Recenzije
Zubac je poslednjih godina krenuo u istraživanje srpskog kulturnog nasleđa. Još se dobro sećamo njegovog albuma posvećenog vojvođanskim manastirima, deset manastira - deset pesama, i albuma „Serbia“ sa Milanom Koraćem (prikaz možete pročitati OVDE). Neko bi mogao da zaključi da je Miloš Zubac duboko zabrazdio u nacionalističke vode, ali bi to značilo samo da taj neko nije čuo ni stih Zupčevih pesama „Srpske trilogije“, kako u svojoj glavi zovem ova tri albuma. Pristup koji je primenio na albumu „Kosovske“ je sličniji onom sa „Manastirskih pesama“ nego sa albuma „Serbia“. Na „Serbia“ je koristio stihove srpskih pesnika kritički raspoloženih prema onima koji su vodili srpski narod u bližoj i daljoj prošlosti, ne dovodeći slušaoca ni u jednom trenutku u sumnju u pogledu sopstvenog patriotizma.
Evo i ploče koja mi se stvarno sviđa. Bez ikakve rezerve. Možda baš zato što je bazirana na bluzu. Jer, kad pogledam prethodne dve koje sam recenzirao, kod Fione bluza nema nikako, kod Laure samo po „filingu“ ali ne i po formi, dok kod Lusinde skoro da i nema ničeg drugog do bluza. Da se ne bih ponavljao i pravio dugačak uvod, pročitajte prikaz jednog od njenih ranijih albuma koji sam objavio za potlistu OVDE.
Sada je Lusindi šezdeset sedam godina. Niko više ne osporava njen značaj (niko normalan!) i njeno mesto u istoriji rok muzike. Čak mislim da je ušla u onu nekolicinu autorki koje su tu vrstu muzike približile umetnosti koliko god je to moguće. Ona nije od onih čiji se izraz menjao od jednostavnijih ka komplikovanim muzičkim formama poput Džoni Mičel već pripada dilanovskoj grani rekomponovanja i reinvencije tradicionalnih muzičkih formi, Tekstualni predlošci koje u svojim pesmama koristi takođe se zasnivaju na tradicionalnim obrascima uz obilato korišćenje toka svesti i ispovednog tona.
Pred nama je još jedan album koji se bavi „ženskim pitanjem“, ali za razliku od Laure Marling, kod Fione Epl srce i mozak nisu u savršenoj ravnoteži. Mozak dominira, a u mozgu bademasto telo (corpus amygdaloideum), smešteno bilateralno, duboko u njegovim temporalnim režnjevima, koje je odgovorno za percepciju emocija i kontrolu agresije izazvane dejstvom spoljnih faktora, to jest za takozvani fight-or-flight (bori se-ili-beži) odgovor. Ta instinktivna bori se-ili-beži reakcija organizma je danas, iako nema divljih zveri i ratobornih plemena, veoma česta kao posledica psiholoških pritisaka – napetosti i stresova modernog života. Na opasnost svake, pa i ove vrste organizam reaguje lučenjem adrenalina koji organizam priprema za borbu. Ovaj čas anatomije bio mi je neophodan da bih vas uveo u temu ovog aklamacijom prihvaćenog albuma. Tema je, naravno, žensko (i svako drugo) oslobođenje, do koga ne dolazi bez borbe. Otuda se adrenalin prosto preliva sa ove ploče.
Ono što Lauru Marling izdvaja od većine kantautorki koje obitavaju na indi sceni je konstantno visoki kvalitet njenih ostvarenja. Teško da među njenih prethodnih šest albuma ima slabe karike. Takođe, ona ima nešto što se još ređe sreće – recite mi koliko autora znate na rok sceni čiji je sedmi album najbolji u karijeri. Ne znate ih mnogo. Većina ih svoj vrhunac pruža na prvih nekoliko, retki su oni koji posle petog pružaju najviše. Ali one koje znate, to su vrhunski majstori žanra, može se reći umetnici. To je slučaj sa Lorom, ako je suditi po ovom albumu. Prethodnih šest sam nabrojao u prikazu prethodnog njenog albuma OVDE (pri kraju Dnevnika #13) pa ne bih ponavljao.
