Pokušavam da rešim problem jezičko-političke korektnosti, da u ženski rod stavim „vođa grupe“ ali mi ne ide (sudeći po našem jeziku, ženska osoba ne može da bude vođa) pa ću morati da iskoristim stranu reč: liderka grupe Big Thief, jedne od meni najdražih novijih grupa, izdala je svoj sedmi solo album (prvi je izdala kad je imala 15 godina, 2006.) i to na dve ploče. Prva, „Songs“, sadrži pesme sa pevanjem, druga „Instrumentals“ dve poduže instrumentalne kompozicije. To su klasični „korona albumi”, koje odlikuje spontanost i, rekao bih, zanemarivanje studijske perfekcije. Do sada se pokazalo da izolacija usled pandemije nije baš plodotvorna što se stvaralačke inspiracije tiče. U najboljem slučaju imamo autorske pesme inspirisane pandemijom, ali je češće prisutno snimanje „kavera“ jer to zahteva manje angažmana i manje koncentracije nego ozbiljan autorski rad. Ali, to ne važi za našu Adrijan-u (Jadranku?). Ona je krenula drugim putem, onim kojim je Bon Iver krenuo pre sada već dosta godina kada se našao u sličnoj situaciji - raskida emotivne veze, samo tada nije bilo pandemije. Bon Iver je doduše bio u većoj bestragiji, u drvenoj kolibi u šumama oko grada Eau Claire (Bistra voda) u Viskonsinu, dok se Lenkerova osamila u okolini Vesthemptona, u zapadnom Masačusecu, u šumama na Berkšajrskim planinama. Slični su to ekosistemi, četinari, mrak, vlaga i kišica koja rominja (kad je lepo vreme), idealni za duše koje pate i rešavaju svoje lične drame i dileme.

Odmah ću vam priznati da mi se veoma sviđa novi Brusov album. Ovaj je snimljen sa E-Street bendom i izdat pod tim imenom, za razliku od prošlogodišnjeg koji je objavljen kao solo rad. Ne znam da li je u pitanju magija koju E-Street bandom sa sobom nosi, mada zauvek oslabljena izostankom Klarensa Klemonsa i Denija Federičija, ali ovaj mi se dopao na prvo slušanje. Stari je ovoga puta, u nekoliko navrata posegao u mračne dubine svoje pesmarice, vrativši se njenim prvim stranama. Poznaju se te pesme po pretrpanošću rečima (koje prosto ispadaju iz strofa, mislim na reči), ali i po strasti i uzbuđenju koje se na kasnijim albumima polako gube. Te tri stare pesme s početka sedamdesetih, „Janey Needs a Shooter“, „If I Was a Priest“ i „Song For Orphans“ imaju redom 366, 517 i 449 reči dok ostale, znatno novije najčešće ne dostižu ni dvesta. Podatak o broju reči pokazuje da je Brus Springstin racionalizovao svoj izraz (danas sa malo reči kaže isto ili više) i posledično, skratio trajanje svojih pesama. Stare pesme se razlikuju od novih onoliko koliko se dvadesetjednogodišnji Springstin sa početka karijere razlikuje od današnjeg, sedamdesetjednogodišnjeg Springstina. On je još kao sasvim mlad momak imao u svom karakterističnom glasu i nostalgiju i mudrost, neprimerene tim ranim godinama. Danas je sasvim druga pesma – nostalgija i mudrost su tu sa pokrićem. Podseća me ta situacija na onu staru doskočicu o bradi kad je pusti mlad čovek, pa ga pitaju: jel’ to brada od znanja, od zvanja ili od sranja? E, pa, ova je i od znanja i od zvanja! U tri pomenute pesme, međutim, nema ni nostalgije ni mudrosti, to nisu priče o sebi već priče o drugima. U „Janey Needs a Shooter“ glavni lik je Džejni koja dolazi u interakciju sa različitim tipovima muškaraca od kojih je samo jedan pravi, „If I Was a Priest“ kao da je inspirisana pesmama sa Dilanovog albuma „John Wesley Harding“, a „Song For Orphans“ je posvećena subkulturi iz rok klubova Nju Džersija iz Springstinove mladosti. Sve ostale pesme su nastale 2019. i to na hand-made gitari koju je Springstinu poklonio neki mladi fan.

Ujka Dejv Mejkon (Uncle Dave Macon) (1870-1952) je proto-kantri umetnik koji je dvadesetih godina dvadesetog veka stekao širu popularnost izvodeći na bendžu vodviljske pesme uglavnom bržeg ritma i šaljivog sadržaja. Kako su takve pesme jedan od stubova klasičnog kantrija i naročito blugrasa, ne iznenađuje što je Ujka Dejv postao prvoproglašena zvezda hrama kantri muzike - Grand Ole Opryja. Još manje iznenađuje činjenica da je za svoju drugu (treću, ako se računa EP iz 2018)  solo ploču Joakim Kuder izabrao baš muziku Ujka Dejva, ako se zna da je rečeni Joakim ne samo sin već i stalni saradnik legendarnog Rajlanda Raja Kudera, koga bih najradije nazvao primenjenim etnomuzikologom. „Primenjenim“ prosto zato što Raj, za razliku od naučnika koji se bave etnomuzikologijom, sve što „iskopa“ uspe i da oživi, pretvarajući to etnološko blago u aktuelnu muziku koja živi u aktuelnom trenutku.

Kakav otac, takav sin – zvuči banalno, ali je sasvim tačno. Zato ne iznenađuje njegov izbor Ujka Dejv Mejkona, jedne od najprominentnijih figura američke stare muzike, za tematski okvir ove ploče. Joakim Kuder je odrastao uz zvuke starovremenske muzike, ne samo sa američkog podneblja nego i znatno šireg. Ne bi bilo pogrešno reći da je rastao uz starovremensku muziku čitavog sveta.

Otuda ova čudna kombinacija – muzika Ujka Dejv Mejkona i mbira, tradicionalni instrument poreklom iz Zimbabvea, Afrika. Mbira se sastoji od palete metalnih pločica različite dužina pričvršćenih na drvenu podlogu kojoj je često pridružena rezonantna kutija. Zvuk se dobija uz pomoć kažiprsta, okidanjem tih pločica, što je u našem slučaju važno, jer baš to okidanje dodaje ovom melodijskom instrumentu i ritmičku komponentu. Joakim je, ako niste znali, bubnjar, pa Ujka Dejvov bendžo kao njegov instrument izbora nije dolazio u obzir, zamenila ga je mbira . To nikako ne znači da bendžo nije prisutan, tata Raj se pobrinuo za to.