Recenzije
Odmah prepoznaš album iza koga stoji istina pa još kad joj se doda drama eto ti remek-dela. Neću prenagliti ako kažem da je plasman među prvih deset ovogodišnjih ostvarenja na dohvat ruke gospođici Karli Harcman (Karly Hartzman), doskorašnjoj devojci Em Džej Lendermana koga već poznajete iz mojih tekstova. Lindeman je doskora bio gitarista Karlinog benda Wednesday, ali njihov ne lak raskid nije dozvolio da tako i ostane, bar kad se radi o koncertima. Ipak, kako sada stvari stoje ostaje u bendu za rad u studiju.
Wednesday inače nije nova grupa, postoji već pet godina i za to vreme je snimila čak četiri albuma: I Was Trying To Describe You to Someone (2020), Twin Plagues (2021), Rat Saw God (2023) i Bleeds (2025) koji je upravo izašao. Prvi njihov album je u stvari rimejk njenog solo albuma istog naziva iz 2017. godine. Već se na njemu moglo videti kakvom zvuku teži Karli – punokrvnom indi roku sa povremenim (ne)kontrolisanim izlivima emocija. Taj patern je zadržala do danas, samo što je na „Bleeds“ doveden do savršenstva, i produkcijski i muzički, pa se tako u okviru jedne pesme smenjuju vaksahačijevski melodični pasaži sporog tempa sa nirvanoidnim emotivnim eksplozijama visokog intenziteta. MJ Lenderman je, pak, taj koji svojim gitarskim solima smiruje situaciju i dovodi je u kakvu-takvu ravnotežu. Ako bismo kroz muziku koju stvaraju tumačili vezu Karli i Em Džeja mogli bismo zaključiti da je vrlo turbulentna, ali svakako ne zbog Lendermana.
Ovaj čovek se ne šali! Svojim tekstovima Džesi Vels vrlo oštro adresira probleme današnjeg sveta. Vrlo oštro! Džesi Vels je rođen pre 30 godina u Ozarku, Arkanzas i već sa sedamnaest godina je počeo da snima i objavljuje svoje pesme na Soundcloudu i Bandcampu. On je jedan od onih kreativnih tipova preplavljenih inspiracijom koji nas za uzvrat preplavljuje brojnim diskografskim izdanjima. Predvodio je grupe Jeh Sea Wells, Dead Indian i Cosmic American. Te grupe su koliko sam mogao da zaključim pregledom njihovih video snimaka, bile bazirana na grandžu i nisu bežale od dugih gitarskih sola. Prelaskom u Nešvil pod dirigentsku palicu Dejva Koba mladi Džesi suprotno mojim očekivanjima ipak i dalje ostaje roker, mada malo ublaženog izraza. Kao da je već tada nagovestio pravac u kojem će se kretati njegova karijera. Ipak je prosvetljenje koje je doživeo prošle godine verovatno bilo iznenađenje i za bolje poznavaoce njegovog opusa. Retko je ko očekivao da će mu umesto Kurta Kobejna idol postati niko drugi do Bob Dilan. Ako vam je bio drag Dilanov pesnički izraz u godinama 1962-64. kada je pisao direktne politički angažovane pesme, biće vam drag i Džesijev u godinama 2024-25. jer to je bukvalno to. Poruke direktne da direktnije ne mogu biti, što bi se reklo „pravo u glavu“. Recimo stihovi iz pesme „War Isn’t Murder“ sa albuma “Hells Welles“ iz 2024. godine: War isn’t murder/That’s what they say/ When you’re fighting the devil/ Murder’s okay; ali ako vam to nije dovoljno direktno, ima i direktnije u istoj pesmi, pa se još može preko Trampovog zeta napraviti poveznica sa našom situacijom: „War isn’t murder/ There’s money at stake/ Hell even Kushner agrees / It’s good real estate“. Džesi je verovatno mislio na Gazu, a ja mislim na Generalštab. Sa istog albuma je omaž američkim predsedničkim izborima, pesma „Olympics“ koja počinje rečima: It's the geriatric narcissistic oligarch Olympics / And I got a front row seat… jer, zaista, kandidati na poslednjim američkim izborima kao da su pobegli sa gerijatrijskog odeljenja neke klinike. Oglašava se Džesi i po drugim pitanjima od interesa za celokupnu svetsku populaciju, kao u ironičnoj „Cancer“ u kojoj govori o raku i to tako što za nastanak te bolesti optužuje bukvalno sve što nas okružuje. Refren koji govori o uzrocima pojave raka ide ovako: „Everything you ate/ The sleep you didn't get / Your job and the air and the water and your pet / The sun and red meat / All the fishes in the sea / They're all a bunch of cantankerous cancer-causin' carcinogenic S.O.B.'s“. Apsurdno, ali tačno. Baš tako mediji govore.
Velsova pozicija progresivnog aktiviste svrstava ga na levicu za razliku od Olivera Entonija (onaj riđokosi, ako ga se još sećate, pisao sam o njemu u DME #65) koji je između dva Trampova mandata pesmom „Rich Man Out of Richmond“ pozicioniran na desnicu, jer je pesma shvaćena kao kritika Bajdenove administracije, ali je sam sebe vratio u politički centar ogradivši se od takvih tumačenja tvrdnjom da ne pravi razliku između dve sukobljene strane. Velsa kao nosioca levih progresivnih ideja nemoguće je ne porediti sa velikanima koji su mu prethodili, Vudijem Gartijem i Dilanom. Sigurno je prerano dovesti ga u istu ravan sa njima (to bi najviše škodilo njemu samom) ali po britkosti i univerzalnosti poruka koje njegove pesme nose lako je zaključiti da je na njihovom putu. Da li će to na svojim plećima moći da iznese, pokazaće vreme.
Album „Bilo je sada“ ulazi u uzak krug remek-dela novijeg hrvatskog etno-folka u kome su „Siromahi i Lazari“ Ivana Grobenskog i „Ode dite“ Adama Semijalca s tim da je, osećam potrebu da kažem, po utisku koji ostavlja na pisca ovih redova kao slušaoca, verovatno najsnažniji od pomenutih. Dunja Knebl, Nina Romić i Jelena Galić su snimile album sa četrnaest manje poznatih i do sada nikad snimljenih (osim dve), hrvatskih izvornih narodnih pesama koje spadaju u ženski ciklus. Dakle, u pesmama se radi o ženama i njihovim teškim sudbinama.
Nema tu šta mnogo da se priča. Naravno da će mi album godine biti onaj album koji mi se najviše sviđa, bez obzira na to koliko je slušan. Bojim se da će i ovaj album On Tour proći slično prethodnima što se slušanja na striming servisima tiče (verujem ipak, bar malo bolje nego oni), ali bez obzira na to treba reći da je ovaj najbolji od grupe On Tour koji smo do sada dobili. Marinović za ovih sedam godina koliko je prošlo od prethodnog „Don’t It Make You Want to Go Home“ nije sedeo skrštenih ruku već je razvijao paralelnu karijeru sa grupom Glib koja se bavi sličnim muzičkim žanrom, mada je mnogo više „jamming oriented“. Nešto od toga je preneto i u On Tour, pre svega ritam sekcija, ali i nešto od tog Krejzi Hors vajba koji bend Glib ima u izobilju. Na taj način On Tour je uneo raznolikost u svoju suptilnu muziku, ali ne tako što bi se okrenuo popu, što fanovi grupe ne bi prihvatili sa odobravanjem, nego ka roku, i to onom slobodnije forme. Autorski, ovo je prevashodno Ikina ploča, izvođački, pak, Marinovićeva. Ivana Smolović je potpisala četiri od osam pesama, Marinović dve, a dve su oboje potpisali. Ikine ćete lako prepoznati jer je u njima manje „slobodne“ svirke pa su pesme samim tim kraće i čvršće strukture nego one u kojima je Marinović imao autorski upliv. Može se reći, ako ćemo se šaliti, da je On Tour u njima zaglibio, s tim da to zaglibljivanje u ovom slučaju nema negativnu konotaciju.
