Dnevnik muzičkog eklektika (13)

10 april 2017
Author :   Srđan Strajnić

01.03.2017 31.03.2017

O Chuck Berryju i politici

Mislio sam da u ovom uvodniku pišem o vezi politike i rocka, ali desilo se da je umro Chuck Berry. Kako je u pitanju ličnost koja je po mom skromnom mišljenju presudno uticala na formiranje osnovnih postulata rock muzike kao žanra, shvatate da nisam mogao to da ignorišem. Tek kada sam krenuo da pišem, postalo je jasno da ipak mogu da zadovoljim oba cilja koja sam sebi zadao.

Što sam dublje ulazio u priču o Chucku, sve je više isplivavala priča o politici u rocku. Ako ne baš o politici u užem smislu (pravo značenje reči je gradski poslovi, a kako su u staroj Grčkoj gradovi bili države može se prevesti kao državni poslovi) u smislu podržavanja ovog ili onog političkog pravca razvoja društva, onda svakako bar o rasnom pitanju, a takođe, u svetlu odličnog članka Ann Powers iz NPR i o „ženskom pitanju u rokenrolu. Kako braniti tezu da je, ako bi se morala izabrati jedna osoba koja je presudno uticala na nastanak rokenrola, Chuck Berry bio ta osoba? Hiljadu devetsto pedeset pete, kada je izbacio prvi singl Maybellene, rokenrol je bio u punom zamahu. Već je počela bitka koja se i dan danas vodi, bitka za primogenitorstvo prve rokenrol ploče između Wynonie Harrisa i njegove verzije pesme Ray Browna Good Rockin Tonight i Rocket 88 Ike Turnera koju je otpevao Jackie Brenston, Elvis je već objavio svoje prve ploče, kao i Bill Haley, te godine se pojavljuju i Little Richard, Bo Diddley, Carl Perkins, dakle, Berry nikako nije bio prvi koji je napravio rokenrol pesmu. Ali je prvi koji je uradio sledeće tri stvari:

1) uveo mesijansku pozu u scenski nastup. Elvis je imao sex appeal, Little Richard scenski egzibicionizam, obe komponente su takođe doprinele formiranju imidža arhetipske rock zvezde, ali bez tog pomalo prepotentnog, distanciranog od publikuma, liderskog stava koji prosto vrišti slušajte me i gledajte, ja imam šta da vam kažem i pokažem slika rokenrol zvezde nikad ne bi bila kompletirana.

2) postavio je električnu gitaru na pijadestal. Nije kod rokenrola stvar u ritmu. Taj ritam je prisutan kod mnogih blues, country, western swing, rockabilly, bluegrass, jazz i R&B pesama (vidi selekciju takvih ovde), ali većina tih proto-rokenrol pesama je vođena saksofonom, klavirom, u najboljem slučaju akustičnom gitarom i odmah se čuje da nije to to. Kad čuješ Chuckovu gitaru, onaj njen zvonki zvuk, ili onaj distorzirani, kako više voliš, odmah ti je sve jasno. To je rocknroll!

3) uveo je pričanje priče. Nisu to bile baš neke filozofske storije, ali nisu ni reči tipa: Tutti frutti, oh rutti, Wop bop a loo bop a lop bam boom! ili See you later, alligator, in a while crocodile. Njegovi tekstovi su pričice o tinejdžerskom životu ispričane tako da ih tinejdžeri razumeju. Priče o provodu, vožnji kolima, sukobu generacija, mladim (često premladim!) devojkama.

Interesantna je simbolika automobila u tim pesmama. Crnac je u to vreme (ako je imao novca) mogao imati najskuplji automobil, ali nije mogao večerati u svakom restoranu i nije mogao ići na ples na isto mesto na koje idu belci. U najboljem slučaju, mogao je plesati na balkonu dok beli plešu u parteru. Lepo se to može videti u prošlogodišnjem filmu Race, autobiografiji čuvenog atletičara Jesse Owensa, osvajača četiri zlatne olimpijske medalje u Berlinu 1936. godine. Po povratku u SAD, priređen mu je svečani prijem na koji je morao da uđe kroz sporedni ulaz za poslugu, jer je crne boje kože. A prijem je bio u njegovu čast. Nije se situacija mnogo popravila ni dvadesetak godina kasnije, u vreme Chuck Berryjevih početaka. Automobil je, dakle, za njega predstavljao oazu slobode, u automobilu se osećao ravnopravnim i ispunjenim. Zato je, kako shvatam, bio česta tema njegovih pesama. Još jedna česta tema su tinejdžerke. Iako je Chuck Berry u vreme pojave svog prvog singla imao skoro trideset godina, mogao je potpuno da se ubaci u film šesnaestogodišnjaka i da se obraća pre svega slušateljkama tog uzrasta. Interesantno je da je u ranijim njegovim biografijama kao godina rođenja figurirala 1931 (a rođen je 1926), što znači da je svesno smanjivao svoje godine, valjda da bi se lakše približio uzrastu konzumenata njegove muzike.

Ako ste gledali film Back to the Future, prvi deo u kome se, u onoj antologijskoj sceni na igranci, pominje i naš današnji junak, znate da su pedesetih godina devojke tog uzrasta bile znatno zrelije od dečaka (verujem da su i danas!). Dok je buduća majka Martina McFlyja, Lorraine, prikazana kao osoba koja u svakom trenutku zna šta hoće, budući otac, George McFly, je prikazan kao smotani intelektualac, a njegov arhetipski neprijatelj Biff kao praznoglavi nasilnik. U tom miljeu, Chuck Berry je pokušao da se približi baš tom, razumnijem i preduzimljivijem, ženskom delu bele tinejdžerske populacije. Trebalo je osvojiti devojke, momci bi već došli za njima! Ako ste pročitali tekst Ann Powers koji sam gore linkovao, znate da im se previše često suviše približavao, što je imalo svoje zakonske konsekvence. O tempora, o mores! Danas u vreme Soroš– Klintonovske (često licemerne i još češće selektivne) doktrine političke korektnosti i ljudskih prava, ta njegova dela su neoprostivi zločini, u ono vreme to, čini se, nije bilo toliko neuobičajeno. On je osuđen na zatvor ne zato što je nešto petljao sa maloletnicom, većšto ju je preveo preko državne granice (kidnapovanje!). U svakom slučaju, shvatio je da ako hoće da zaradi pare (a hteo je!) mora da se približi beloj publici kod koje su bile pare. Što je pri tom rušio rasnu segregaciju koja je bila veoma prisutna, bio je samo plus.

Svašta se može zameriti rokenrolerima prve generacije, ali im se ne može zameriti rasizam. Toga nije bilo ni u tragovima. Na njegovim nastupima, kao i na onima Little Richarda ili Jerry Lee Lewisa, segregirana publika se spontano mešala, rušeći ustaljeni poredak. To je taj buntovnički, može se reći politički aspekt ranog rokenrola koji se ostvarivao neverbalnom komunikacijom. Nije Chuck Berry eksplicirao da peva belima ili crnima, oni kojima je njegova muzika bila upućena su je prihvatali ne dozvoljavajući da ih rasne razlike spreče u tome. I beli i crni su prepoznavali svoje korene u rokenrolu koji je (pojednostavljeno gledajući) bio miks R&B-ja i country&western-a. Pa Chuck Berryjev prvi singl Maybellene je bio prerada pesme Ida Red“„belog Bob Willsa , znao je, kako je pričao Carl Perkins, još mnogo pesama belaca Jimmie Rodgersa i Bill Monroe-a, a Elvisov prvi singl Thats All Right je delo crnog Arthur Big Boy Crudup-a. Već po tome se moglo videti da je novi muzički pravac rocknroll namenjen svim mladima, bez obzira na boju kože. Ono što rastužuje je činjenica da rasna diskriminacija očigledno još postoji poslednja tri albuma koja sam recenzirao (Valerie June, Rhiannon Giddens i Hurray For The Riff Raff, svi iz 2017-te) se bave tim problemom. Bave se i problemom rodne ravnopravnosti, kojem Chuck Berry nije baš dao neki veliki doprinos. Tokom dugog života, imao je više epizoda neadekvatnog tretmana žena sa kojima je dolazio u kontakt. Rodnoj ravnopravnosti, dakle, nije doprineo, ali jeste doprineo još jednom rocknroll stereotipu mačizmu.

Da zaključim ovu priču, i kod Chuck Berryja, kao i kod nekih drugih velikih umetnika, postoji nesaglasnost između kvaliteta njega kao ličnosti i njega kao umetnika. Kao čovek je bio nadmen, prema ženama često agresivan i predatorski raspoložen, halapljiv na novac, dok je s druge strane, kao umetnik znao da oseti duh vremena i da se svojom muzikom približi najširem sloju omladinske populacije svoga doba pri tom presudno utičući na formiranje muzičkog pravca koji će trajno obeležiti drugu polovinu dvadesetog veka. Vi recite šta je važnije.

I dok se svemirska sonda Voyager 1, sa CD-om na kome je i Johnny B. Goode Chuck Berryja (uz Louis Armstrongovu Melancholy Blues i Blind Willie Johnsonovu Dark Was The Night jedina iz domena popularne muzike), sve više udaljava od našeg sunčevog sistema utrkujući se sa njegovom dušom upravo otpuštenom u deep space, ovozemaljski rokenrol još živi i iznova se i iznova obnavlja...

Jesca Hoop Memories Are Now

Krajnje je vreme da neko napiše neku o Džeski Hup. Ona je još jedan dokaz da žene preuzimaju rokenrol. Ranije skoro isključivo muški sport, poslednjih godina rokenrol preuzimaju žene. Rekao bih da je to ipak neki pokazatelj poboljšanja položaja žena u društvu. Danas one manje suzdržano iskazuju svoje stavove kroz muziku. I ne samo stavove već i svoj prebogat unutrašnji život. Džeskin album nam to pokazuje. Osebujnog zvuka, bogate zvučne slike, originalnog instrumentarijuma, beži kritičarskim kategorizacijama i preveliki je da bi se strpao u neku fioku. Sigurno bi stao u ormar indi-folka. Naslovna pesma "Memories are now" odmah ide u folder The best songs of 2017, ali ni ostale ne zaostaju mnogo. Pre nego što vas uputim na preslušavanje, reći ću vam samo da je ovo pravi evropski album. Nešto kao Kate Bush (uslovno rečeno). A sad na svoje radne zadatke! (8.0/10)

Grandaddy Last Place (7.7/10)

Alasdair Roberts Pangs (7.0/10)

Ty Segall Ty Segall

U Taju se oduvek kriju Beatlesi (poslušaj pesme Talkin’“, Orange Color Queen) ali je on to do ovog albuma pomno i uspešno krio. Sada je konačno izašao iz ormara i postaje mi jasno zašto sam uvek imao određene rezerve prema njemu. (6.8/10)

Tim Cohen Luck man (5.0/10)

The Sadies Northern Passages (6.6/10)

Caroline Spence Spades and Roses

Drugi album ove Teksašanke je prijatno iznenađenje, iako je možda malo (mislio sam da ovo neću reći ni za jedan album) prespor i pesme su previše slične. Opet, tekstovi su pametni, sa metaforama malo originalnijim nego što je to obično u country pesmama. (8.0/10)

Ron Gallo Heavy Meta

Dovitljiv naslov, koji ipak ne odgovara istini ovo je ipak mešanac nastao ukrštanjem mladog Mick Jaggera i Davida Johansena iz New York Dollsa. Ako su ta dvojica Heavy Metal onda OK. Ali nisu. I sreća je da nisu. Ron Gallo je bolji od heavy metala. Bivši vođa grupe Toy Soldiers, za koju se ne mogu pohvaliti da sam je slušao, sasvim lepo igra ulogu izvođača najboljeg Stones albuma godine gospodnje 2017. Da je ovaj album izašao prošle godine ne bi imao nikakve šanse za pobedu u toj kategoriji, pošto su stari momci izdali odlični Blue & Lonesome, ove je, bogami, ozbiljan favorit. Muzika simulira (ne kopira!) njihovo post-Exile razdoblje (Goats Head Soup, Its Only RocknRoll, Black & Blue) što je u stvari početak pada Rolling Stonesa koji je samo na trenutak zaustavljen albumom Some Girls iz 1978. zahvaljujući njihovom vampirisanju energije punka koji se razvija u to vreme. Bolje to nego da simulira bilo koji kasniji period. Najbolja pesma: Young Lady, Youre Scaring Me. (7.5/10)

Old 97s Graveyard Whistling

Alt-country, prosečan, sa par solidnih pesama (6,5/10)

Sunny Sweeney Trophy

Sunny ovoga puta jednostavno ima slabije pesme. Blago razočaranje. (7.4/10)

Hurray For the Riff Raff The Navigator (8.6/10)

Recenziju možete pročitati OVDE

Six Organs of Admittance Burning the Treshold

Lep, miran album Bena Chasnyja vrlo prijatan za slušanje. Raspoloženje se ne menja, ali i nema potrebe. Sasvim odgovarajuće za kišne prolećne večeri. (8.0/10)

Nadia Reid Preservation

Novozelandsko čudo je opravdalo očekivanja. Interesantan album kantautorke koja mnogo obećava. Ako volite folk poslušajte, nećete se pokajati. (7.8/10)

Holly Macve Golden Eagle

Ona nije sa Apalačkih planina kako bi se na prvi pogled moglo pomisliti, već iz Brightona, Engleska. Njen prvi album je country bluegrass ugođaja sa najtužnijim pesmama na svetu. Ili je to jedna pesma. Ta bezgranična tuga se protegla na svih deset pesama potopivši ih suzama. I mene kao ljubitelja tužnih pesama je sve to malo smorilo kako li bi tek prošli oni bezbrižni, laki i nežni! (7.6/10)

Vagabon Infinite Worlds

Eksperimentalni folk ili tako nekako. Ne pije vodu. (4.6/10)

Irena Žilić– Haze

Modernijeg zvuka od prvog njenog albuma, Travelling. To se odmah može čuti. Pitanje je samo da li se meni više sviđa. Rekao bih ne. Produkciju (kojoj se nema šta zameriti) je u oba slučaja radio Mark Mrakovčić, koji je na oba i svirao. Ovoga puta nema Ivane Žabkar i njene violine, pa je izostao onaj rootsy feeling koji je obojio prvi album. Mislim da je odabor ovog pravca (dream pop?) svesna odluka sa ciljem da se proširi krug slušalaca. Nije napravljen truli kompromis u pravcu banalizovanja muzike i tekstova, i jedno i drugo je i dalje na visokom nivou, ali nedostaje jakih pesama koje ostaju u uhu posle prvog slušanja. Čini mi se i da su pesme sa prvog albuma bile daleko više u kontaktu sa izvornim emocijama koje su ih proizvele. Ovde ih je proces nadgradnje dosta udaljio od suštine. Iako je ceo album u melanholičnim tonovima, možda i previše, hladna je to melanholija. Pesma koja bi najpre mogla da se nađe i na prvom albumu (zato najomiljenija) je pesma X. Lepa je i ona koja zatvara album, Pioneers: kaži zbogom, kaži laku noć...pionirima ničega, osvajačima već osvojenog i ljubiteljima tišine izuzetnim u mnogim stvarima i u ničemu...kaži zbogom, kaži laku noć. (7.4/10)

Pieta Brown Postcards

To je jedan od onih albuma na kojima je na svakoj pesmi drugi gostujući muzičar. Ovde je raspon veliki: od meni potpuno nepoznatog Mike Lewisa do megazvezde Mark Knopflera. Kao i kod svih sličnih albuma domaćin je više impresioniran prisustvom gostiju i uživanjem u činjenici da je smislio/la i realizovao/la dobar štos nego na muziku. Zato su takvi albumi po pravilu prosečni. To je slučaj i sa ovim ostvarenjem. Pazite, nije to odbojno, može se slušati samo je prosečno. (6.6/10)

Laura Marling Semper Femina

Laura Marling, kao što znate, od samog početka svoje karijere održava izuzetno visok kvalitet svojih albuma. Da ih nabrojimo: Alas I Cannot Swim (2008), I Speak Because I Can (2010), A Creature I Dont Know (2011), Once I Was An Eagle (2013), Short Movie (2015) svi do jednog odlični. Očekivanja su zato od svakog sledećeg velika. Tako je bilo i ovoga puta. Album Semper Femina je procurio osmog marta, naslov (Uvek žena na latinskom, odavno već istetoviran na njenoj butini, je pozajmljen iz Vergilijeve Eneide) nagoveštava da se bavi ženskim pitanjem, dakle da je to još jedan politički album.

Suprotno od očekivanja koja je probudio naslov, politike na Semper Femina nema mnogo. Nema ni LGBT tema. Ovo jeste kolekcija pesama koje obrađuju odnos „žena –žena. Ali ne ljubavni odnos (Laura se deklarisala kao straight), već prijateljski. Sasvim nova tema dve žene kao prijateljice, ili još preciznije kako žena vidi ženu. Slušajući muziku čujemo raznovrsnost koja se ipak kreće teritorijom koju su davno omeđale Joni Mitchell, Joan Baez i Judy Collins. To što je poredim sa autorkama tog kalibra nije ništa drugo nego kompliment Laura je visokim kvalitetom svojih albuma već ušla u njihov kružok. Idiom jeste Folk, ali je svaka pesma oneobičena aranžmanom koji folku pomenutih uzora daje neophodnu modernost. Potmuli bubanj koji dominira prvom i trećom pesmom je jedan od tih elemenata modernosti. Diskretni upliv džeza tu i tamo takođe doprinosi raznovrsnosti zvuka. Plivajuća gitara boji nekoliko pesama kao na Dont Pass Me By, na primer. Možete, dakle, zaključiti da se ne radi o još jednom škrtom folk albumu, naprotiv, u ovome itekako ima muzike koja nadilazi okvire žanra (obratite pažnju na reggae hint u pesmi Always This Way). Što se lirike tiče, imajući u vidu da žene toliko mnogo volimo, a tako malo razumemo, visoko vrednujem svaki doprinos njihovom boljem razumevanju. Insajderski doprinos, kakav je ovaj, je neprocenjiv. (8.0/10)

Cory Branan Adios (6.0/10)

Jaime Wyatt Felony Blues (6.7/10)

Reba McEntire Sing It Now: Songs of Faith And Hope (5.6/10)

Conor Oberst Salutations

Po mom osećaju, Conor Oberst ima nešto. To nešto“što me dotiče. Da li zato što me podseća na Dylana ili zbog nečeg drugog, tek, sviđaju mi se njegovi albumi. Ovaj, koji je bendovska varijanta albuma Ruminations sa dodatnih sedam pesama, počinje pesmom Too Late To Fixate prepunom usiljenih rima koje tako prirodno legnu kad ih Conor izbacuje, koja pride podseća na Piano Man Billy Joela, iako nije ni približno egzaltirana, niti ima toliko izraženu dinamiku i dramu, onda ide svojim tokom koji mi ne skreće pažnju sve do Next of Kin u kojoj se ponovo pojavljuje taj Piano Man motiv. Billy Joel u svojoj pesmi kaže: He says, "Son, can you play me a memory, I'm not really sure how it goes, But it's sad and it's sweet and I knew it complete,When I wore a younger man's clothes.". Conor kao da baš o tom starcu priča: It broke his heart and it made him old, Tries to rebuild but it just erodes, Some people say that's the way it goes, But he don't feel that way. U sledećoj, Napalm, kao da pozdravlja (salutations su u prevodu pozdravi) Dylanovu Like a Rolling Stone ili bar Ballad of a Thin Man ako ni po čemu drugom, onda po atmosferi (iako klavir nije ni blizu onom Al Coopera!).

Krucijalna pesma albuma je Mamah Borthwick (a sketch) (1869-1914) koja je bila prevodilica i feministkinja, i učesnica jednog od najvećih skandala svog vrlo konzervativnog vremena. Naime, ona je napustila svog muža i počela da živi sa najvećim američkim arhitektom, Frank Lloyd Wright-om (da, to je isti onaj o kome su Simon & Garfunkel ispevali pesmu). To je tada, početkom dvadesetog veka, bila nezamisliva hrabrost, da udata žena, majka dvoje dece, krene za svojim srcem. Iako su Borthwick i Wright istrajali u svojoj ljubavi na opšte zgražanje puritanskog sveta, stvar se ipak na kraju tragično završila: neki ludak je, dok Frank Lloyd Wright nije bio kod kuće, koja je inače jedan od najlepših njegovih projekata, znana kao Taliesin Spring Green u Iowa Countyju u Wisconsinu, sekirom ubio Mamah, njeno dvoje dece i još četiri osobe. Znate da je Conor inteligentniji od toga da samo ispriča priču on koristi danas prazne kuće Frank Lloyd Wrighta u kojima odavno niko ne živi, samo ih posećuju greedy tourists sa kupljenom kartom od dvadeset dolara, kao metaforu za sopstvenu slavu konzumenti njegove muzike za bagatelnu cenu dobijaju samo njegovu ljušturu ili projekciju njegova slava ima ukus praznine, a pravi Conor je negde drugde.

Till St.Dymphna Kicks Us Out je još jedna pesma sa metaforičkim značenjem. Sveta Dymphna je zaštitnica mentalnih bolesnika, depresivaca, žrtava incesta, neuroloških bolesnika, ali je istovremeno i ime bara u New Yorku u kojjem je Conor često boravio. Veza je jasna barovi i depresivci idu ruku pod ruku. Empty Hotel Room By The Sea je posveta pre nekoliko meseci iznenada preminulom rođenom bratu Matthewu. Kao što vidite, ima zanimljivih pesama ovde, problem je što ih je čak sedamnaest, ukupnog trajanja od sat i sedam minuta, pa postaje malo zamorno posle izvesnog vremena, tim pre što to nisu tra-la-la pesmice, mora im se posvetiti pažnja. Kada se uporedi sa Ruminations, koji je bio skroz usamljenički album sveden na razumnu meru od deset pesama, ovaj je znatno teži zalogaj za progutati. Jedini koji ga nadmašuje i po dužini i po broju reči je sledeći o kome ću pisati, Pure Comedy Father John Mistyja. (7.5/10)

Father John Misty Pure Comedy (8.0/10)

Recenziju možete pročitati OVDE

Desperate Journalist - Grow Up!

Post-punk koji se do kraja albuma pretvara u kantautorski izraz mlade Jo Bevan. Drugi njihov album ukazuje da će Jo, kad odraste, snimiti solo ploču u pratnji akustične gitare. Jedva čekam! (6.6/10)

Frontier Ruckus Enter The Kingdom

U poetiku Matthew Millie je teško ući. Previše je hermetična da bi joj svaki pojedinačni slušalac pripisao svoja značenja. Slike su prejake, asocijacije su prelične. Zato je Frontier Ruckus posle svog šestog albuma tamo gde je bio na samom početku. Meni su se oduvek sviđale njihove pesme (iako nisam kapirao o čemu tačno govore) zbog njihovog nostalgičnog tona. Čak i kada su na prošlom albumu pokušali da uplove u pop vode, taj ton je bio prisutan. Bogata i raznovrsna muzika iz koje provejava folk daje taj ton. Još uvek se nadam da bi Matthew Millia i njegov bend mogao dodirnuti bar skute slave. (8.0/10)

The Band of Heathens Duende

Opet indie-rock, ovoga puta sa primesama soula u nekim pesmama. Solidno, ali ne i izuzetno (7.2/10)

The Feelies In Between

To su oni momci iz New Jerseya koji su 1980-te sa svojim prvim albumom Crazy Rhythms napravili čudo. Glen Mercer i Bill Million, dvojac koji svira gitare i sve moguće udaraljke i peva su na njemu ipak ostali u senci bubnjara i perkusioniste Antona Fiera koji daje ton albumu. Ritmičnost i repetitivnost su njegove glavne karakteristike, poređenje sa VU/Modern Lovers šablonom takođe se odmah nameće. Ipak, The Feelies nisu ni na mračnoj, ni na svetloj strani, oni samo voze. Ništa razum, ništa osećanja. Samo vožnja! Opet dolazimo do tribalnog/ritualnog u čoveku. Sledi da nisu R.E.M. prvi koje bih pomenuo kao njihove sledbenike. R.E.M. su previše melodični za takvu etiketu. The Swans su u stvari njihovi najverniji sledbenici. Isti su, samo su hiljadu puta bučniji. Novi album, o kome do sada nisam rekao ni reč i dalje ima ritmičnost i repetitivnost. Jedino što nedostaje je urgentnost koja krasi njihove brže albume. Ovde je ona zamenjena opuštenošću. Ovo bi bio, moglo bi se reći, njihov seoski album. Užurbanost grada zamenjena opuštenošću sela. I dalje je to dobro, ali je već viđeno. (7.5/10)

Marty Stuart & His Fabulous Superlatives Way Out West (7.5/10)

Oh Susanna A Girl In Teen City

Kristalno čistom glasu i dobrim pesmama Suzie Ungerleider, koja je sebe nazvala Oh Susanna, ne mogu da odolim. Ovo nije album velikih reči i pompezne muzike naprotiv. Posle svih tih politikom nabijenih albuma kojima nas obasipaju poslednjih meseci, ovaj dođe kao neophodno osveženje. Teme su pešačenje do kuće, rodni grad, školski budžaci, njen dečko, čekanje da se pupoljci rascvetaju...običan, svakodnevni život. Lepota jednostavnosti. (8.0/10)

Carrie Elkin The Penny Collector

Smrt oca i rođenje deteta tematski uokviruju šesti solo album Carrie Elkin. Ona i njen suprug Danny Schmidt su još uvek jedna od najvećih tajni savremenog folka. Kvalitet koji verovatno nikada neće biti šire prepoznat. Dokaz u prilog toj tvrdnji je njihov album For Keeps iz 2014. Možda je i bolje da pevaju jer imaju potrebu za pesmom, nego da pokušavaju da ispune nečija očekivanja, što je neminovno čim se izađe pod svetlost reflektora javnosti. Posestrime po muzici bi mogle da budu Joni Mitchell iz vremena Blue i Joan Baez iz vremena Diamonds and Rust, dakle, zvuk je iz prve polovine sedamdesetih prošlog veka. Bolje je reći, sudeći po navedenim uzorima, da je zvuk vanvremenski. Pomenuti tematski okvir (smrt rođenje - smrt) je ono što je Dylan nazivao Eternal Circle, a Joni Mitchel Circle Game.

We can't return we can only look behind from where we came, And go round and round and round in the circle game.

Životni ciklus koji se iznova i iznova obnavlja kao dan i noć, radost i tuga, dobro i zlo, svi ti gore-dole momenti koji čine beskrajnu nit života. U krajnjoj liniji slično Gundulićevim stihovima Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje. Sad vrh sablje kruna visi, sad vrh krune sablja pada, sad na carstvo rob se uzvisi, a tko car bi, rob je sada. Njene pesme ipak nisu sačinjenija filozofski opšta poput gore pomenutih, već se zasnivaju na detalju trenutka. Glasom koji je istovremeno i snažan i krhak, emocionalno nas razoružava odmah, čim je čujemo. Okidači nastanka ovog albuma su, kako rekoh, smrt oca i rođenje kćerke u razmaku od godinu dana, pa ne iznenađuje gustina emocionalnog naboja koji prosto izbija iz svake pesme. Ostavila je Carrie i ovoga puta snažan utisak na mene. (8.0/10)

Will Johnson Hatteras Night, A Good Luck Charm

Amelia Curran Watershed (7.2/10)

Bob Dylan Triplicate

Hey, Bobby, this joke isnt funny anymore! (5.0/10)

Greg Wickham If I Left This World

Kansas City ima svoju muzičku scenu. Amerikana Grega Wickhama, koji je, petnaest godina posle raspada svoje grupe Hadacol snimio prvi solo album, je sasvim OK. (7.0/10)

Eto, gotovo je i trinaesto izdanje Dnevnika. Nisam do sada razmišljao na kom jeziku ga pišem, ali, posle nedavne deklaracije o zajedničkom jeziku izdate od strane intelektualaca iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, moraću da počnem da razmišljam. Objavljivao sam do sada tekstove u tri od četiri nabrojane države i koliko sam primetio svuda su me dobro razumeli, iako sam pisao svojim maternjim, srpskim jezikom. Istini za volju, na jednom portalu u Hrvatskoj (ne na potlisti, tu mi nikad ni zarez nisu promenili!) su preveli jedan moj tekst na hrvatski, ali tako što su samo zamenili reči koje se razlikuju (desetak procenata teksta ako ne i manje) bez da su menjali sintaksu rečenice, što je prilično rogobatno zvučalo. Jasno je, bar po mom mišljenju, da je u pitanju isti jezik , čim ga svi dobro razumemo, sa različitim varijantama, više ili manje sličnim, ali ne bih insistirao da mu nalazimo zajedničko ime. To samo može da dovede do nepotrebnih tenzija i politizacije. Što se mene tiče, neka ga zove kako ko hoće, pa i neka misle da su u pitanju četiri različita jezika oni koji tako misle, važno je da međusobno možemo bez većih problema da razgovaramo, da možemo da čitamo, da se dopisujemo, da gledamo filmove bez titlova, da slušamo muziku. Ja ga kolokvijalno zovem naš jezik. Dakle, to je jezik nas koji ga razumemo, jer smo ga naučili u roditeljskom domu, nas koji smo na njemu progovorili. Važno je da se razumemo, daleko je manje važno u kojoj smo ga državi naučili i kako ćemo ga zvati. Samo još da čestitam onima malobrojnima koji su dovde stigli, pa da se oprostimo do sledećeg meseca...

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio