Recenzije
Ovaj vrlo angažovani album virtuoznog violiniste - ukrotio ju je sa svoje četiri godine!- i zviždača nad zvizdačima među pop(ularnim) muzičarima, nekako je prošao ispod radara, uprkos veoma pozitivnim ocjenama brojnih kritičara. Ispravljamo nepravdu i činjenicu da se, neopravdano, po mnogim parametrima zaista najbolji album kantautora iz Čikaga nije našao na listama naj albuma u prvoj polovini godine...
Da biste u potpunosti uronili u čarobnu poetiku dvadesetosmogodišnje novozelendske kantautorke, koja trenutno živi u Velsu, gdje je jednim dijelom i snimljen „Designer“, potrebno je da svijet stane. Da utihne buka i polucija koja nas okružuje, pa čak i žubor života da utihne- kada vam se učini da čujete otkucaje svog srca, to će biti pravo raspoloženje za preslušavanje trećeg po redu albuma Oldus Harding.
Our Native Daughters su Rajanon Gidens (Rhiannon Giddens), Lejla Mek Kala (Leyla McCalla), Elison Rasel (Allison Russell) i Amitist Kia (Amythyst Kiah). Prve dve odlično znamo iz „roots“ sastava Carolina Chocolate Drops, treća je članica Birds of Chicago, a četvrta kantautorka alt-kantri i bluz žanra.
Osnovno pitanje koje sam sam sebi postavio je da li je moguće uklopiti četiri jake autorske ličnosti na jednom, zajedničkom, albumu. Bio sam prilično skeptičan po tom pitanju. Moj strah je, na sreću, bio neopravdan iz više razloga. Prvo, sve četiri žene su crne boje kože, što znači da pripadaju afroameričkoj populaciji koja se bori za jednaka prava sa belačkom populacijom, ali se i u okviru svoje ugrožene grupe kao žene bore za jednaka prava sa muškarcima. Dakle, dvostruko su diskriminisane. Nisam ulazio u njihove seksualne preferencije, pa ne znam da li postoji i trostruka diskriminacija kod neke od njih. Dakle, zajednička im je borba za ravnopravnost. Drugo, potiču iz istog ili sličnog miljea. Njih dve su iz Carolina Chocolate Drops, jedna je kantautorka sličnog stilskog izraza, a jedna je iz Po’ Girl, još jedne „roots music“ grupe. Treće, što više spada u domen kurioziteta, sve četiri sviraju bendžo, a bendžo je, kao što znamo, autentičan američki muzički instrument koji, iako se to ne zna jer se najviše koristi u belačkom kantriju, potiče iz Zapadne Afrike. Na američkom kontinentu se prvi put pojavio u crnačkoj populaciji na Karibima u osamnaestom veku.
Čini mi se da po prvi put pišem o Springstinu, jednom od autora iz sedamdesetih uz koje sam praktično odrastao, pa će uvodni deo teksta biti duži nego obično. Moram odmah reći da su veći uticaj od njega na formiranje mog svetonazora, kad se radi o rok muzičarima, imali su samo Bob Dilan i Džoni Mičel. Biće vam, dakle, jasno da eventualne primedbe na ovu ploču nisu posledica animoziteta prema njemu, već naprotiv. Brus je svoje najbolje radove napravio sedamdesetih godina prošlog veka, nešto kasnije od Dilana i Džoni jer se kasnije i pojavio na sceni, s tim da je on, za razliku od pomenutih, držao visok kvalitet sve do sredine osamdesetih (do Tunnel of Love, 1987). Slično Dilanu, imao je on i kasnijih godina povremene bljeskove, kao onaj iz 2006., We Shall Overcome: The Seeger Sessions, iako treba reći da se u tom konkretnom slučaju radilo o obradama pesama drugog autora, Pit Sigera. Dakle, do 1987. Springstin je definisao ne samo tematski okvir svojih pesama već i standardnu devijaciju njihove forme.
