Dobio sam poruku u inbox od Vanje Solakovića da poslušam album „Bez oblika“njegove grupe Činčila. Moram da priznam da do tada nisam čuo za tu grupu. Kad sam video da je iz Sarajeva odmah sam rešio i da napišem nešto o njihovom albumu, iz prostog razloga što mislim da se indi scena BiH mora revitalizovati ako hoćemo da balkanski rok stane na svoje kreativne i finansijske noge. To se nikad neće desiti ako se u balkansku rok zajednicu ne uključi i BiH (mislim na oba entiteta). Izvucite iz ex-Yu scene Indexe, Zdravka Čolića, Bijelo Dugme, Zabranjeno pušenje, Crvenu jabuku, Plavi Orkestar, Divlje Jagode, Jadranku Stojaković… ne bi to bila ni približno jaka scena da nije bilo grupa i pojedinaca iz BiH. Aktuelni bh. rok niko ne sluša, niko o njemu ne piše, niko ga ne emituje i niko ne ide na koncerte. Nemoguće je da je naprečac nestao sav potencijal te scene i sav talenat koji je prosto kipeo. Jeste da je užasni rat koji se vodio devedesetih pokidao dosta niti koje su vezivale ljude iz BiH različitih vera i nacija, ali to je bilo pre trideset godina, vreme je da se veze ponovo uspostavljaju. To će početi raditi ko drugi nego indi rokeri. Tako je bilo i sa Hrvatskom i Srbijom, još pre dvadesetak godina. Danas se može reći da regionalna indi rok scena funkcioniše bolje od bilo koje aktivnosti međusobne saradnje u regionu. Odavno su uobičajeni koncerti i festivalski nastupi u drugim ex-Yu državama, ali najređe u BiH. Od indi bendova koji su ipak tamo nastupali čujem da nije bilo mnogo publike, ako izuzmemo Demofest u Banjaluci, koji se pak poslednje dve godine ne održava.

 Iako Jugoslavije odavno više nema, na regionalnoj sceni i dalje dominira ono što zovemo ex-Yu rok. Kao da je vreme stalo pre 30 godina. Ne kažem da treba odbaciti to nasleđe jer je to nemoguće, pošto je taj ex-Yu rok autentični izdanak ovog podneblja i ovog četvoroimenog jezika, ali mora se krenuti dalje, pa makar i malim koracima.

Album hrvatskog bluz/kantri/amerikana sastava She Brought Me Gasoline ( u daljem tekstu SBMG) mi je u jeku izbijanja epidemije koronavirusa, moram priznati, promakao iako me je recenzija sa portala Ravno do dna koju sam pročitao trebala uputiti na njega. Zato je tu urednik, da ispravi propuste ove vrste. Nisam uopšte zažalio što sam imao prilike da čujem ovu ploču, jer to je muzika koja mi je u ovom životnom periodu najdraža. Nemamo često prilike da čujemo američku „roots“ muziku na našim prostorima pa mi je svaka takva dobrodošla, naročito kada se radi, kao u ovom slučaju, o vrlo dobrom razumevanju i osećanju tog žanra.

Ako izuzmemo Ivicu Šerfezija i Diega Varagića iz šezdesetih i grupu Plava trava zaborava iz osamdesetih koji su uglavnom reprodukovali mejnstrim kantri, na regionalnoj amerikana sceni postoje samo različite inkarnacije projekata Vladimira Marinovića (Ventolin/On Tour/Glib) iako se i ti bendovi (izuzev On Tour) samo ovlaš oslanjaju na „roots“ muziku. Ostalim pripadnicima takozvane „Amerikana scene“ prominentne početkom desetih godina ovog veka (Irena Žilić, Lovely Quinces, Stray Dogg, Wooden Ambulance…) amerikana je bila, kako se ispostavilo, samo prolazna faza u njihovim karijerama, ili su „dodeljeni“ tom žanru samo zato što su pevali na engleskom jeziku.

Evo, sada se bendu On Tour na toj takozvanoj amerikana sceni priključuju i SBMG. Korenje koje oni „iskopavaju“ je vrlo duboko, na samim izvorima američke muzike, na onom mitskom mestu koje stalno spominjem – mestu u kom se sastaju bluz, folk i kantri. Momci u najboljim godinama iz Zagreba to rade dobro, a ako pre slušanja muzike želite neku referentnu tačku, recimo da je njihov zvuk najbliži onome koji proizvodi Rej Vajli Habard, ili recimo Brother Dege, a nije daleko ni Seasick Steve, čiji sam novi album slušao uporedo sa SBMG.

Karakteristično „pumpanje“ je prisutno, kao i „gruv“. Kristijanov prašnjavo lenji vokal je sasvim primeren žanru, kao i neizbežni bendžo.  Gitarista Žac je, kako mi se čini, potekao iz bluza, ako je suditi po jednoj od najboljih pesama sa albuma „Febo“ i samozatajnim bluziranim solo deonicama koje je u njoj odsvirao. Ipak, daleko je prisutniji folk-kantri ugođaj, možda najizraženiji na pesmi koja otvara album i koja je odabrana za video klip, „Town of Lost Souls“. Video je srećom izbegao rekonstruisanje „Divljeg zapada“ negde u okolini Dubrave, pa je najbliža toj ikonografiji džins odeća gospođe koja učestvuje u spotu. Upotrebljen je efekat koji snimku daje patinu, onaj karakteristični „šum“ koji je postojao na starim filmskim trakama. Ta, i većina pesama sa albuma ima prepoznatljiv ritam koji je najmanji zajednički sadržilac svih „roots“ žanrova, a da li će određena pesma više zvučati kao kantri, folk ili bluz, najviše zavisi od melodije pevanja i načina upotrebe gitare.

Kao što sam obećao u prošlom Dnevniku, evo nekoliko reči o bendu Prljave Sestre. Njihov album „Najgore tek dolazi“ se pojavio u sred epidemije koronavirusa, pa valjda zbog toga ovaj „optimistički“ naziv. Što je najstrašnije, verovatno su u pravu, jer korona će se ovako ili onako pripitomiti, ali njene posledice će se dugo otklanjati. Šta će biti sa domaćim rokenrolom, koji je ionako bio na klimavim nogama, znaju Bog i krava, kako je govorio moj pokojni tast.

Radi se o vrlo solidnom ostvarenju, naročito u trenucima kad sviraju rokenrol na tragu Rolingstonsa/Partibrejkersa, kao u pesmi koja otvara album „Oni ili ti“ sa tekstom koji je nedvosmisleno angažovan. „Učini što moraš, učini to odmah, šta su hteli to će dobiti, kompromis je uvek put u propast. Izaberi – oni ili ti! Direktnije ne može. Hmmm, u stvari može, kao u njihovoj pesmi „Nikako da sjašu“ koja je vrlo direktna, ili u pesmi „Kiša“ koja je manje direktna, ali sasvim jasna. Kad sam pročitao tekstove, shvatio sam da čak i one dve, tri pesme koje bi mogle da prođu kao ljubavne, imaju jake političke konotacije. „Prljave Sestre“ pevaju o revoluciji koja će doći, na način koji odavno nije viđen na našoj sceni. Rukavice su skinute. Može se reći da je jedna od tih skinutih rukavica bačena u lice kolegama sa scene, bez navođenja imena, koji su direktno optuženi za apolitičnost i trku za jutjub pregledima i novcem. Ima istine u tome, uz čast izuzecima, da je rokenrol postao utočište mladih „umetničkih duša“ i služi im kao poligon za istraživanje sopstvenih frustracija. Zato je verovatno i potonuo u opskurnost. Opstaju samo oni malobrojni koji imaju stav, možda ne uvek toliko eksplicitan kao Prljave Sestre, kojim brane vrednosti koje su im bliske.