Recenzije

RECENZIJA: Kamasi Washington – Heaven & Earth

Rate this item
(0 votes)

Tenor saksofonista, kompozitor i bendlider Kamasi Washington je vrlo eklektičan, i kao takav, sasvim relevantan u drugoj dekadi XXI veka. Osnova njegove muzike je džez, ali ono što ga razlikuje od drugih džezera je to što je duboko zahvatio iz trezora popularne muzike u najširem smislu. To je u postmodernizmu ne samo potrebno, nego neophodno. Kako je Francis Fukuyama (koji ovih dana gostuje u Beogradu) proglasio „Kraj istorije“, tako bi se moglo reći da Kamasi Washington ovim trostrukim albumom proglašava „Kraj muzike“. Da se podsetimo – kod Fukuyame „Kraj istorije“ ne znači da se više ništa neće događati, već znači samo to da je liberalni kapitalizam krajnji (konačni) stepen razvoja do koga je ljudsko društvo došlo. Što bi rekli, to vam je to, nema dalje. Svi konkurentni sistemi su propali (poraženi?). Imate idealan sistem. Ostaje vam samo da živite u njemu. Kad se stigne dotle, ostaje samo rekombinovanje i prilagođavanje postojećih elemenata sistema.

RECENZIJA: Ry Cooder – The Prodigal Son

Rate this item
(0 votes)

Ryland Peter Cooder je etnomuzikolog, pre svega. Prvenstveno to treba imati u vidu kad se razgovara o njegovom delu, a krajnje je vreme da počne ozbiljno da se razgovara. Jer, i da ništa više ne uradi do kraja života, ostao bi zapisan, što se ono kaže, zlatnim slovima u anale rokenrola. Jedan je od onih koji su sporo gradili reputaciju koja se temeljila isključivo na kvalitetu. Jedan je od onih čiji lik nemate u glavi, koga na ulici ne biste prepoznali, ali ste sigurno u životu, bar jedanput, čuli njegovu gitaru. Čak i ako vas muzika uopšte ne zanima.

Sa devetnaest je svirao sa Taj Mahalom u grupi Rising Sons, koji mu je, izgleda, pokazao put kojim će ići – put otkrivanja zaboravljene muzike i njenog predstavljanja svetu. U dvadesetoj šef mu je bio Don Van Vliet, poznatiji kao Captain Beefheart na „Safe As Milk“, prvom albumu Captain Beefhearta & Magic Banda. Dvadeset prva godina, dolazi na red Neil Young, sa svojim istoimenim albumom. U dvadeset drugoj The Rolling Stones, Sticky Fingers. Poslušajte slajd gitaru na „Sister Morphine“ – prepoznaćete neke njegove kasnije radove. Little Feat, prvi album. Crazy Horse sa Danny Whittenom, prvi album. Randy Newman, 12 Songs. Arlo Guthrie, Buffy Sainte-Marie, Judy Collins, Rita Coolidge i još desetak autora potražilo je njegovu pomoć.

RECENZIJA: Nina Romić – Sloboda

Rate this item
(0 votes)

Velika je prednost imati priliku da uz nečiju muziku sazrijevaš uporedo dok ona nastaje. Neki od mojih omiljenih autora su bili već uveliko mrtvi ili su izašli iz bendova s kojima sam se stapala, a drugi su do trenutka kad sam ih otkrila, za sobom već imali svoje najbolje albume. Ta rijetkost da ispratim vremensku prisnost s nekim autorom se u slučaju Nine Romić poklapa gotovo precizno. Bliske smo po godinama, zanimanju, osjećanjima za stvarnost, personifikovanju gradova i prirode, a negdje smo u istim godinama doživile i majčinstvo, pa u nekom metafizičkom smislu kao da je svaki splet životnih okolnosti u koji sam uronila vrlo brzo dobijao svoj soundtrack. Tako je došlo do toga da o ovom albumu ne mogu pisati s potrebne distance, ali kad bolje razmislim, distanca ne bi trebalo da bude mjerilo ako se piše o muzici.

Ako sam, nakon što me je njena gitarski ogoljena muzika (ogoljena u smislu da joj ništa nije uznemiravalo ili dopunjavalo prostor auditivnosti, a samim tim ni izvornost osjećaja koje je pretakala u muziku)zarobila za zauvijek, jedva pristala da „Stablo“ (tu je već bend postao nezaobilaznim i aranžmani su postali raskošniji) prigrlim kao svoje, s albumom „Sloboda“ sam jednim dijelom znala šta da očekujem.

RECENZIJA: John Prine - The Tree of Forgiveness

Rate this item
(0 votes)

Prvi put sam za Prinea čuo 1978. godine, preko knjige Paula Gambaccinija “Critic’s Choice – Top 200 Albums” (sto trideset i osam tadašnjih dinara je koštala u knjižari “Mladost” na Terazijama). Pedesetak tada najeminentnijih muzičkih kritičara i radio di-džejeva je učestvovalo u anketi. Rezultati su bili manje-više očekivani – The Beatles, Rolling Stones, Dylan su okupirali top 10, uspeli su tu da se ubace samo još Van Morrison i Bruce Springsteen (koji je tada još bio sasvim novo ime), ali što se išlo dalje, sve su se više pojavljivala imena koja su za mladog momka odraslog u blagodetima socijalizma bila potpuna nepoznanica.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio