Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (51)

( „In Search Of Tito's Punks“ – Barry Phillips )

---

Sve je počelo tako što je izvesni Saša Mijatović iz Kragujevca, ljubitelj pank muzike preko Fejsbuka 2011. godine kontaktirao pisca ove knjige Berija Filipsa, tada stanovnika Šefilda, grada u Engleskoj, u vezi sa pesmom “No Room For You” njegove nekadašnje pank grupe Demob, izdatom 1981. koju su obradile neke ex-Yu pank grupe, pre svih KUD Idijoti iz Pule pod nazivom “Ovo nije mjesto za nas”. Iznenađen i zaintrigiran ovom informacijom, Beri je rešio da dođe na Balkan i podrobnije ispita o čemu se tu tačno radi.

Beri Filips je, na sreću čitalaca, radoznao i temeljan čovek. Radoznao da kopa dublje ispod površine i temeljan da taj posao uradi kako treba. Za prvu stanicu njegove potrage za “Titovim pankerima” odredio je Zagreb što je sasvim logično jer iz tog grada je lako doći do Ljubljane gde je ta ex-Yu pank priča počela, do Rijeke u kojoj se nastavila i Pule, grada iz koga su KUD Idijoti, glavni junaci ove priče. Beograd se naravno nije mogo izbeći, ne samo zato što se iz njega najlakše dolazi u Novi Sad i Kragujevac, dakle u gradove bez kojih priča o jugoslovenskom panku ne bi bila kompletna.

Retke su knjige u domaćoj rok esejistici poput ove Ivačkovićeve, koje se bave diskografijama aktera rok scene. Razlozi su brojni, od nedovoljnog broja diskografskih izdanja većine rok bendova i pojedinaca koja bi bila dovoljna da ispune knjigu, od nepostojanja širokog auditorijuma zainteresovanog za takva izdanja pa samim tim i izdavača koji bi se upustili u objavljivanje takvih knjiga, do nepostojanja autora koji bi takve knjige napisali na dovoljno objektivan, kompetentan i zanimljiv način. Ivan Ivačković je, odmah da kažem, jedan od retkih koji se usudio na tako nešto, i jedan od još ređih koji je uspešno obavio zadatak koji je sam sebi postavio. Istina je da je kao predmet svog pisanja imao bogatu diskografiju čoveka koji je snažno obeležio muzičku scenu Jugoslavije i zemalja koje su nastale njenim raspadom u periodu od kraja sedamdesetih godina prošlog do prvih godina novog veka – Đorđa Balaševića. Istina je i da je imao najtužniji povod za objavljivanje knjige, njegovu smrt, ali to ne umanjuje ni težinu zadatka, niti umanjuje rezultat koji je postigao. Treba reći da je Ivačković radio na ovoj knjizi slobodno se može reći decenijama, sakupivši bogatu arhivu o Balaševiću, koju je obilato koristio. Dakle, nije to jedna od onih knjiga koja bi da profitira nečijom smrću, već iza nje stoji studiozni dugogodišnji rad, što se vidi iz svakog napisanog retka.

Autor je, kako je to jedino i moguće kad se radi o pisanju o nečijoj diskografiji, išao hronološkim redom. Naravno, pišući o pločama, nije moguće izbeći pisanje o njihovom autoru, kao ni pisanje o događajima koji su koji su pratili njihovo izdavanje (ili su ploče pratile događaje, kako vam se više sviđa). Nije moguće, a nije ni pametno, preskočiti biografske podatke, javne nastupe, druge umetničke aktivnosti autora, kao što nije moguće, bar kad se radi o onoj (ne)srećnoj zemlji, izbeći politiku, koja je snažno obeležila baš godine aktivnosti Đorđa Balaševića. Na toj temi, gde bi mnogi pali, Ivan Ivačković se pokazao najjači. Neću reći da se Ivačkovićeve procene i ocene Balaševićevih ploča bitno razlikuju od onih koje sam izneo u svom tekstu o njemu napisanom za Stereo Art (autor me je, na moje veliko zadovoljstvo, čak citirao u knjizi), neću reći ni da ga je štedeo, što je za svaku pohvalu jer mu je bio dugogodišnji prijatelj. Ono što hoću reći je fakat da je pisanje o raspadu Jugoslavije vrlo klizav teren, jer svaki pojedinačni savremenik tog procesa iz svih šest ili sedam novonastalih država (čak i po tom pitanju nema jedinstvenog stava) ima svoje mišljenje, jasno definisano dugim raspravama koje su vođenje na tu temu i pre pojave društvenih mreža a naročito posle. Svako od nas ima svog glavnog krivca, svoje uzroke i svoje posledice, tako da je pisati o tome kao što rekoh hod po tankom ledu. Ivačković je uspeo da vrlo objektivno, ne stajući ni na jednu stranu pređe taj tanak led a da ne propadne kroz njega. Dokaz je to što je knjiga objavljena u Hrvatskoj u isto vreme kad i u Srbiji, bez ikakvih negativnih reakcija ni sa jedne strane. Za bolje poznavaoce Ivačkovićevog dela ovo nije bilo iznenađenje, bar ako je suditi po kritikama njegovog dela „Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika“ koje na žalost nisam čitao.

Bez obzira na prijateljstvo autora knjige i njegovog subjekta, kritičarska žica Ivačkovića je sve vreme prisutna. Ne nedostaju pohvale za ono što treba da se hvali ali ni pokude (ali nikad maliciozne) za ono što je za kuđenje. Čak i po pitanju tekstova koji su svakako najjači adut Balaševića, Ivačković ume da bude kritičan, pre svega kada se radi o povremenoj banalnosti i površnosti, ili korišćenju opštih mesta, što je sve uglavnom vezano za njegovu ranu fazu, ali i kritike nekih od njegovih čuvenih priča između pesama, koje su takođe umele da budu banalne, nekad i uvredljive za one o kojima je govorio. Pri analizi muzike je bio još oštriji (s pravom, ako mene pitate), pri čemu nije štedeo ni Balaševićeve saradnike. Nejgore su ipak prošli dizajneri omota Balaševićevih ploča, s čim bih se takođe apsolutno složio. Dakle, nije to jedna od onih apologetskih knjiga koju piše prijatelj o prijatelju, što mi je izuzetno drago, jer takve knjige mogu da istrpe samo zemlje u kojima je rok publicistika razvijena, u kojima bi o autoru Balaševićevog kalibra bilo napisano desetine, ako ne i stotine knjiga. Na našem skromnom tržištu rok publicistike, možda ćemo, ako budemo imali sreće, čitati još jednu ili dve na tu temu. Drago mi je i to što je Ivačković, poštujući Balaševića, izbegao zadiranje u njegov privatni život, osim onoliko koliko ga je sam Balašević, dok je bio živ, stavio javnosti na uvid.

Ono što me je iznenadilo je potpuni nedostatak tekstova Balaševićevih pesama u knjizi. Naravno da nisam očekivao tekstove celih pesama, ali nema citiranih ni delova pesama, pa ni pojedinih stihova ili delova stihova. Naslovi da, dalje od toga ne. Bez izuzetka. Ne znam da li je njihov izostanak vezan za autorska prava ili je odluka autora knjige da ih ne koristi, ali me njihov izostanak iznenadio. Uspeo je Ivačković da dočara njihov sadržaj opisima onoga što se događa u tekstovima, ali to ipak nije isto. U svakom slučaju, ako bih ikad bio u prilici da intervjuišem Ivana Ivačkovića, to bih ga prvo pitao. Sa citatima delova bitnih tekstova, knjiga bi bila skoro savršena.

Ivačkovićev prikaz diskografskih izdanja Đorđa Balaševića je, ponoviću opet, više od obične muzičke knjige. To je pre svega hronika jednog vremena i poslednjih dana jedne zemlje koje više nema, jednog rata, i nove realnosti koja je došla posle. Realnosti koja kaže da od Jugoslavije nije ostalo ništa osim zajedničkog kulturnog prostora koji još opstaje, mimo i usprkos politike, a čiji je najjači simbol bio i ostao Đorđe Balašević.

U finale izbora za renomiranu NIN-ovu nagradu našlo se šest sledećih naslova:

-      -  “Sampas”, debitantski roman crnogorskog književnika Ilije Đurovića koji već godinama živi u Berlinu,

-     -“Deca” Milene Marković, takođe prvi roman pjesnikinje i poznate dramske spisateljice iz Beograda,

-    - “Pogovor” čuvenog proznog pisca Davida Albaharija, koji već decenijama živi u Kanadi,

-       -  “Ono o čemu se ne može govoriti” Elvedina Nezirovića, književnika iz Bosne i Hercegovine koji živi u Mostaru,

-        - “Mokrinske hronike” Srđana V. Tešina, uglednog proznog pisca koji živi u Kikindi,

-       “Španska čizma” Vladimira Kopicla, prvenstveno pjesnika iz Novog Sada koji je takođe debitovao u prozi.