Recenzije
Za procenu dela jedne Džoni Mičel ne mogu se koristiti merila koja se koriste za evaluaciju dela rok muzike već se koriste ona koja se upotrebljavaju za klasičnu muziku. Prosto zato što se složenost njene muzike ne „vidi“ ako se koriste samo rokerska merila. Izmiče ono najbitnije, a to je kompleksnost. Kompleksnost nije tu da bi opčinila ili zavela, ona je tu da bi viziju umetnice prikazala u njenom maksimalnom kapacitetu. Bez kompromisa. Baš onako kako je umetnica zamislila (čula) u svojoj glavi. Dakle, nisu ti egzotični instrumenti tu bez razloga, nije ni „lomljenje“ glasa, nisu ni drevne pentatonske skale, ni „otvoreni“ štimovi, nije bez razloga tu ni asimetrija stihova, ni sitne, jedva primetne nepravilnosti…Ako vas zanima analiza pesama koje pripadaju rok muzici pristupom koji se koristi u klasičnoj muzici pročitajte knjigu Lojda Vajtsela „The Music of Joni Mitchell“. Istu knjigu pročitajte i ako vas zanima analiza tekstova rok pesama pristupom koji se koristi u književnoj kritici. Koristiće vam, sasvim sigurno, i jedno i drugo i u analizi muzike i tekstova Tamare Lindeman.
Asocijacija je došla posle nekoliko taktova, na prvi pogled neadekvatna - album „Nightfly“ Donalda Fejgena! Legendarni prvi solo album jednog od osnivača grupe Steely Dan pripada džez-pop žanru ali je takođe i takozvani „noćni“ album, idealan „soundtrack“ polumračnih zadimljenih prostorija kakvog džez kluba u gluvo doba noći. Fanki instrumentalna podloga lako je nosila Fejgenov glas koji je otegnuto pevao neku svoju ličnu priču koja je u toj atmosferi časkom postajala opšta. Dimitrije Dimitrijević je ušao u „dnevnu“ varijantu istog narativa – džez-pop sa još jačim fank ritmom i živahnijim pevanjem. Ako uporedite spisak instrumenata na ta dva albuma, videćete da je skoro identičan, pa se čini da moja prva asocijacija i nije bila toliko pogrešna. Ali, sva sličnost se završava na instrumentalnoj matrici jer singer/songrajterski deo priče se poprilično razlikuje, pa recimo, kao noć i dan. Dok Fejgenovo remek-delo oduševljeno govori o svetloj budućnosti kroz prizmu dečaka koji odrasta pedesetih godina prošlog veka, na pragu tehnološke revolucije koja je izmenila svet (iz današnje perspektive postajem sumnjičav da se ipak radilo o Fejgenovom cinizmu, a cinizam mu ni u Steely Dan nije bio stran), a ta budućnost se dešava baš tada kad Fejgen o njoj peva (1983), Dimitrijevićevo delo govori o tmurnoj sadašnjosti, kada je postalo jasno da tehnološka revolucija nije donela samo dobro, nego kao što bi mnogi danas rekli, da je donela samo zlo. Interesantno je to što Fejgenov „noćni“ album slavi blagostanje tadašnjeg trenutka a Dimitrijevićev „dnevni“ konstatuje katastrofu u kojoj trenutno živimo, ali možda je i logično – spokoj blagostanja više odgovara noćnom raspoloženju, dok neizvesnost aktuelnog bivstvovanja više odgovara dnevnom.
Posle 22 minuta i 45 sekundi koliko je trajalo preslušavanje novog albuma grupe Repetitor teško je donositi nekakve dalekosežne sudove, jer minutaža albuma je znatno manja od standardne long plej ploče (ipak, veća je od EP-ja), ali odmah mi je bilo jasno da stvari više nisu iste, a opet - iste su. Kontradiktorna izjava, ali ipak logična. Objasniću na kraju.
Sira, putra, vrhnja, mleka, jajca i krumpira…moram priznati da je Jankecov asortiman prehrambenih proizvoda znatno bolji od onoga što nam nudi Ivan Grobenski sa kavera albuma „Siromahi i Lazari“ – one dve kokošije noge, koje se više ni u juhu ne stavljaju (kad malo bolje razmislim, možda je to bila tajna odlične supe moje bake). Još nešto se promenilo na kajkavskom govornom području od Jankecovih vremena. Tada je cug/vlak/voz mogao da pobegne ako nisi bio dovoljno brz, a danas, bar sudeći po izveštajima samog Grobenskog, koji ga često koristi na relaciji Koprivnica – Zagreb, teško da bi pobegao i pužu.
Kajkavski književni jezik, kojim je otpevana ova ploča, je zvanično priznat 2015. kao istorijski jezik sa oznakom [kjv] po međunarodnom ISO standardu, ali je, i nekad i danas tretiran kao narečje hrvatskog književnog jezika. Jasno je da su za takvu klasifikaciju uvek bili bitniji politički od lingvističkih razloga. Taj jezik danas govori otprilike trećina Hrvata, pa se čini da je u pop kulturi njegova prisutnost daleko manja nego što bi mu po brojnosti nativnih govornika pripadala. Uglavnom sve što je za vreme Jugoslavije doprlo do nas u Srbiji sa kajkavskog govornog područja bile su knjige Miroslava Krleže, slikari naivci (Ivan Generalić, Ivan Rabuzin…), TV serija „Gruntovčani“ Kreše Golika sa Martinom Sagnerom u ulozi Dudeka i pesma „Fala“ Dragutina Domjanića (za vsaku dobru reč kaj reći si mi znala…). Tu je i legendarni ženski vokalni sastav „Ladarice“ koji je pevao i „Lepe ti je Zagorje zelene“ sa kojom sam počeo ovaj tekst, i temu iz pomenute serije „Podravina ravna“.
Tu naš Grobenski, Podravine sin, ulazi u priču. Bogato etnomuzikološko nasleđe Podravine, jedne od regija kajkavskog govornog područja, prvi put je neko pokušao da propusti kroz filter bluza i da ga, tek blago izmenjenog, predstavi novim generacijama. Svaka etno muzika ima svoj kantri i svoj bluz. Živahni Jankeci sa početka priče su predstavnici kantrija a siromahi i lazari, kako ih Grobenski naziva, predstavnici bluza. Istina je da Drava nije Misisipi, ali, kao i kod svake ravničarske reke, narod koji oko nje živi ima sličan doživljaj života i sličnu melanholiju. Melanholija je, ako ćemo iskreno, blaga reč za raspoloženje koje širi Ivan Grobenski preko ove ploče. Depresija, ili prosto tuga bi bio bolji izbor reči. Bluz, koji je bio Ivanovo polazište, se tokom svog dekomponovanja pretvorio u tiho kotrljanje Drave i somnabulno tumaranje njenim priobaljem („Dojdi, Draga, Dojdi“; „Črna Megla“). Koenovi „divni gubitnici“, tako romantični i tako privlačni, ogoljeni su i svedeni na svoju suštinu – to su pre bedni gubitnici („Siromahi i Lazari“).
