Muzika koju izvode Tamikrest se sastoji od dve komponente: vokalne koja je u potpunoj saglasnosti sa afričkom, berberskom i tuareškom tradicijom i po zvučnosti i po temama kojima se bavi, i instrumentalne koja je amalgam rok muzike i tradicionalnih ritmičkih obrazaca karakterističnih za podneblje saharske Afrike. Kada je te dve komponente spoje, dobijamo meditativnu, skoro hipnotičku muziku koja slušaoca tera na pokret ne samo tela već i misli u ritmu kamiljeg hoda ili trka, u zavisnosti od tempa same pesme. Ne pominjem slučajno kamile, domaće životinje Tuarega i njihov hod: one se za razliku od konja kojima su prednje i zadnje noge pri kretanju unakrsno sinhronizovane kreću tako što im se sinhronizovano pomeraju noge sa iste strane tela što njihov jahač oseća kao talasanje ili ljuljuškanje. Baš takve pokrete muzika Tamikresta izaziva u publici. To koncentrisanog slušaoca dovodi u stanje ne baš transa, ali svakako u stanje isključenosti od spoljašnjeg sveta i potpunog prepuštanja muzici.

Palo mi je na pamet tokom koncerta poređenje sa muzikom Ali Farka Turea i Samba Turea koji pripadaju narodu Songhay, narodu koji u Maliju živi u predelima oko Timbuktua kao i Tuarezi. Ali, narod Songaj je, za razliku od Tuareza koji su nomadi, sedelački poljoprivredni narod, pa je nekako logično da je u tom narodu nastao afrički bluz, koji je, po mišljenju stručnjaka, praroditelj američkog bluza (nastalog u Delti Misisipija, među beračima pamuka). Nomadima kakvi su Tuarezi primereniji je rok, kao muzika kretanja, a Tamikrest je odličan primer za to. Ipak, poslednja pesma koju su izveli sinoć na bis, prema njihovoj najavi jedna od prvih koje je Osman Ag Mosa napisao , mogla bi i morala bi se svrstati u kategoriju afričkog bluza pozajmljenog od komšija Songaja (sa kojima su često kroz istoriju Tuarezi bili u neprijateljskim odnosima) što je u neku ruku logičan izbor, tim pre što nove generacije ta dva plemena pokušavaju da se približe kroz muziku.

Izlazeći u beogradsku noć posle Tamikrestovog nastupa, čovek se mora prisetiti da celo čovečanstvo ma koje boje kože ljudi bili i iz ma koje kulture dolazili, ipak potiče iz Afrike pa je sasvim logično da afričku muziku osećamo kao svoju sopstvenu. Na kraju krajeva, ako smo mi zaboravili, geni pamte!