Drugi album „Burnover“ Grega Frimena iz Barlingtona, Vermont, polako menja neslavnu

tradiciju tog grada (najvećeg u Vermontu) da do sada nije dao nijedno stvarno veliko ime iz sveta popularne muzike. Greg je na najboljem putu da postane ime u rok žanru, koji jeste na izdisaju, ali, nikad se ne zna, možda je ovo novi veliki početak tog muzičkog pravca. Tim pre što nije sam, već se pridružuje već etabliranim novim snagama roka MJ Lendermanu i Karli Harcman i njenoj grupi Wednesday, kao i njujorškim novim rokerima Geese o kojima takođe pišem u Dnevniku #80. Ako tom spisku dodamo i folkera Džesija Velsa spisak novih snaga je što se mene tiče kompletan. Sve ovo nabrojano ozbiljno liči na nekakav pokret u nastajanju. Ako mene pitate, bilo je krajnje vreme jer rok muzika je odavno ugrožena vrsta kojoj preti istrebljenje. Ako mislite da preterujem, samo pogledajte sajtove koji prikazuju nova izdanja i videćete da na njima dominiraju reizdanja albuma od pre 50, 25, 10 godina.

Frimen je, dakle, ta nova snaga roka, pa da vidimo koliko je realno da baš on pokrene stvari sa mrtve tačke. Njegov prvi album „I Looked Out“ (2022) je prošao nezapaženo, ali je vremenom rastao u „stručnoj“ javnosti pa je lepo pripremio teren za „Burnover“. Posle preslušavanja mogu reći da je nezasluženo prošao nezapaženo, jer radi se o odličnom albumu koji je direktniji i prizemniji (u pozitivnom smislu) od „Burnover“-a. Za ljubitelje roka srednjeg tempa u koje i sam spadam, album je pravo uživanje, mada ni ljubitelji buke neće biti razočarani. Odskače pesma „Right Before the Last Waves Took Vestris“ koja koristeći kao metaforu potonuće broda Vestris 1928. godine blizu obala Virdžinije uz 111 mrtvih, od kojih su skoro polovina bili žene i deca, govori o nesrećnoj ljubavi. Moćno zvuči taj album, kako god ga posmatrali – i sa muzičke i sa sviračke i sa tekstualne strane. Toliko moćno da nikako nije smeo da nam promakne. Tu svestranost albuma najlepše je  objasnio sam Greg Frimen rekavši „come for the guitars, stayed for the stories“.

„Burnover“ (moglo bi se prevesti kao „Vatrena stihija“) je, slobodno se može reći, nastavak prvog albuma jer njegovo slušanje proizvodi identičan osećaj. Ne čudi to ako se zna da su ga snimili isti burlingtonski muzičari koji su, kako reče Greg, bili na raspolaganju u trenutku snimanja. Ekipa je u odnosu na prvi album brojčano smanjena, sa sedam na pet muzičara, i to iz praktičnih razloga formiranja benda za turneju. Turneje će, sudeći po odličnom odzivu medija na „Burnover“, biti sve češće i duže, uz sve bolju naplatu.

Ploča se kao što rekoh, snažno naslanja na „I Looked Out“ ali ipak ide korak dalje. Čvršća je ali i raznovrsnija, i stavlja Frimenovu poetiku u prvi plan. Njegove pesme koriste sasvim originalne pesničke slike poput one iz pesme „Salesman“ koja možda najbolje odslikava album. Uvodna strofa ide ovako (u mom prevodu): „Svetlost je provela tvoj život obavijajući te; i uvek pronalazeći tvoj oblik; a sad lebdi poput mrtvog-pijanog putujućeg trgovca; koji te traži od vrata do vrata.“ Moraćete sami da istražite dalje, ali pesma je filozofske prirode i govori, najšire posmatrano, o životu i smrti.

Nema u Frimenovim pesmama ni trunke politike, već samo razmišljanja o životu i ljubavi. Tekstovi su, ako ćemo ih okarakterisati jednom rečju, kontemplativni. Frimenov muzički izraz je smešten u okvire rok žanra, sa polazištem iz alternativnog kantrija. Njegove najbolje pesme imaju i „riff“ i „hook“ bez kojih nema prave rok pesme. Imaju i gitarska sola, i ona u najboljoj tradiciji rok muzike. Od najšire publike Grega Frimena dele za prosečnog slušaoca prezahtevni tekstovi i pesme preduge za nivo pažnje tik-tok generacije. Voleo bih ipak da nisam u pravu i da je pojava ovog mini-talasa mladih rokera najava promene pristupa konzumacije umetnosti kod (naj)novih generacija. Možda je došao kraj ADHD (attention deficit hyperactivity disorder) pristupu umetničkim sadržajima. Bilo bi krajnje vreme.

Ocena: 8.37/10