RECENZIJA: Miloš Zubac – Kosovske

08 maj 2020
Author :   Srđan Strajnić

Zubac je poslednjih godina krenuo u istraživanje srpskog kulturnog nasleđa. Još se dobro sećamo njegovog albuma posvećenog vojvođanskim manastirima, deset manastira - deset pesama, i albuma „Serbia“ sa Milanom Koraćem (prikaz možete pročitati OVDE). Neko bi mogao da zaključi da je Miloš Zubac duboko zabrazdio u nacionalističke vode, ali bi to značilo samo da taj neko nije čuo ni stih Zupčevih pesama „Srpske trilogije“, kako u svojoj glavi zovem ova tri albuma. Pristup koji je primenio na albumu „Kosovske“ je sličniji onom sa „Manastirskih pesama“ nego sa albuma „Serbia“. Na „Serbia“ je koristio stihove srpskih pesnika kritički raspoloženih prema onima koji su vodili srpski narod u bližoj i daljoj prošlosti, ne dovodeći slušaoca ni u jednom trenutku u sumnju u pogledu sopstvenog patriotizma.

„Kosovske“ su nešto drugo – afirmacija kulturnih vrednosti srpskog naroda koji živi na Kosovu, i srpskog naroda uopšte. U osetljivom trenutku (koji traje godinama) rešavanja pitanja statusa mogao je Zubac krenuti linijom manjeg otpora i sigurnog uspeha, busajući se u patriotske grudi kao što su to neki drugi uradili, ali to ne bi bio Miloš koga ja znam, to bi bio neki drugi, znatno manje drag čovek. On je, naravno, odabrao pravi put. Pravi put nije veličanje svog naroda na račun nekog drugog naroda, ma koji to narod bio, već upravo ovo što je uradio – afirmacija pravih vrednosti srpskog naroda sa Kosova, u ovom slučaju narodnih pesama. Ne junačkih, kako biste mogli pomisliti, već lirskih. Predivne lirske pesme bezimenog narodnog pesnika „klesana“ su stotinama godina. Pesme je Miloš pronašao u knjizi koja je izdata u Prizrenu sedamdesetih godina prošlog veka i kako kaže, najteže mu je bilo da odluči kojih će deset odabrati za ovu ploču. Evo i naslova odabranih pesama, i oni dosta toga govore: Rasti, rasti moj bore zeleni; Soko bira gde će naći mira; Vile proletoše; Zaspala moma kraj mora; Aoj, konjče, dobro moje; Razbole se majko Jevrima devojka; Hajde, momo, da te vodim doma; Prošetalo zlato materino; Dva se draga vrlo milovala; Zmaj prelete zelenijem lugom. Pesme su stare, neke i više vekova ali su narodnim predanjem dospele do današnjih dana. Zahvaljujući Zubcu, sada su dobile svoju muzičku pratnju, jer Zubac je bio dovoljno senzibilan da čuje muziku koju te pesme već imaju u sebi i da je, koristeći svoju imaginaciju i kreativnost, izvede na svetlost dana. Muziku je teško žanrovski odrediti, nije narodna, ali i nije da nije. Itekako su prisutni etno elementi koji su, čini se, pre proizašli iz prirodnog ritma reči tih pesama nego iz namere autora da komponuje u duhu narodnog stvaralaštva.

Još jednom čoveku se mora odati priznanje za ovo delo, a to je Milošev prijatelj i saradnik, multi instrumentalista Nemanja Nešić. Nešić je svirao sve instrumente: akustičnu i električnu gitaru, klavir, bas, perkusije, harmoniku i pevao prateće vokale. Autor je svih klavirskih deonica na albumu. Nije Zubac bez razloga prepustio Nešiću sav svirački posao. Sviranje je suptilna delatnost u kojoj je prethodno iskustvo onog ko svira podjednako bitno koliko i tehnika sviranja. Pri tom ne mislim na sviračko, već životno iskustvo. Iza svakog dodira žica gitare, ili dirke klavira, iza svakog dodira membrane bubnja, ili mlaza vazduha uduvanog u harmoniku, stoji to životno iskustvo koje daje autentičnost. Drugim rečima, svaki instrumentalista ostavlja svoj otisak na svakom od instrumenata koje svira – svira ih na svoj, jedinstven način. Svaki ima svoj „dodir“. Pretpostavljam da je, ne znam da li intuitivno ili planski, Zubac težio zvučnoj slici bez ikakvih, i najmanjih tenzija, pa ni onih koje bi, hteli-ne hteli, izazvali različiti muzičari svojim različitim „dodirima“. Lirskim pesmama poput ovih, čiji su tekstovi kroz vekove uspostavili idealnu unutrašnju harmoniju, najviše odgovara da se ona ničim ne naruši. To je Nešić, koji je bio i snimatelj, besprekorno realizovao. „Jednom rukom“ sve instrumente odsvirao pa i njih doveo u savršeni međusobni sklad, i podredio ih poeziji. Muzika u ovom slučaju nije tu da bi skretala pažnju na sebe već, naprotiv, da istakne i pojača reči narodnog pesnika, reči koje ostaju negde iznad nje. Reči koje ostaju da levitiraju u večnosti.

Neoprostivo bi bilo ne pomenuti vokalne izvedbe na ploči. Neće se Miloš naljutiti što ću prvo pomenuti dve dame – Enu Nedić i Draganu Zubac. Nazvao sam ih damama ne iz puke građanske etikecije, već zato što nema bolje reči kojom bi se opisala elegancija, stil i prefinjenost njihovog izvođenja. Kada se njihovi glasovi pojave u etru, odmah vam je jasno da fraza „prateći vokali“ zvuči kao uvreda. „Anđeoski vokali“ - to bi bio bolji opis Eninog i Draganinog doprinosa. Glavni vokal  Miloš Zubac je album otpevao na svoj način – nenametljivo, isposnički skromno, manirom potpuno lišenim sujete. Onako kako se mora otpevati ovakav materijal. Njegov glas nije tu da zavede, ni da impresionira, već da prenese narodnu osećajnost rečima koje potiču duboko iz narodnog bića. Ima nečeg svetog u tom procesu, jer narodno predanje jeste sveta stvar. Zato mu se mora prići kao nekoj relikviji, sa beskrajnim poštovanjem. Delikatan je to zadatak, lako je okliznuti se, povesti se za ovozemaljskim iskušenjima, samoljubljem i srebroljubljem, kao što mnogi učiniše. Ne i Miloš Zubac.

Na kraju bih, umesto ocene, uputio preporuku Arhivu Radio Beograda. Predlažem rečenoj instituciji da uzme u razmatranje da se ova kolekcija pesama arhivira kao deo srpske kulturne baštine. Jer, videli se mi dogodine u Prizrenu ili ne, ove pesme ostaju naše, za vjek i vjekova.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio