompir i vrati ga u posudu. Ponovo pusti vodu. Dok voda teče, Radmila vrati pogled na bubu, i uspaničeno shvati da je više ne vidi. Odmakne se da raširi vidno polje i ugleda bubu ispod klupe. Već? Buba Kica žurno grabi napred, ali Radmilina noga bude brža. Zgazi je. Radmila brzo počeše uvo malićem i zatvori vodu. Krompir pliva u njoj. Pas zalaje. Tek sad se javlja kao bedem odbrane od zla svakojakog.

 * Ružica Vasić, rođena 1976. godine u Kragujevcu. FDU završila na Cetinju; napisala (izvođene) drame “Hladnjača za sladoled” i “Farmagonija”, kao i nagrađeni filmski scenario “Nečujna pesma” (koji još uvijek nije filmovan). Svoje rane pjesme objavila je u zbirci poezije indikativnog naslova “Trošenje usana na reči” (2002). Roman “Domodržnica”, njeno prvo prozno djelo, objavljuje početkom ove godine beogradska izdavačka kuća Nova Poetika, a roman o Bogoboju Rucoviću pod nazivom “Intimna predstava” štampan je u izdanju budvanske Narodne biblioteke. Živi, sanja i stvara u Budvi.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio