01.11. - 30.11.2017

O godišnjim listama, prvi put

Priznajem da sam listomanijak. Pravio sam ih od rane mladosti, praktično od trenutka kad sam počeo da slušam muziku. Na žalost, nemam sačuvane te stare liste, koje sam pravio još od sredine sedamdesetih, a da ih imam, iz njih bi se dalo svašta zaključiti. Ostaje da analiziramneku od lista iz skorijih godina koje imam sačuvane na sajtu Rate Your Music. Hoću da vidim da li se moje gledište o albumima koje sam stavio na vrh liste promenilo, i ako jeste koliko se promenilo. Takođe, da vidim da li bi neki slabije plasirani album bolje prošao na listi da je danas pravim. Nije u pitanju neka velika vremenska distanca, ali ipak je dovoljno velika da se promeni percepcija o nekim pločama. Ta prva sačuvanalista, iz 2011. godine, je izgledala OVAKO. Vrlo mejnstrim, bar po rok kriterijumima. Ne bih ni danas menjao sam vrh, iako bih malo spustio Ryana Adamsa i malo podigao PJ Harvey, Dave Alvin bi mi, krajnje subjektivno, i dalje bio prvi. Ne bih bog-zna-šta menjao ni u donjem delu liste, ali, pao bi znatno niže Slow Club (to je engleska grupa koja se kod mene dugo šlepovala na osnovu jednog singla koji sam obožavao, „Let’s Fall Back In Love“ se zvao, koji je bio drugačiji od svega što su pre i posle njega uradili, a ja sam se uporno nadao da će nešto slično ponoviti; na žalost, nisu ponovili!). Nekih izvođača sa liste se uopšte ne sećam, recimo Emily O’Halloran, koja ništa ni pre ni posle tog albuma nije ni objavila, ili Olivera Swaina, isti slučaj kao kod prethodne, Ili Carly Maicher, opet isti slučaj. Par njih, kao A.A.Bondy, vrlo talentovani singer/songwriter, ili Jesse Sykes sa njenim bendom Sweet Hereafter, su pre toga izdavali ploče, i to vrlo dobre, da bi jednostavno nestali sa scene do dana današnjeg. Albume Amy LaVere i njenog ortaka John Paul Keitha bih danas stavio na znatno viša mesta, pošto sam ih u međuvremenu video uživo i zavoleo.

Pitala me je da li imam kasetofon koji može da radi na baterije. Odgovorio sam potvrdno. Dodao sam samo da mu treba šest baterija, koje verovatno neće idržati duže od dva sata muzike. Rekla mi je da ubacim baterije u kasetofon i da se pojavim na železničkoj stanici u podne. Gde idemo, pitao sam je. Rekla mi je bilo gde i spustila slušalicu. Nisam bio siguran da li se zeza ili je ozbiljna. Ali posle ovog zagonetnog predloga sviđala mi se još više. Teško da postoji nešto više seksi od misterioznosti, iskustva i inteligencije. A ona je sve to imala. Mark Sendmen je sve to znao kada je napisao stih „You have lived and your intelligence is sexy“.

01.10. – 31.10.2017

Kako živeti od rokenrola?

Imam u porodici jednog koji pokušava da živi od rokenrola, pa će priča biti takoreći iz prve ruke. Počećemo od potencijalnih/mogućih izvora prihoda osobe koja je odlučila da joj rock muzika bude životni poziv (ili dopunska delatnost). Možda će biti suvoparno i dosadno, ali mislim da nije loše navesti svih 45 (slovima: četrdesetpet) različitih izvora prihoda muzičara koji je ujedno autor pesama i tekstopisac. Oni koji nisu autori pesama i tekstova su u znatno nepovoljnijem položaju, to se može odmah reći, ali će i oni moći, posle čitanja ovog teksta, otprilike da znaju šta ih očekuje (tačnije, koliko novca mogu da očekuju).

Spisak ovih 45 izvora prihoda potiče iz američkih izvora (http://money.futureofmusic.org/) i podeljen je po kategorijama. Većina tih prihoda se može ostvariti i kod nas, pa ih nije na odmet sve pomenuti. Probaću da svaku od stavki ilustrujem primerima. Zbog delikatnosti materije, neće biti navođena konkretna imena bar kada se radi o domaćim izvođačima, cifre će biti aproksimacija, rasponi će često biti veliki, jer je tako i u praksi. I još nešto – nemojte da me držite za reč u vezi tačnosti podataka – pošto se tekst zasniva na rekla-kazala, važi ona stara: ako mene lažu, lažem i ja vas.