Recenzije
Ne znam kako da se postavim prema albumu koji je prvi put objavljen 2020. a snimljen je pre više od 45 godina. Naravno da mogu da ga procenim i napišem nešto o njemu ali ga ipak neću stavljati na svoju godišnju listu. Ne bi bilo fer prema njemu samom a ni prema drugim, ovogodišnjim albumima. Ipak je rok tada bio dominantna popularna muzika - a danas nije. Svako delo se najbolje vrednuje u vremenu u kome je nastalo a ako se to, kao u ovom slučaju, čini naknadno, opet se mora smestiti u njegovo vreme nastanka. Sad kad znamo ne samo šta je bilo pre, nego i šta je bilo posle, prilično ga je lako proceniti. Odmah da kažem, mislim da Nil nije pogrešio što je radije objavio „Tonight’s The Night“, jedan od njegovih najjačih, i sigurno najmračniji album koji je u odnosu na „Homegrown“ superioran u svakom pogledu.
To ipak ne znači da je album loš. Naprotiv. Jedna od mojih top 10 Jangovih pesama, “Star of Betlehem”, se nalazi na njemu. Tu je i “Homegrown”, obe već objavljene na albumu „American Stars’n’Bars“ iz 1977., prvom Jangovom albumu koji sam kupio, pa sam sentimentalno vezan za te pesme. U stvari, većina pesama sa „Homegrown“ je već objavljena, neke na albumima-kompilacijama „Decade“ i „Hawks & Doves“, neke kao snimci s koncerata. Tek nekolicina je na „Homegrown“ prvi put ugledala svetlost dana ("Separate Ways", "Try", "Florida", "We Don’t Smoke It No More").
Za razliku od kolege Stiva Erla, Džejsona Izbela zanima da bude mega uspešan i vidi se trud da to postane, ako već nije. To kod mene izaziva mešovita osećanja. Znate ono kad, na primer, ali na sreću ne na lični primer, želite svom detetu uspešnu poslovnu karijeru, i dete to i ostvari. Dođe sav nalickan, u skupom odelu, ispred parkirana skupa kola, u firmi pozicioniran vrlo visoko, žena i dečica blistaju od sreće…Sve je u najboljem redu, sve izgleda više nego sjajno ali on zna, i zna da i vi znate da je morao da se učlani u vladajuću partiju koja mu je sve to omogućila. Da je morao da napravi taj mali kompromis, pre svega sa samim sobom. Nije da on nije sposoban, uspeo bi on i bez toga, ali mnogo sporije bez te prečice. E, baš tako mi izgleda novi album Džejsona Izbela. Nije morao da se učlanjuje u partiju, ipak on živi u Americi a ne u zemlji Srbiji, ali je kompromis sa samim sobom morao da napravi. I da počne da misli na pare – rekoh vam da živi u Americi.
Zanatski, ovaj album je besprekoran. Najbolji primer je pesma koja otvara album, „What’ve I Done To Help“ koja je prosto savršena sa svojim „catchy“ refrenom, perfektnim aranžmanom i besprekornim izvođenjem. Jedino što fali ovoj pesmi je to što joj ne verujemo, možda zato što je koautor Majkl Kivanuka.
Počeću sa nečim o čemu često razmišljam a ima veze sa ovim albumom. Objašnjenje je malo duže, zato budite strpljivi. Krenimo od toga da svaki čovek tokom svog života stupa u brojne kontakte sa ljudima. Neki od tih kontakata su od suštinskog značaja, neki su bitni, neki manje bitni, a ima i onih nebitnih – slučajnih i sasvim površnih. U suštinski bitne spadaju članovi porodice, rođaci, prijatelji, u bitne školski drugovi, nastavnici, komšije, kontakti s posla, u manje bitne zaposleni u lokalnim prodavnicama, pružaoci usluga, dalje komšije a u nebitne ljudi koje viđaš povremeno na ulici, ili oni koje vidiš jedanput i nikad više, na putovanjima, u javnim prevoznim sredstvima i slično. Uostalom, sami možete odrediti stepen bitnosti svake kategorije ljudi. Zamislite sada da od svih kontakata koje ste tokom života ostvarili napravite mrežu u kojoj će svaki čvor te mreže predstavljati po jedan kontakt, s tim da najbitniji čvorovi budu najbliži vama koji ste u centru te mreže a da se ostali raspoređuju ka periferiji po stepenu bitnosti.
Svi ti ljudi bi činili privatnu mrežu vašeg života. Ona je kad se rodiš retka – akušer, babica, mama, tata, brat, sestra, babe, dede…sa svakim danom života postaje gušća. I tako to ide, mreža je sve gušća i gušća, dok u jednom trenutku (koji je teško precizno odrediti, ali je svakako smešten u poznije godine) ne počne da se proređuje. Ne tako što nekoga prestanemo da viđamo jer smo se udaljili, posvađali ili se odselio. Ne, jer iako nije blizu, ta osoba postoji, moguće je doći do nje, čak i ako nije moguće znamo da postoji. Mrežu proređuje samo smrt. Smrt neke osobe koju si znao je konačan nestanak jednog čvora te mreže. I tako, postepeno, mreža se sve više proređuje. Što se više proređuje, shvataš da tvoj svet polako ali sigurno nestaje. Naravno da dolaze mlađi ljudi, sa kojima takođe stupaš u kontakte, neki od njih čak postanu deo privatne mreže tvog života, ali u jednom trenutku taj priliv mladih u tvoju mrežu prestaje. Zašto? Zato što gubite međusobni priključak jer ne delite onu drugu, javnu mrežu vašeg života. I o njoj ću morati nekoliko rečenica.
Kao da ga oduvek znam ovaj album. I znam ga - ne baš oduvek, ali znam ga već neko vreme. Svaki posetilac Denisovih solo nastupa, i onih sa Klinikom zna ove pesme i već su mu bile drage. Ovde, dakle, nema iznenađenja za mene što se materijala tiče. Ono čime jesam - i to prijatno- iznenađen je Denisova odluka da sve te pesme ovekoveči stavljajući ih na izdanje koje je dostupno konzumentima. Ona kaseta sa bočicom rakije (“Rode”) je dobar štos, ali, većina nas nema na čemu da je pusti pa se ta većina nije naslušala pesama sa nje. Ona se bar pojavila u digitalnom obliku, „Pejotl“ kaseta nije nikada. Ko je kupio, kupio. Ko ima kasetofon, ima.
Još nešto je važno – Klinika je stasala kao bend pa stare pesme u njenom izvođenju dobijaju novi kvalitet. Čest je slučaj kod muzike koja je nastala kao kantautorska da bend samo prati kantautora ne dajući ništa kvalitativno novo. Ovde to definitivno nije tako. Pesme dobijaju sasvim drugu dimenziju koja - recimo to ovako – drugačije raspoređuje pažnju slušaoca. Sada više nije sva pažnja na neobičnom Katanecovom glasu koji, sledstveno tome, više nije isturen duboko u ofsajdu, direktno sučeljen s publikom. Sada taj glas dobiva svoju „meku postelju“ i prirodno okruženje u vidu muzike, zato ne čudi bezrezervna podrška kritike, čak i one do sada izrazito nenaklonjene.
