16.08.-30.09.2017

O “bitlsima” i “stounsima”

Namerno sam ove reči napisao malim slovima jer poenta ovog teksta neće biti pričanje hiljadu puta ispričane priče o, kako mnogi kažu, dve najveće rock grupe ikada (iako će itekako biti reči i o njima) već o podeli ljudi na dva tipa - „bitlse“ i „stounse“. Kriterijum podele je vrlo jednostavan – samo odaberete grupu koja vam se više sviđa. Moja teza je sledeća: izbor jedne od ove dve grupe govori o vašem muzičkom ukusu, naravno, ali još više govori o vašem karakteru. I ne samo to – cela rock muzika se može podeliti na dva tabora: na grupe koje inkliniraju “bitlsima“ i one koje naginju „stounsima“. Razvijam tezu dalje: naše karakterne osobine određuju koja će nam se od ove dve grupe sviđati, što se prenosi i na sve ostale grupe koje, po ovoj teoriji, pripadaju jednom od ova dva tabora. Meni je savršeno jasno koja grupa kom taboru pripada, iako, moram priznati, postoje slučajevi u kojima se dvoumim.

01.07 – 15.08.2017

O punku i prog-rocku

Opet je sve počelo jednim postom na Fejsbuku – ovoga puta mojim. Ne sećam se povoda, ali, objavio sam rečenicu koja je glasila otprilike: „Jedina dobra stvar kod prog-rocka je to što je izazvao pojavu punka!“. Reakcije mojih mlađih Fejsbuk-prijatelja su bile tipa „...Meni je uvek pank bio povezan sa društveno političkom situacijom u to vreme...mada se nisam udubljivao...“ i slično. Da, danas se često pojava punka tumači kao reakcija na tačerizam. Problem takvog tumačenja nastanka punka je to što je Margaret Thatcher, liderka Konzervativne partije, postala predsednica britanske vlade četvrtog maja 1979-te godine kada je punk, bar po njegovim tvdokornim prvoborcima, već odavno bio mrtav! Po njima, punk je umro 8.10.1976., kada su Sex Pistols potpisali za EMI. Tada su na vlasti u Ujedinjenom kraljevstvu bili laburisti (pre-Blairovski) koji su pripadali levom centru i nominalno zastupali interese radničke klase. Dakle, ako je punk reakcija na političku situaciju, a u dobroj meri jeste, onda je to reakcija na vladavinu laburista pod vođstvom Harolda Wilsona i Jamesa Callaghana, koja traje još od 1970. Bolje da ne podsećam da je za vreme surovog tačerizma (1979-1990) dominantna muzička reakcija bio – elektropop!!! Dalo bi se to objasniti poboljšanom ekonomskom situacijom građana Britanije, ali, bolje je za mene da sa objašnjenjima ne idem u tom pravcu.

O muzičkim scenama

Jedan deo radionice Chris Eckman na na festivalu Poezika u Novom Sadu odnosio se na muzičku scenu Seattlea od 1989. do 1991. godine. Priča je interesantna, ako nizašta drugo, a ono kao paradigma za sve muzičke scene bilo gde u svetu. Kako reče Eckman (ovo je slobodno prepričavanje po sećanju, nisam vodio beleške), Seattle je bio bogu iza leđa, van svih puteva, kaže, nismo mi imali prilike da vidimo na primer Sonic Youth, oni su, kad dođu na zapadnu obalu, išli u LA ili San Francisco, u Seattle ni slučajno nisu svraćali. Šta ćemo, kud ćemo, nastavlja priču Eckman, mi napravismo svoju scenu, bez da smo se nešto posebno trudili, više spontano. Bilo je uključeno circa dvesta ljudi – muzičari, njihove devojke, prijatelji, amaterski fotografi, tonci, snimatelji, mlade filmadžije-amateri, fanzin mejkeri... svako iz te grupe je imao i neku drugu ulogu osim što je činio publiku, u stvari, ti ljudi su činili muzičku scenu Seattlea. Bendovi kao Green River, Soundgarden, Mother Love Bone postojali su i ranije, ali, taj period 89-91 je značajan jer se, najviše uz podršku izdavačke kuće Sub Pop, scena uobličila pa i “napumpala” do eksplozije koja se dogodila 1991. Okosnicu u to vreme nisu činile one grupe koje će “grunge” odvesti na svetsku pozornicu – Nirvana je bila iz gradića Aberdeena, dakle van Seattlea, Eddie Vedder takođe nije iz Seattlea već iz San Diega, California – glavni nosioci scene bili su Mudhoney i Soundgarden.