Recenzije
Ovaj čovek se ne šali! Svojim tekstovima Džesi Vels vrlo oštro adresira probleme današnjeg sveta. Vrlo oštro! Džesi Vels je rođen pre 30 godina u Ozarku, Arkanzas i već sa sedamnaest godina je počeo da snima i objavljuje svoje pesme na Soundcloudu i Bandcampu. On je jedan od onih kreativnih tipova preplavljenih inspiracijom koji nas za uzvrat preplavljuje brojnim diskografskim izdanjima. Predvodio je grupe Jeh Sea Wells, Dead Indian i Cosmic American. Te grupe su koliko sam mogao da zaključim pregledom njihovih video snimaka, bile bazirana na grandžu i nisu bežale od dugih gitarskih sola. Prelaskom u Nešvil pod dirigentsku palicu Dejva Koba mladi Džesi suprotno mojim očekivanjima ipak i dalje ostaje roker, mada malo ublaženog izraza. Kao da je već tada nagovestio pravac u kojem će se kretati njegova karijera. Ipak je prosvetljenje koje je doživeo prošle godine verovatno bilo iznenađenje i za bolje poznavaoce njegovog opusa. Retko je ko očekivao da će mu umesto Kurta Kobejna idol postati niko drugi do Bob Dilan. Ako vam je bio drag Dilanov pesnički izraz u godinama 1962-64. kada je pisao direktne politički angažovane pesme, biće vam drag i Džesijev u godinama 2024-25. jer to je bukvalno to. Poruke direktne da direktnije ne mogu biti, što bi se reklo „pravo u glavu“. Recimo stihovi iz pesme „War Isn’t Murder“ sa albuma “Hells Welles“ iz 2024. godine: War isn’t murder/That’s what they say/ When you’re fighting the devil/ Murder’s okay; ali ako vam to nije dovoljno direktno, ima i direktnije u istoj pesmi, pa se još može preko Trampovog zeta napraviti poveznica sa našom situacijom: „War isn’t murder/ There’s money at stake/ Hell even Kushner agrees / It’s good real estate“. Džesi je verovatno mislio na Gazu, a ja mislim na Generalštab. Sa istog albuma je omaž američkim predsedničkim izborima, pesma „Olympics“ koja počinje rečima: It's the geriatric narcissistic oligarch Olympics / And I got a front row seat… jer, zaista, kandidati na poslednjim američkim izborima kao da su pobegli sa gerijatrijskog odeljenja neke klinike. Oglašava se Džesi i po drugim pitanjima od interesa za celokupnu svetsku populaciju, kao u ironičnoj „Cancer“ u kojoj govori o raku i to tako što za nastanak te bolesti optužuje bukvalno sve što nas okružuje. Refren koji govori o uzrocima pojave raka ide ovako: „Everything you ate/ The sleep you didn't get / Your job and the air and the water and your pet / The sun and red meat / All the fishes in the sea / They're all a bunch of cantankerous cancer-causin' carcinogenic S.O.B.'s“. Apsurdno, ali tačno. Baš tako mediji govore.
Velsova pozicija progresivnog aktiviste svrstava ga na levicu za razliku od Olivera Entonija (onaj riđokosi, ako ga se još sećate, pisao sam o njemu u DME #65) koji je između dva Trampova mandata pesmom „Rich Man Out of Richmond“ pozicioniran na desnicu, jer je pesma shvaćena kao kritika Bajdenove administracije, ali je sam sebe vratio u politički centar ogradivši se od takvih tumačenja tvrdnjom da ne pravi razliku između dve sukobljene strane. Velsa kao nosioca levih progresivnih ideja nemoguće je ne porediti sa velikanima koji su mu prethodili, Vudijem Gartijem i Dilanom. Sigurno je prerano dovesti ga u istu ravan sa njima (to bi najviše škodilo njemu samom) ali po britkosti i univerzalnosti poruka koje njegove pesme nose lako je zaključiti da je na njihovom putu. Da li će to na svojim plećima moći da iznese, pokazaće vreme.
Album „Bilo je sada“ ulazi u uzak krug remek-dela novijeg hrvatskog etno-folka u kome su „Siromahi i Lazari“ Ivana Grobenskog i „Ode dite“ Adama Semijalca s tim da je, osećam potrebu da kažem, po utisku koji ostavlja na pisca ovih redova kao slušaoca, verovatno najsnažniji od pomenutih. Dunja Knebl, Nina Romić i Jelena Galić su snimile album sa četrnaest manje poznatih i do sada nikad snimljenih (osim dve), hrvatskih izvornih narodnih pesama koje spadaju u ženski ciklus. Dakle, u pesmama se radi o ženama i njihovim teškim sudbinama.
Nema tu šta mnogo da se priča. Naravno da će mi album godine biti onaj album koji mi se najviše sviđa, bez obzira na to koliko je slušan. Bojim se da će i ovaj album On Tour proći slično prethodnima što se slušanja na striming servisima tiče (verujem ipak, bar malo bolje nego oni), ali bez obzira na to treba reći da je ovaj najbolji od grupe On Tour koji smo do sada dobili. Marinović za ovih sedam godina koliko je prošlo od prethodnog „Don’t It Make You Want to Go Home“ nije sedeo skrštenih ruku već je razvijao paralelnu karijeru sa grupom Glib koja se bavi sličnim muzičkim žanrom, mada je mnogo više „jamming oriented“. Nešto od toga je preneto i u On Tour, pre svega ritam sekcija, ali i nešto od tog Krejzi Hors vajba koji bend Glib ima u izobilju. Na taj način On Tour je uneo raznolikost u svoju suptilnu muziku, ali ne tako što bi se okrenuo popu, što fanovi grupe ne bi prihvatili sa odobravanjem, nego ka roku, i to onom slobodnije forme. Autorski, ovo je prevashodno Ikina ploča, izvođački, pak, Marinovićeva. Ivana Smolović je potpisala četiri od osam pesama, Marinović dve, a dve su oboje potpisali. Ikine ćete lako prepoznati jer je u njima manje „slobodne“ svirke pa su pesme samim tim kraće i čvršće strukture nego one u kojima je Marinović imao autorski upliv. Može se reći, ako ćemo se šaliti, da je On Tour u njima zaglibio, s tim da to zaglibljivanje u ovom slučaju nema negativnu konotaciju.
Svaki put kad se pojavi neko ko bi mogao da bude „budućnost rokenrola“ naša mala zajednica se uznemiri. Mi stvarno želimo da se pojavi neko ko će stvar obrnuti naglavačke, i ovaj sunovrat rokenrola koji se pred našim očima odigrava pretvoriti u njegov trijumfalni povratak na veliku scenu nošen podrškom nove, mlade generacije svojih pristalica. Iako smo odavno trebali da haštagujemo ovu ideju sa #necesedesiti, pojava mlađanog MJ Lendermana opet je probudila puste nade. Mada priznajem da nisam ispratio njegove ranije radove (prvi put sam čuo za njega kad sam preslušavao novu ploču Waxahachee na kojoj je gost) , slušanje njegovog aktuelnog albuma probudilo je tu tanušnu nadu da je Mark Džejkob taj koga čekamo. To je povuklo za sobom potrebu da se preslušaju svi njegovi dosadašnji radovi ne bih li prvo sebe ubedio da nada o kojoj sam govorio tinja i da tek kad ubedim sebe pređem na ubeđivanje drugih.
Kako zamislih, tako i uradih. Preslušao sam sve što je na Bendkempu i Spotifaju dostupno da bih stekao uvid u celokupan opus i da bih imao moralno pravo da nešto o njemu kažem. „Come Over“, prva pesma sa njegovog prvog albuma nazvanog njegovim imenom iz 2019 godine rasplamsala je nadu. Bez ikakve sumnje to je rok, i to onaj koji poznajem i volim. Vuče na Nila Janga i Džejsona Molinu. I ostalih osam pesama sa albuma su sličnog, setnog raspoloženja sa pravom rok svirkom, ne savršeno ispeglanom ali odličnom (izgužvana je baš koliko treba!). Prosečno trajanje pesama je sedam minuta, daleko više nego što traju pesme radio-friendly dužine. Dakle, Mark Džejkob nije mislio u komercijalnom ključu već je pustio da se stvari odvijaju onako kako bog zapoveda, što bi rekli naši stari. Nema se šta prigovoriti ovom albumu osim jednoličnosti – sve pesme su istog, sporog tempa, iste strukture i istog melanholičnog raspoloženja.
Drugi njegov Bandcamp album pod intrigantnim nazivom „Ghost of Your Guitar Solo“ (2021) je možda čak „prljaviji“ od prvog, sličnog raspoloženja, ali za nekoliko nijansi raznovrsniji i eksperimentalniji. Razlike su očigledne na prvi pogled: samo dve pesme traju preko tri minuta sa ukupnim trajanjem deset pesama od 25 minuta. Dakle, radi se pre o skicama pesama nego pravim pesmama. Gitarska sola lebde iznad i oko pesama i tu i tamo se pojavljuju niotkuda otišavši nigde, poput duhova kao što naslov i nagoveštava, čak mi se nekako čini da je Džek Vajt za svoj ovogodišnji „No Name“ album o kome ste već čitali u ovom Dnevniku dobio ideju pošto je čuo ovaj album. Izdvaja se pesma „Someone Get the Grill Out of the Rain“ zavidnim brojem Spotifaj strimova (više od 4 i po miliona) što je više nego dobro za jedno „Bandcamp“ izdanje. Ostala je lo-fi produkcija nasleđena od prvog albuma, ali u još drastičnijem obliku. Kad sam mislio da pređem na zvanična izdanja, ispostavilo se da je Lenderman pre prvog „MJ Lenderman“ albuma imao još jedan album na Bandcampu, 2017. kada je imao osamnaest godina. U međuvremenu Lenderman ga je uklonio i sa Bandcampa i sa striming servisa, ali ga je neki fan pre godinu dana podigao na YouTube gde ćete ga naći pod imenom „Him“. Otvara ga pesma Džejsona Moline „Boys“ što dokazuje da je ovaj songrajter uticao na mladog Em Džeja. Posle preslušavanja, jasno mi je da ga je Lenderman uklonio iz javnosti da ne zbunjuje publiku jer je bio više kantautorski album (uostalom, sve instrumente je sam snimio, uz par izuzetaka) sa akustičnom gitarom koja dominira. Kasniji albumi se baziraju na električnoj gitari i pravom rock zvuku. Ipak, „Him“ njegovi tvrdokorni fanovi i dalje smatraju njegovim najboljim albumom, tako da, ako vam se Lendermanova muzika sviđa vredi slediti link koji sam vam dao.
