Recenzije
Nije me mrzelo, za razliku od vas, da pročitam nešto o Normanu jebenom Rokvelu, po kome je Lana nazvala svoj album. Norman Percevel Rockwell (1894-1978) je bio američki slikar i ilustrator, vrlo popularan, ali dugo potcenjivan i optuživan za malograđanštinu. Kad sam posle prvog slušanja albuma pogledao njegove radove (što i vama preporučujem, da biste bolje pratili ovaj tekst) odmah mi je bilo jasno zašto baš Rokvel. Stvar je prosta. Rokvel je antipod Endija Vorhola u čijem smo svetu živeli od sredine šezdesetih do danas. Poslednjih godina, ipak, kao da se vraća svet Normana Rokvela, što je Lana Del Rej odlično primetila. Moderna umetnost Vorhola je produkt modernog pogleda na svet koji se formira sredinom šezdesetih, nekako paralelno s pojavom rok muzike. Taj svetonazor počinje kao krajnje liberalan, da bi protokom vremena sam sebi sve više ograničavao slobode putem korpusa pravila poznatih pod nazivom „politička korektnost“. Ova tvrdnja traži objašnjenje. Moderni život je krenuo od premise „sve je dozvoljeno“ da bi završio u dekadenciji pravila „ništa nije dozvoljeno“. Dakle, od trenutka kad je Endi Vorhol izmislio grupu Velvet Andergraund i sa njom izvukao na svetlost dana likove kakvi su Niko i Lu Rid, zagovornike apsolutne slobode, koji bi u nekim ranijim vremenima završili ili u zatvoru ili u ludnici, a u još starija vremena, bogami, i na lomači, počinju ta takozvana „moderna vremena“.
Gordon Gano, sasvim u skladu sa vremenom, počinje sa pesmom „pričalicom“. Jer, prošla je svoj zenit i elektronika, rep je trenutno muzika u trendu. Violent Femmes, kao heroji alternativnog roka s početka osamdesetih, kada su videli da je došlo novo vreme, povukli su se u stanje relativnog mirovanja. Nemirni duh kakav je Gordonov ipak ne može večno da miruje. Čim se na glavnoj sceni pojavi nešto u šta bi mogao, koliko-toliko, da se uklopi, eto ti ga nazad. Kao da nikad nije ni odlazio. I evo ga, ponovo pokušava da kreira male simfonije kontrolisanog haosa poput legendarne „Blister in the Sun“, doduše sa nevelikim uspehom.
Sad bi mi trebalo da tumačimo zašto je Džastin Vernon dao albumu naslov „i, i“. Da znate da i hoću da tumačim. Lako je, samo treba bukvalno prevesti: „Ja pa ja“. Bar je iskren Bon Iver. Jedino što njega zanima je on sam. Možda tako mora, možda tako treba. On o sebi, kao što se vidi iz ponuđenog, ima vrlo visoko mišljenje. Povrh toga, izborio se za poziciju iz koje mu je sve dozvoljeno (što se muzike tiče). Dakle, album koji je pred nama je Džastin Vernon u punom kapacitetu. Posle višekratnog preslušavanja došao sam do zaključka da je napravio korak dalje od rok muzike sa kojom je počeo karijeru. Ovde je od roka ostalo malo ili ništa.
Nazivi pesama su ponovo nagradno pitanje za kriptografe. Time se ipak neću baviti u ovom prikazu. Radije ću pokušati da odgonetnem poziciju koju Džastin Vernon pokušava da zauzme u arhitekturi pop sveta danas. Najbolji način za to (najbolji koji ja znam) je analiza svake pojedinačne pesme i, nakon toga, albuma kao celine.
Kada govorimo o novom albumu Toma Jorka, prosto se nameće tema „tradicionalno ili moderno“, „konzervativno ili liberalno“, „stajati u mestu ili se kretati“ ili, da budem aktuelan, „biti za zamrznuti konflikt ili za rešavanje sukoba“. Ja lično, a očito i moj prijatelj Tom, uvek biramo ono drugo navedeno. Iako ni ja lično, a verujem ni moj prijatelj Tom, nemamo ništa protiv tradicije. Kako i da imamo nešto protiv, kada je ona po definiciji deo nas. Formirala nas je, uticala na naša razmišljanja, oblikovala naš pogled na svet. Koristimo njene blagodeti kad god nađemo za shodno. Tradicija nema ništa protiv toga, jer je u suštini tradicije da bude korišćena ili, ako ćemo se izražavati na tradicionalan način, poštovana. Ali, Tom i ja, nas dvojica mislimo za sebe da smo moderni. I jesmo. Ne marimo mnogo za tradicionalne vrednosti kao što su „tuci decu jednom nedeljno, preventive radi“, ili „kaži ženo, slobodno, svoje mišljenje, ali biće kako ja odlučim“. Takve stvari su nam strane. Neke druge tradicionalne vrednosti su nam, pak, bliske. Recimo, rani radovi grupe Radiohead. Dok su Radiohead još svirali rok. Ali, budući moderni, nismo mogli da iznova i iznova snimamo odnosno preslušavamo istu pesmu. Moralo je da se krene dalje. Kako sam ja krenuo dalje za ovu priču nije bitno, zato se zadržimo na prijatelju Tomu.
