Recenzije

RECENZIJA: Bojana Vunturišević – Daljine

Rate this item
(0 votes)

This is pop! – ovaj uzvik Andy Partridge-a iz istoimene pesme grupe XTC je 1978-me, u godinama kada je punk bio na vrhuncu (a punk je prezirao pop!) ima isti subverzivni naboj kao i tvrdnja da je ovo što radi Bojana Vunturišević pravi pop - ne onaj za široke narodne mase, koji se promoviše na Pinku, već onaj drugi, intelektualni i baš zato ne-toliko-popularni-pop. Jeste kontradiktorno to – nepopularni pop – ali nije ništa novo. Oduvek je postojao pop za ljude sa istančanim ukusom. I njima je potrebna nepretenciozna muzika uz koju će, u trenucima dokolice pevušiti sebi u bradu slatke melodije i cupkati nogama u ritmu, a da pritom ta muzika ne vređa njihov ukus i inteligenciju. Bojana je svojim dosadašnjim radom u grupi „Svi na pod!“ već pokazala da je i kod nas u današnje vreme, kad su svi kriterijumi pali na niske grane, moguće praviti takvu muziku i čak postići zavidni nivo uspešnosti. Bar u urbanim krugovima, pri čemu, naravno, mislim na urbano kao stanje duha (urban svakako može biti i neko ko živi na selu).

RECENZIJA: Feist - Pleasure

Rate this item
(0 votes)

U rana jutra, ovaj album kao da pruža posebno uživanje svojom osobito(m) kamernom atmosferom, akustikom tuge u dubinama mikrokosmosa kanadske kantautorke zagledane unutra, a ne prema izvana tj. u skladu sa očekivanjima publike, kako to po nepisanom pravilu praktikuju savremene pop zvijezde.

Feist je, nesumnjivo, muzička zvijezda, voljena interpretatorka za koju možda mnogi njeni slušaoci ne znaju da sama piše i komponuje. Kako to često biva kod (kant)autora kojima nije cilj prodati nego poslati poruku, pa čak ni poslati poruku nego skinuti breme s duše, teme iz ličnog života se prepliću sa temama i motivima u pjesmama, direktno ili indirektno. Nerijetko, to su samo manje ili više ekstrovertne eskstenzije osjećanja njihovog kreatora, a po pravilu što je bolje taj proces kamufliran to je pjesma bolja.

RECENZIJA: Future Islands – The Far Field (2017)

Rate this item
(0 votes)

Namamljivači. Tako nekako. Daju ti jedan singl s albuma, pa se zaljubiš kao neka djevojčica na velikom odmoru, pa ti onda podgriju ljubav drugim singlom, zavučeš se u pjesmu kao u zagljaj dugih ruku bubuljičavog dječaka. I onda... onda valjda shvatiš da djevojčica nisi već odavno. I da svi to rade, namamljuju po službenoj dužnosti. I ne možeš kriviti nikoga za emociju koju ima, i koja ne mora biti ista u svakoj pjesmi.

RECENZIJA: Father John Misty – Pure Comedy (2017)

Rate this item
(0 votes)

Josh Tillman je u prošlom životu, od koga se sve više distancira, objavio osam albuma i time zaključio svoju introvertnu fazu. Otkako je usvojio novo ime – Father John Misty (FJM), postao je ekstrovertan. Ta promena je postepena. Na „Fear Fun“ i „I Love You, Honeybear“ lično i opšte se prepliću, nekad preovladava jedno, nekad drugo, ali lično je prisutno, što rezultira čestom upotrebom ironije i sarkazma kao odbrane od stvari koje mu se ne sviđaju. Hajde da vidimo kako stoje stvari na „Pure Comedy“!

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio