Moralo bi svima biti jasno da je dodelom Nobelove nagrade Bobu Dilanu stavljena je tačka na proces promocije rok muzike u umetnost. Nije to ništa novo pod kapom nebeskom – roku se dogodilo isto ono što se dogodilo klasičnoj muzici kada je od puke zabave za dokono plemstvo postala umetnost, džezu, koji je iz plesnih dvorana u jednom trenutku takođe etabliran nastupima u elitnim koncertnim  dvoranama, operi čiji je put od pučke zabave do umetnosti takođe dobro poznat. Može se primetiti da u tom procesu postoji zakonitost. Popularna muzika koja izgubi primat pojavom neke nove popularne muzike, nekim nepisanim pravilom promoviše se u umetnost. Promocija se obavlja tako što dotičnu muziku akademska zajednica prihvata kao nespornu vrednost uz obavezno nipodaštavanje trenutne popularne muzike. Po onoj logici – sve što je staro je dobro, sve što je novo je prolazno. Jedino što svima izmiče prosta činjenica da ono što je danas novo, sutra postaje staro.

Već počinjemo da ubiramo prve plodove novog položaja rok muzike. Ko bi drugi nego Dejvid Birn! Čovek koji sigurno nije najtalentovaniji muzičar koga su vaše oči videle i uši čule, ali je isto tako sigurno da jeste jedan od najinteligentnijih. Samo pročitajte njegovu knjigu „Kako radi muzika” i biće vam sve jasno. Biće vam sve jasno i ako preslušate diskografiju njegove grupe Talking Heads. U knjizi doslovno opisuje strategiju svog uspeha u muzičkom svetu, a grupa Talking Heads je živi dokaz da ta strategija ima uspeha. Nema, dakle, kod Birna spontanosti, božanskog nadahnuća ili bilo čega sličnog. On sasvim racionalno pristupa stvaranju umetničkog dela, u ovom slučaju rok pesme. Da budem precizan – ne samo stvaranju, već i plasmanu u najširem smislu. Počinje od notnog zapisa (ili zapisa na nekom mediju) – to je kreacija umetničkog dela. Sve ostalo je plasman. Birn tačno primećuje u svojoj gorepomenutoj knjizi da nije svejedno kako ćete ga upakovati. Ako ćete svirati u maloj prostoriji za mali broj ljudi biće vam dovoljna akustična gitara. Pank klub (CBGB na primer) zahteva pravi rok bend sa instrumentima uključenim u struju. Kad se dođe do nivoa stadiona mora se pucati iz svih oružja. Mnogočlani bend, scenski pokreti vidljivi i iz poslednjeg reda tribina, uočljiva garderoba…

Odmah na početku upozoravam čitaoca da je čin preslušavanja ploče „Ghosteen“ Nika Kejva adekvatan prisustvovanju verskom obredu, pa ga slušalac, da bi doživeo ovu kolekciju pesama na pravi način, mora doživeti kao takvog i u potpunosti mu se prepustiti. Upozorenje smatram potrebnim jer su obožavaoci Kejva iz naših krajeva uglavnom ateisti (tako se čini, mada nemam dokaza za ovu tvrdnju!) koji ne prepoznaju ili ne žele da prepoznaju religiozni aspekt Kejvove muzike, baš kao što ignorišu religiozni aspekt muzike mnogih drugih rok autora koji im se sviđaju, pa ova bitna stvar može da im promakne. Naravno da njegova muzika može da se sluša i van religioznog konteksta i da i dalje nekim ljudima bude zanimljiva, ali osakaćena na taj način objektivno dosta gubi na kvalitetu. Treba, dakle, imati na umu da je Kejv, kako god okrenemo, u suštini religiozan čovek, mada ne na konvencionalan način. Uostalom, da ne pričam ja, govorio je o tome i sam, na svom blogu.

Sa moje ugodne pozicije agnostika, imam mnogo bolji, neostrašćen uvid u autorske prosedee i religioznih i umetnika ateista, a kao čovek u starijim godinama čest sam gost sahrana i parastosa pa sam dobro upoznat i sa odnosnim običajima. Zato dajem sebi pravo da kažem da bi se ova ploča mogla shvatiti kao opelo za preminulog sina na kojem je činodejstvovao lično Nik Kejv. Rekvijem ili opelo, kako se zove kod pravoslavnih, drži se nad sandukom preminulog koji još nije otišao na večno putovanje. Tim činom se opraštamo od voljenog pokojnika. Puštamo ga da ide. Vreme je da to učini i Nik Kejv, posle četiri godine od tragedije.