Wednesday – Bleeds

Odmah prepoznaš album iza koga stoji istina pa još kad joj se doda drama eto ti remek-dela. Neću prenagliti ako kažem da je plasman među prvih deset ovogodišnjih ostvarenja na dohvat ruke gospođici Harcman (Karly Hartzman), doskorašnjoj devojci Em Džej Lindermana koga već poznajete iz mojih tekstova. Lindeman je doskora bio gitarista Karlinog benda Wednesday, ali njihov ne lak raskid nije dozvolio da tako i ostane, bar kad se radi o koncertima.

…

Album „Bleeds“ je skoro u potpunosti posvećen raskidu Harcmanove i Lendermana pa je, očekivano, emocionalno intenzivniji od prethodnih ali za nijansu mirniji kad se radi o muzici. Melanholični tonovi su češći i dugotrajniji nego što je to za njih uobičajeno, mada su eksplozije emocija i dalje prisutne (“Wound Up Here” i naročito “Pick Up That Knife”). „Elderberry Wine“, najveći hit sa albuma koji se bliži cifri od četiri miliona strimova je skoro pa klasična balada sa manje promena tempa, koja kao da je pobegla sa nekog Waxahachee albuma. Pesma govori o usponima i padovima u vezi dvoje glavnih aktera koristeći sok od zove (elderberry wine) kao metaforu. Zova je u svežem stanju otrovna ali termički obrađena postaje ugodan napitak a konkretno tumačenje te njene osobine u svetlu njihove veze mogu da daju samo Karli i Em Džej.

…

Kompletnu recenziju možete pročitati OVDE; ocena: 8.45/10

_

Big Thief – Double Infinity

Teško je iznova i iznova pisati o albumima neke grupe. Naročito ako članovi grupe ostaju uvek isti, ako se muzika nalazi u približno istim koordinatama, ako nema interesantnih priča koje prate bivstvovanje te grupe - sve se svodi na analizu pesama koje se bave određenim krugom tema, imaju svoju zajedničku poetiku, isti svetonazor.  Big Thief je jedna od tih grupa. Možda sam preterao sa ushićenjem posle prvog slušanja ovog albuma proglasivši ga najboljim ove godine, ali i posle n-tog slušanja i dalje mislim da je odličan. Ipak, na njemu nema dovoljno izuzetnih pesama (mada su sve vrlo dobre do odlične) da bih mogao sa sigurnošću da tvrdim da će biti na vrhu moje godišnje liste. Ono što me dodatno brine je to što mi se najviše svidela pesma „How Could I Have Known“ koja je u donjem delu liste slušanosti pesama sa albuma. Ako bih morao da izdvojim još neke pesme, bile bi to „Incomprehensible“ koja govori o mirenju sa starenjem, ali i o ženskoj liniji nasleđivanja kao što je to ispisano na onoj Konstraktinoj majici: „Iza mene stoji moja mama, iza moje mame stoji njena mama“. Na sličnu temu je i „Grandmother“ sa akcentom na prolaznosti. Pesme „Los Angeles“ i „Happy For You“ govore o ljubavi koja je prerasla u prijateljstvo, pa i više od toga. U telepatsko razumevanje. Nije teško pogoditi da se radi o odnosu Adrijane i Baka Mika, gitariste Big Thiefa, koji su bili u vezi i ostali prijatelji. Važna je i pesma „All Night All Day“ koja ima jake seksualne konotacije pokušava da izbaci stid iz ljubavnog čina, kako je rekla sama Lenkerova. I na kraju, naslovna pesma pokazuje zašto se po njoj ceo album zove „Double Infinity“ -  u njoj je centralna tema odnos prošlosti i budućnosti sa sadašnjošću a baš to je lajtmotiv albuma. „…at the bridge of two infinities what’s been lost and what lies waiting“ kako je to mnogo lepše rekla Adrijana. Sve u svemu, radi se o vrlo dobrom albumu koji u opusu grupe Big Thief nije na samom vrhu ali je svakako pri vrhu.

Ocena: 8.38/10

---

Margo Price – Hard Headed Woman

Moram da priznam da mi se, i pored sveopšteg hajpa koji ju je pratio, albumi Margo Prajs nikad nisu previše sviđali. Bili su mi, što se ono kaže OK i ništa više od toga. Možda sam samo, baš zbog hajpa, imao prevelika očekivanja, ali uvek sam nekako ostajao razočaran. Do ovoga puta! Ovoga puta sam već posle prvog minuta bio osvojen. Violinom vođeni „Prelude“ je poslužio svojoj svrsi a to je da pokaže da je Margo ovoga puta odustala od „jurenja“ indi rok zvuka i vratila se onome u čemu je očigledno dobra, a to je nešvilski ortodoksni kantri organski povezan sa „roots“ muzikom. Taj pravac je demonstrirala u punom kapacitetu već sledećom pesmom, dinamičnom, sa jakim refrenom, koja je bila izdata kao singl, „Don’t Let The Bastards Let You Down“. Mogli biste pomisliti, baš kao što sam i ja pomislio kad sam video naslov pesme, da se radi o obradi pesme Krisa Kristofersona istog naslova, objavljene na njegovom albumu iz 1990. „Third World War“ naslova vrlo aktuelnog u današnje vreme, ali radi se o sasvim novoj pesmi koju su napisali Margo, njen suprug, gitarista u njenom bendu Džeremi Ajvi i Rodni Krauel a potpisan je i Kris Kristoferson kao inspiracija i tvorac naslova. Margo kaže da je inspiraciju našla u događaju sa koncertnog tribjuta Bobu Dilanu, kada je publika izviždala Šinejd O’Konor jer je pocepala Papinu sliku nakon čega joj je prišao Kris Kristoferson i rekao joj „don’t let the bastards get you down“. Ta rečenica je postala simbol otpora potlačenih i obespravljenih, čak se u (pseudo)latinskoj verziji pojavljuje u romanu Margaret Atvud „Sluškinjina priča“ (i u seriji). Rečenica je inače univerzalno primenjiva. Nije to jedina njena pesma koja privlači pažnju. Krenuću od pesama u kojima Margo ima goste – u pesmi „Don’t Wake Me Up“ gost je sve vidljiviji Džesi Vels pa je i tema odgovarajuća za njega: ne budi me, jer je lepše sanjati nego živeti u realnosti u kojoj smo kaže Margo a Džesi se očigledno slaže sa takvim stavom. Tejlor Čilders pak učestvuje u klasičnoj kantripoliten baladi „Love Me Like You Used To Do“ kojom dominira slajd gitara i naizmenično pevanje strofa dve zvezde uz obavezno ujedinjenje njihovih glasova na refrenu. Ne čudi što je ta pesma najslušanija na albumu sa milion Spotify strimova za mesec dana od objavljivanja. Pesme koje sam pomenuo su ubedljivo najslušanije mada i među ostalima ima potencijalnih hitova. Album je od onih što „raste“ sa svakim slušanjem ali ipak, ono što je za mene prednost (povratak kantri korenima) za široku publiku je hendikep – Margo Prajs ovoga puta ne koketira sa indie rockom a još manje sa popom pa će odziv publike sledstveno tome biti manji. Na kraju mogu samo da kažem: Margo, dobrodošla kući!

Ocena: 8.36/10

--

Blood Orange – Essex Honey

Morao sam nešto da kažem po novom albumu Dev Hajnsa izdatom pod jednim od njegovih umetničkih imena „Blood Orange“ jer me je na neki način impresionirao. Namerno ne kažem da me ne oduševio jer muzika koju smo od njega ovoga puta dobili nije muzika koju slušam ili koja mi je bliska. Okarakterisao bih je kao evropski pop s tim što pridev „evropski“ kada stoji uz imenicu „pop“ označava pop muziku nastalu pod uticajem evropskih muzičkih tradicija, pre svega onih koje se odnose na takozvanu klasičnu ili kako su je kod nas zvali ozbiljnu muziku. To nije baš u skladu sa Dev Hajnsovim uobičajenim R&B izrazom koji se naslanja na njegovu rasnu pripadnost. Ipak, prisutan je i taj uticaj pa se može reći da je „Essex Honey“ miks uticaja kulturnog milieua iz koga Devonte potiče (rođen u Londonu 1985. u dobrostojećoj porodici) i crnačkog nasleđa. Kako se uklapaju ritmovi svojstveni R&B-ju sa kompleksnim aranžmanima uz upotrebu nekih od instrumenata svojstvenih simfonijskim orkestrima i horskog pevanja koji upućuju na kakav oratorium moraćete da prosudite sami, ako vam je uopšte stalo da čujete tako nešto. Ja mogu samo da kažem, i to u svojstvu običnog slušaoca koji takvu vrstu muzike nije često slušao, da u prvim momentima deluje zanimljivo ali da posle izvesnog vremena takva muzika meni, notornom ljubitelju svedenih formi, postaje naporna da ne kažem dosadna. Imam dozu poštovanja za osmišljavanje i realizaciju tako kompleksne muzike ali je lični doživljaj ono što me sprečava da dam najvišu ocenu. Ostaje utisak da je ovo delo organsko, to jest da je Devonte sve ovo čuo u svojoj glavi pre nego što je stavio na traku/HD a ne produkt planiranja što bih doživeo kao „prevaru“. Autentično delo nekoga ko je bio pod direktnim uticajem dva (dijametralno) različita kulturna obrasca mora se poštovati kad se već ne može bezrezervno voleti. Zato će ocena biti visoka, ali ne i najviša.

Ocena: 8.19/10

--

Zach Top – Ain’t In It For My Health

Zak Top je mejnstrim mejnstrima kantri muzike čija je prestonica, kao što je uvek i bila, u gradu Nešvilu, u državi Tenesi. Njegovo konzervativno shvatanje te muzike je sasvim u skladu sa Trampovim vremenom u kome živimo pa bi se moglo reći da je Zak izabrao lagodan put „niz dlaku“, baš kao što su to učinili njegovi prethodnici iz Reganove ere tokom osamdesetih godina prošlog veka, Džordž Stejt, Klint Blek, Rendi Trevis pa i Alan Džekson. Konzervativizam je i u životu kao i u muzici uvek prisutan, samo je pitanje političkih okolnosti da li će u nekom istorijskom trenutku biti dominantan ili potisnut na margine. Ovo su godine sve snažnije dominacije tog svetonazora pa ne iznenađuje ekspanzija neotradicionalista na kantri sceni. Zato su milionski strimovi Zak Topovih pesama sasvim očekivani i još će se ekponencijalno uvećavati proporcionalno sa rastom neokonzervativizma u politici. To naravno uopšte ne znači da se Zak Top javno deklarisao kao politički konzervativac, jer bi takav gest svakako uticao na brojnost njegove publike, već ostaje u domenu kulturnog konzervativizma koji se može tumačiti i kao izraz nostalgije za muzikom iz prošlosti bez ikakvih političkih implikacija. Pesme sa albuma „Ain’t In It For My Health“ su produkt timskog rada Zaka Topa i nekoliko poznatih songwritera kao što su Tim Nikols, Vajat MekKubin, Pol Overstrit, Mark Nesler i Karson Čemberlen, koji je koautor svake od pesama sa albuma. Čemberlen je i producirao album. On je vrlo bitan u preusmeravanju Zaka Topa od blugrasa kojim se bavio na prvom EPju ka ovom miksu koji je začet na prethodnom njegovom albumu „Cold Beer & Country Music“ s tim da je na njemu preovladavao honki-tonk u odnosu na kantripoliten. Čemberlen je dugo u poslu, bio je stil gitarista Kita Vitlija, rano preminulog kantri stara s kraja osamdesetih, radio je kao menadžer sa Alanom Džeksonom i Klintom Blekom, a kao producent sa Bilijem Karingtonom i Istonom Korbinom. Napisao je više hitova za Alana Džeksona, Džordža Strejta i pomenutog Karingtona.

Vratimo se najzad na pesme sa novog albuma. Kada pogledamo spektar tema kojima se Zak bavi zaključujemo da su to teme iz svakodnevnog života, kojima se pristupa sasvim prizemno, da ne kažem da se sve svodi na rabljenje žanrovskih kanona. Tako u pesmi „Guitar“ saznajemo da je njegova prva ljubav gitara (ma nije moguće!), da u svakom i najmanjem gradu postoji skrovito mesto gde ćeš odvesti svoju devojku (I Know a Place), da ne treba bežati od letnje razbibrige (Good Times & Tan Lines, Flip-Flop). Tu su i pesme o rastanku (When You See Me, Splitsville, Livin’ a Lie) koje se sasvim uklapaju u stereotipove žanra, ali ima i nekoliko kompleksnijih pesama koje se bave balansom privatnog života i života „na putu“ njihovog autora, kao što je „South Of Sanity“, možda najbolja a svakako jedna od dve najpopularnije pesme na albumu. Kantri Zaka Topa je mešavina blugrasa od koga je krenuo (poslušajte EP Zack Top iz 2022 – odličan blugras!), kantripolitena sedamdesetih godina XX veka i honki-tonka iz devedesetih, što je savršena kombinacija za „neotraditionalist country“. Zaista se nema šta zameriti Zaku Topu na muzici koju nam je ponudio na ovom albumu, osim ranije pomenutog političkog oportunizma, jer ipak ja i moje „društvo iz ćoška“ više volimo luzere i buntovnike. Zak Top definitivno nije jedan od tih!

Ocena: 7.75/10

--

The Black Keys – No Rain, No Flowers

Kad sam pustio prvu pesmu sa novog albuma The Black Keys „No Rain, No Flowers“ zazvučala mi je u prvom momentu kao da je bazirana na nekom od ritmičkih paterna iz repertoara grupe Oxajo (ne znam da li je to kompliment za Oxajo ili ne!) ali se u razradi prilično razvodnila u poređenju sa navedenim uzorom i otišla u prilično ljigav pop. Sledećih par pesama su nastavile u tom pravcu da bi četvrta, „Down To Nothing“ promenila vajb i prizvala na površinu Valtera Bejkera i Donalda Fejgena i njihovo čedo, šampione soft-roka Steely Dan, i to iz one ispolirane, džez-pop faze od albuma „Aja“ nadalje. Mora se priznati da su The Black Keys za nijansu manje ispeglani, ali struktura pesme i ugođaj su tu. Kad malo bolje razmislim, ni War On Drugs se ne može isključiti kao uzor, dapače. Za grupu takve reputacije tri uzora u prvih par rečenica recenzije je stvarno previše. Jedini zaključak koji se može izvući je da su Ojerbah i Karni definitivno otišli u pop vode. Namerno ne kažem zalutali, jer su to učinili pri čistoj svesti, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću. I u tome nema ničega lošeg, niti ima mesta bilo kakvim zamerkama. Njihov izbor se mora poštovati, tim pre što se može videti da taj njihov novi pravac donosi nove, daleko brojnije fanove, što znači da će im doneti više novca. To što se naši putevi najverovatnije ovde zauvek razilaze, neće mnogo pogoditi ni njih ni mene.

Ocena: 7.60/10

---

Ostali:

Jesse Welles - Devil's Den (folk) 8,43/10; Anna Tivel - Animal Poem (indie folk) 8,17/10; Joan Shelley - Real Warmth (folk) 8,15/10; Rodney Crowell - Airline Highway (country) 8,10/10; Tift Merritt - Time And Patience (americana) 8,06/10; Emma Pollock - Begging The Night To Take Hold (indie rock) 7,97/10; Molly Tuttle - So Long Little Miss Sunshine (americana) 7,95/10; Grant-Lee Phillips - In The Hour Of Dust (indie folk) 7,93/10; Georgia Harmer - Eye of the Storm (indie folk) 7,90; Sunny Sweeney - Rhinestone Requiem (country) 7,88/10; Hayes Carll - We're Only Human (folk) 7,85/10; Charley Crockett -Dollar A Day (country) 7,79/10; Suede – Antidepressants (indie rock) 7,76/10; Chambers DesLauriers - Our Time To Ride (blues) 7,75/10; Drunken Prayer - Thy Burdens (americana) 7,70/10; Odette Michell - The Queen Of The Lowlands (folk) 7,64/10; Cass McCombs - Interior Live Oak (indie folk)     7,50/10; David Byrne - Who Is The Sky? (art pop) 7,56/10; Morgan Wade - The Party Is Over (recovered) (country) 7,54/10; Robbie Fulks - Now Then (folk) 7,51/10; Eli West - The Shape of a Sway (bluegrass) 7,40/10; Modern Nature - The Heat Warps (indie folk) 7,30/10; Hayley Williams - Ego Death At The Bachelorette Party (indie pop) 7,30/10; Alex Roberts – Trespass (folk) 7,20/10.