Dnevnik muzičkog eklektika (15)

02 jun 2017
Author :   Srđan Strajnić

1-31. maj 2017.

O novim talasima

Inspiraciju za uvod ovomesečnog nastavka dnevnika dobio sam čitajući u beogradskom listu “Danas” intervju književnika Gorana Skrobonje, čiji je poslednji roman, “Kada kažeš da sam tvoj”, dobio veoma dobre kritike od svih mojih prijatelja koji su ga pročitali, a do čijeg mišljenja držim. Tema romana je, ako niste do sada čuli, jugoslovenski novi talas sa početka osamdesetih godina prošlog veka, koji je obrađen na zanimljiv i originalan način, preko glavnog lika, vođe izmišljene grupe Kalkuta, čija je kompletna biografija (i diskografija) kreirana iz glave pisca za potrebe romana. Čak je dizajniran i omot jednog od dva njihova albuma. Lider te grupe, takođe fiktivni lik, Lazar Laki Petronijević u romanu dolazi u interakciju sa realnim, stvarnim akterima tadašnje muzičke scene, između ostalih i sa onima koji pripadaju legendarnom novom talasu. Nisam još, na žalost, pročitao roman, pa ću tu stati sa prepričavanjem i iznošenjem mišljenja o knjizi, već ću se vratiti na intervju. U njemu se Skrobonja osvrće na značaj novog talasa na ondašnje, a bogami i na sadašnje mlade generacije. Tu je on sasvim u pravu – ne samo da ih i sadašnja omladina koja inklinira rokenrolu itekako sluša, već su sada, čini se, daleko popularniji nego tada, u svom prajm tajmu. Budući da smo Skrobonja i ja približno ista generacija (ja sam malo stariji) dobro znam o čemu on priča. Novi talas je zaista bio muzička i svaka druga revolucija –pre njega nije postojalo ništa drugo do Bijelo Dugme, Smak, Riblja Čorba, Divlje Jagode, Parni Valjak... da ne nabrajam dalje, i ovo je dovoljno da vidite kakvo je to mrtvo more bilo.

Šarlo Akrobata, Disciplina Kičme, Idoli, Električni Orgazam, EKV, Azra, Film, Haustor, Prljavo Kazalište, Pankrti, Lačni Franz, nešto kasnije i Zabranjeno pušenje su samo vrh ledenog brega – bilo je tu još mnogo bendova raznih muzičkih žanrova koji su se svi odlikovali novom energijom i bili, kao što Skrobonja i napominje, sasvim aktuelni u svetskim razmerama. Novi talas je, iz ove perspektive se to jasno vidi, imao veliku podršku tadašnjih vlasti. Nastao je uoči smrti Josipa Broza, rasplamsao se posle nje, a tadašnje predsedništvo SFRJ, kolektivni organ koji je nasledio Tita na čelu države, je verovatno mislilo (ako je uopšte o tome mislilo – verovatno su druge institucije sistema bile zadužene za to!) da takav jedan kohezioni faktor ne može da škodi u tim danima neizvesnosti. Organizovani su vozovi “Beograd Zagrebu” i “Zagreb Beogradu” sa gostovanjima bendova uz veliku pompu i reklamu.Ta strepnja i napetost izazvana razmišljanjem “šta će biti posle Tita” je izrodila nezapamćeni hedonizam – sećam se žurki u “KST”-u i “Bona Fides”-u, klubovima studenata Elektrotehničkog i Pravnog fakulteta, da ne govorimo o koncertima u “SKC”-u i Domu omladine, pa u Domu kulture Palilula (Palilulska olimpijada kulture!).

Kao da je sav taj hedonizam slutio na zlo koje nas je nekoliko godina kasnije snašlo. Po diskotekama nisu se više puštali disko hitovi, već isključivo domaće pesme novotalasnih grupa. Na prvom programu državne televizije išle su emisije “Niko kao ja” i “Rokenroler” Borisa i Tucka i “Belgrade by Night” Stanka Crnobrnje koje su pomerale granice ne samo na jugoslovenskoj televiziji (nagrade na festivalima Monte Carlo i Montreux, redom). Kad se sve ovo ima u vidu, ne čudi me da Skrobonja implicira da danas, u dvehiljaditim, više nema rokenrola, da se današnji zaljubljenici okreću rokenrolu iz osamdesetih kao svojoj muzici. To jeste delimično tačno – rokenrol danas nije vidljiv onoliko koliko je tada bio, ali ga itekako ima i (neki) današnji klinci ga vole.Vole stare novotalasne grupe, ali i Obojeni program, jednu od retkih grupa iz tog vremena koja je i dalje aktivna (uz Disciplinu i Orgazam), vole i nove grupe kod kojih se prepoznaje uticaj novog talasa kao što su Repetitor i Artan Lili, pa Straight Mickey and the Boyz, Halftones, Pressing i Buč Kesidi iz Srbije, M.O.R.T., Punčke, Radost!, Seine i (doskora) Vlasta Popić iz Hrvatske.

Da ne govorimo o onima koji muzički ne korespondiraju ili samo donekle korespondiraju sa novim talasom osamdesetih – Denis Katanec, Lovely Quinces, Irena Žilić, Svemir, J.R.August, Sara Renar, Nina Romić, Moskau, NLV, Zvonimir Varga, Neborozaiz Hrvatske, Kralj Čačka, Rebel Star, Stray Dogg, Bitipatibi, grupa Ti, Ana Ćurčin Band, Stepa, Ana Avramov, On Tour, Wooden Ambulance, Dogs in Kavala, Sana Garić, Went, Ljubičice, Jesenji Orkestar iz Srbije. Naravno, ovo je samo deo onih koji su aktivni na današnjoj rokenrol sceni. Sticajem, za one koji me poznaju poznatih, okolnosti dosta dobro sam upućen u aktuelnu rok scenu regiona, i bolje nego što sam bio u onu iz osamdesetih (iako sam i nju itekako pratio), pa se osećam slobodnim da kažem da scena odavno, možda baš od vremena novog talasa, nije bila jača. Ta iz osamdesetih je, nesporno, izvela neku vrstu muzičke revolucije i kreirala, slobodno se može reći, sasvim autohtonu formu rokenrola koja se ne može čuti nigde van teritorije bivše Jugoslavije. Ipak, posle trideset pet godina ta forma je poprilično iscrpljena. Ponavljaju se isti muzički obrasci, ali i teme u tekstovima – otuđenje, nezadovoljstvo, protivljenje autoritetima, angažovanost, dok se iskazivanja emocija, posebno ljubavnih osećanja izbegava koliko god se može. Tako je bilo sve do pre pet-šest godina kada se u regionu pojavio novi talas izvođača, u Srbiji nesrećno nazvan “amerikana”(taj naziv im je više odmogao, nego pomogao), u Hrvatskoj kantautorski val (ja sam ih sve zajedno tih prvih godina zvao “nova os(j)ećajnost”, međutim naziv nije zaživeo) sa kojim su se osećanja vratila u rokenrol, i to na velika vrata.

Ako je novi talas bio revolucija, ovo bi bila kontrarevolucija! Ta muzika je privukla novu publiku koju niste mogli da sretnete na koncertu Repetitora i Obojenog programa, na primer (naravno, uvek ima izuzetaka). To bi trebalo da znači da se krug slušalaca rokenrola proširio, a bogami, možda baš zbog veće konkurencije, i kvalitativno unapredio što bi moralo da se odrazi i na medijski tretman. Međutim, ta nova scena je medijski manje vidljiva nego ona s početka osamdesetih, u vreme novog talasa – možda baš zato što danas ima nebrojeno puta više medija, pa je disperzija pažnje konzumenata velika, ali je kvalitativno i kvantitativno nova scena podjednako jaka. Evo nekih dokaza – Artan Lili, Repetitor i Stray Dogg na svojim koncertima sviraju pred 800-1000 ljudi, a to je broj koji su mnogi od naših heroja iz osamdesetih tada mogli samo da sanjaju, Lovely Quinces nastupa na evropskoj turneji Giant Sand-a kao deo benda i specijalni gost (ne sećam se takvih primera iz osamdesetih), Stray Dogg snima sa svetskim imenima Devendrom Banhartom i Lisom Hannigan (ni ovo se ranije nije često događalo), Igor Vince svira sa Femi Kutijem, jazz-rock grupa Eyot iz Niša dobija četiri zvezdice za svoj album na sajtu allthatjazz (to vam je kao kad je Orgazam imao recenziju u NME!), Repetitor godišnje odsvira više koncerata u Evropi nego svi novotalasni bendovi zajedno svih ovih godina, Ana Ćurčin, Stray Dogg, On Tour, Ilija Ludvig i još neki takođe sviraju po Evropi, a najuspešnijiakteri sa regionalne scene uspevaju čak da žive od rokenrola.

Ono što je ostalo isto to je teritorija koju smatraju svojom – i dalje je osmougao Ljubljana-Zagreb-Novi Sad-Beograd-Priština-Skopje-Podgorica-Sarajevo uz još neke gradove iz regiona, teritorija po kojoj se ovi muzičari najviše kreću i na kojoj se najprirodnije osećaju. I dalje su veze između muzičara kohezioni faktor koji povezuje ovaj kulturni prostor, samo što ga današnji političari, za razliku od ondašnjih, ne koriste za zbližavanje naroda, naprotiv, kao da se iz sve snage trude da se te veze prekinu. Rokenrol je opozicija takvim dnevnopolitičkim stremljenjima, dakle, ponovo je gurnut u podzemlje. Uostalom, mislim da je to dobro, jer “underground” je prirodna sredina za rokenrol. Dirljivo je gledati koliko su čvrste te međusobne veze između muzičara iz bivših jugoslovenskih republika, nastale sasvim spontano, iz intuitivne potrebe da se rekonstruiše jedinstveni kulturni prostor koji je nasilno iscepkan tragičnim događajima iz devedesetih (i da se proširi tržište, takođe). Proces zarastanja tih rana ide sporo, ali, uprkos komplikacijama izazvanim spoljnim (političkim) faktorima, ipak ide. Opet tu ima prijateljstava, saradnji, ljubavnih veza, brakova…

Nemojte pogrešno da me shvatite, nisam ovim tekstom imao nameru da polemišem sa poštovanim Goranom Skrobonjom. Jedini cilj ovog mog teksta je pokušaj da se aktuelna regionalna rokenrol scena (novi talas dve-hiljade-desetih!) afirmiše i učini vidljivijom. Mislim da ona to svojim značajem i kvalitetom itekako zaslužuje!

Radost! – U zoni

Momci iz grupe Radost! Su ovim albumom prevazišli moja očekivanja. Slušajući njihove ranije radove, uglavnom live snimke, bio sam iznenađen hajpom koji ih je pratio (omiljena su grupa zagrebačkih alternativnih muzičara!). Moram priznati da ga (mislim na hajp) baš nisam razumeo. Bili su mi usiljeno originalni i duhoviti na „o ruk”. Svirka – raštimovana! Da l’ namerno il’ slučajno, ne znam, al’ tako je zvučalo. Zato sam izbegavao da poslušam „U zoni”. Presudilo je poznanstvo sa Dimitrijem Petrovićem, bubnjarom grupe. Pomislio sam – tako drag momak ne može učestvovati u nečem lošem. I nisam pogrešio.

Uskoro opširnije!

Ray Davies - Americana

I najengleskiji Englez od svih Engleza, rođeni Londonac Ray Davies, vođa grupe The Kinks, rock legenda, je snimio album pod nazivom „Americana“. Širok dijapazon uticaja koji se da odgonetnuti pažljivim slušanjem je propustio kroz lični filter koji niveliše razlike između pesama prouzrokovane različitim uticajima i sve ih svodi na prepoznatljiv Ray Daviesov stil…Moraju se pomenuti i The Jayhawks koji ga na ovom albumu prate, grupa koja bi mogla da se smesti u Americanu u užem smislu… Vrlo dobro, ali ne esencijalno, jer osim naslovne nema nijedne izuzetne pesme koja će se pamtiti.

Recenziju pročitajte OVDE.

Wilsen – I Go Missing In My Sleep

Po onome što sam čitao o ovom albumu na blogu exystence, očekivao sam da će mi se mnogo više svideti nego što mi se svideo. Na tragu je već dobrano prežvakanih domaćih zadataka postavljenih od Margo Timmings, Hope Sandoval i Kendre Smith. Naravno da takve stvari mogu da slušam bez ikakvog problema, ali ovde nedostaje ličnog pečata Tamsin Wilson, pevačice benda. (7.2/10)

The Whiskey Gentry – Dead Ringer

Kantri, blugras i rokenrol su ovde pomešani u eksplozivnu smešu. Simpatična okruglasta pevačica Lauren Staley i njen suprug, gitarista Jason Morrow predvode osmočlani bend koji praši “za sve pare”! Ovo im je treći album, prvi koji jer došao do mojih ušiju, ali sigurno ne i poslednji. The Whiskey Gentry imaju dobre pesme, što je uvek bilo retko. (7.9/10)

Chris Stapleton – From A Room Volume 1

Vrlo dobar album sa pametnim izborom pesama koji bi po proračunima njegovih autora trebalo da uveća već prilično veliku bazu fanova. Kako? Besprekornim izvođenjem, kako vokalnim, tako i instrumentalnim, produkcijom koja u prvi plan stavlja Stapletonov vokal koji je njegov najjači adut, kaoi izborom pesama koji je daleko od avanturističkog, ali nije ni banalizovan kako je mogao da bude…

Recenziju pročitajte OVDE.

John Moreland – Big Bad Luv

Jedan je od, kako sam ih svojevremeno nazvao, „debelovratih trubadura nježna srca” (John Moreland, White Buffalo, Austin Lucas, Bradford Loomis) i to baš onaj koji je svoju karijeru najdalje odvezao. I bukvalno. Ne znam koliko je kilometara prešao u svom autu po srednjem zapadu, ali je to dalo nekog rezultata. Rezultat se, recimo, pojavio u vidu inspiracije za pesmu koja otvara album. Na svojim putešestvijama Moreland je zabasao u gradić Sallisaw, negde u pripizdini Oklahome koji ga je, iz nama nepoznatih razloga, inspirisao da napiše poletnu „Sallisaw Blue”. U njemu je video neonski znak „Big Bad Luv” koji je dao ime albumu. U sledećoj, „Old Wounds” malo autoironiše činjenicu da kao autor moraš da patiš da bi napravio pesmu „…if we don’t bleed it don’t feel like a song…”. „Every Kind Of Wrong” je još jedan pun pogodak sa par biblijskih referenci u tekstu. „Love Is Not An Answer” ima taj prokleto divni honky-tonk piano koji relativizuje svaki zaključak koji bismo mogli da donesemo o sadržaju pesme. „Ljubav nije odgovor, ne treba mi odgovor, trebaš mi ti…”, malo je kontradiktoran taj refren, ali i nije, ne treba mnogo filozofirati, ljubavi se treba samo prepustiti… to valjda hoće da kaže. „Lies I Chose to Believe” je još jedna o pogrešnim ljubavima, srednjeg tempa, prirodnog toka.

Malo brža „Amen, So Be It” nije jedna od onih koja će se dugo pamtiti. „No Glory In Regret” ima naslov koji obećava, ali realizacija nije toliko zanimljiva. Balada koja kao da je outtake sa nekog od njegovih prethodnih albuma. “Ain’t We Gold” je brza, skoro funky numera sa ponovo dobrim honky-tonk klavirom i usnom harmonikom, jedan od boljih sviračkih momenata na albumu. „Slow Down Easy” je komotno mogao snimiti i Chris Stapleton, to je taj tip pesme. Ima lep solo na gitari pri kraju. “It Don’t Suit Me (Like Before)” je još jedna brza pesma koja se sasvim lepo uklapa u raspoloženjealbuma. “Latchkey Kid”, kako se zove poslednja pesma, je fraza kojom se označava dete koje posle škole ostaje samo u kući dok su mu roditelji naposlu. U prenosnom značenju, to je neko ko se kroz životna iskušenja probija sam, često zbunjen, ne shvatajući u potpunosti o čemu se tu radi. I onda sretne nekog s kim će deliti životne nedaće…

To se dogodilo i Johnu Morelandu. 2016-te se srećno oženio i koliko god srećan bio, suočio se sa problemom koji se redovno javlja kod singer/songrajtera u toj situaciji. Njima mnogo više prija stanje nesrećne zaljubljenosti, jer tada pesme spontano prosto liju iz njih. Čim pronađu partnera, moraju da rade po sećanju (a to im mnogo teže ide!) ili, što je još gore, da se okrenu veselim pesmama. Muke Tantalove! Moreland je te probleme na ovom albumu vrlo elegantno rešio. Proširio je tematiku svojih pesama, pa umesto ljubavnih tugovanki jakog emotivnog naboja, imamo pesme u kojima filozofski razmatra teme opšteg tipa, kao što su sazrevanje, sopstveno stvaralaštvo, međuljudski odnosi, ne nužno ljubavni, i slično. To je dobar put, ne može se cela karijera provesti u oplakivanju sopstvene nesrećne ljubavi. To utiče i na tempo, dinamiku, vokalnu izvedbu i raspoloženje samih pesama. Jedino stvarno veselih pesama nema – toliko veliku promenu ipak od Johna Morelanda ne možemo očekivati.(8.0/10)

Willie Nelson – God’s Problem Child

Odličan Willie! Najbolji još od albuma „Spirit” sa kraja devedesetih. Naslovna je zanimljiv blues jam sa Tony Joe Whiteom, sada već pokojnim Leonom Russelom i Jamey Johnsonom, većina ostalih su country balade najsličnije po ugođaju sa već pomenutim albumom „Spirit”. „Lady Luck” je jedna od boljih njegovih pesama, ne samo sa ovog, već i sa poslednjih, hm, dvadesetak albuma. (7.8/10)

Holy Throsby - After a Time

Srednja struja srednje struje srednjestrujaškog indie-folka. Ova ploča kao da je napravljena tako da ni slučajno ne probudi bebu koja je jedva zaspala, a ima veoma lak san. „Night on Earth“, što bi rekao Wim Venders. (7.0/10)

Mac DeMarco – This Old Dog

Mac je očigledno odrastao, nema više zajebancije, pesme su folk-pop sa aktuelnim dvadesetprvovekovnim zvukom. Dakle, sintisajzeri pijuču u srednjem i sporom tempu, ali bez onih simpatičnih pošalica, tako karakterističnih za mlađahnog DeMarca. Izgleda da nam se Mac zaljubio! (7.3/10)

Mark Lanegan Band – Gargoyle

Nisam neki veliki fan Marka Lanegana – najdraži su mi njegovi albumi sa Isobel Campbell – i odmah ću vam reći da ni posle preslušavanja ovog albuma to neću postati. Toliko različitosti od albuma do albuma, ali i u okviru istog albuma, ni za eklektika mog kalibra (velikog!) je previše. Previše isprobavanja, previše traženja puteva, a malo dobrih pesama. Više sintisajzera nego gitara, bovijevski vokalni manirizmi, sve su to odvraćajući faktori od ovog albuma. (6.0/10)

The Mountain Goats – Goths

Zaista volim The Mountain Goats – John Darnielle je napisao neke od najličnijih i najdramatičnijih pesama koje sam ikada čuo. U bilo kom žanru muzike. Hiperproduktivan je – kad se govori o pisanju pesama komotno bi se moglo reći opsesivno-kompulsivan. Njegovo pisanje pesama je bilo terapija povređenog zlostavljanog dečaka. Intuitivna autopsihoanaliza – nužda/potrebada se glasno iskaže ono što te tišti, pa da to što te tišti korišćenjem te magije nestane. Za izlečenje mu je trebalo dvadesetak albuma, još više Ep-ja i bezbroj živih albuma, mnogo rada, mnogo muke, ali pomoglo je na kraju. Od pre nekog vremena nema više toliko „urgentnosti“ (ne znam kako da adekvatno prevedem „urgent“ na naš jezik, ali ne u smislu „hitno“, možda je „gorljivo“ ta reč) u njegovom pevanju što jeste znak da je terapija završena.

Vidi se to i po drugim detaljima – oženio se, dobio dete, počeo da piše romane i da dobija prestižne književne nagrade. Muzika se „unormalila“, a na ovom albumu je, po mom mišljenju, u tome malo preterao. Rock album bez gitara – OK, može, ali, da li je to onda još uvek rock. Klavir kao noseći instrument je u rocku zastupljen ređe nego što bismo na prvi pogled zaključili. Retki su se odlučili na taj korak. Nema on osećaj za melodiju jednog Eltona Johna, ili muzikalnost Stevie Wondera, ali, čak i oni su tu negde imali gitaru u svojim pesmama. Ovde gitare uopšte nema. A pesme bez gitare su, kako su govorili naše staramajke, k’o poljubac bez brkova. Nema ničega da te ožeže! Ali, nema pravde na ovome svetu – da nije moj stari favorit dobio bi najmanje ocenu manje od ove koja sledi. (7.8/10)

The Molochs – America’s Velvet Glory

Za ove bih mogao ruku u vatru da stavim da su iz New Yorka. Velveti vrište iz njih, a i Suicide pomalo izviruju iza ćoška. I Television! Baš ću da proverim. To je taj zvuk, ali u njihovoj muzici nema avanturizma, nema istraživanja, niti težnje ka otkrivanje nečeg novog. Samo prežvakavanje starih šablona. Čak i to zvuči podnošljivo, jer kopiranje dobrih uzora je ipak mnogo bolje od kopiranja loših. PS: Ipak im je sedište u L.A. kako kaže Fejsbuk, što ne menja mnogo na stvari – odakle god da su imaju taj njujorški zvuk. (6.6/10)

Blondie – Pollinator

Album otvara izvanredna hitična „Doom or Destiny“ koja bi se, na ovom našem jeziku bogatom varijantama i podvarijantama, ali siromašnom rečima sa suptilnom razlikom u značenju, mogla prevesti jedino kao „Sudbina ili sudbina“ ili ako koristimo opisne prideve „Zla sudbina ili sudbina“. Kako god joj preveli naslov, ta punk-pop pesma zvuči dobro, poput nekog savremeno produciranog outtake-a sa prva dva albuma. Daljnjim slušanjem, moj entuzijazam je opadao proporcionalno sa učestalošću ponavljanja obrazaca iz prve pesme u svakoj sledećoj. Pred kraj se učestalost donekle smanjila, pa je i entuzijazam, a sa njim i ocena malo porasla. (7.4/10)

Kendrick Lamar - damn.

„Strajniću, mani se onoga što ne razumeš i o čemu nemaš pojma“ rekao sam sto puta sam sebi dok sam preslušavao novog Kendricks Lamara. Al’ đavo mi ne da mira, moram neku i o ovome da otpametujem. Prethodni njegov koji sam slušao, „To Pimp a Butterfly“, mi je bio stvarno nepodnošljiv. Taj miks pretencioznih „revolucionarnih“ tekstova (i Ameri imaju salonske revolucionare!) i free-jazza sam baš teško vario. Novi album „damn.“ sa tačkom na kraju reči, koja ne znam šta tačno simbolizuje, možda to da je sve otišlo do vraga, što bi bilo konačno nešto u čemu se Mr Lamar i ja slažemo, mi je bolje „leg’o“. Ovoga puta muzička podloga njegovom repovanju je rock muzička podloga, pa je najverovatnije to razlog. To mi je poznat teren. Ali, opet, činjenica da mi je upliv grupe U2 u pesmi „XXL“ čak prijao ne govori dobro ni o albumu, a bogami ni o Kendricku. Ono kad te pojava U2 obraduje!!! Kraj sveta kakvog znamo! (6.0/10)

Colter Wall – Colter Wall

Django je na portalu Ravno do dna rekao sve što treba da znate o Colter Wallu i njegovom debitantskom ostvarenju. Ne bih da pišem ono što je neko već sasvim lepo napisao. Moram da dodam samo da njegova boja glasa asocira na boju glasa Johnnyja Casha. Još nešto – slažem se sa Laićem da ne treba brinuti za budućnost kantrija. (8.1/10)

Bill Scorzari – Through These Waves

Ovaj momak će se, sa tim prezimenom teško probijati kroz te talase. Izvanredna ploča, koja tek dobija na težini kad se poredi sa šmiranjem Chrisa Stapletona i stiverlisanjem Johna Morelanda, ali ko će to smeti da kaže javno. Jonah Tolchin, podjednako dobri kolega singer/songrajter je prepoznao kvalitet i savršeno ga, kao producent ove ploče, pretvorio u zvučni zapis. Svirao je na njoj i sin Ry Coodera Joachim koji je izgleda na tatu „povukao“ da može da prepozna kvalitet pre drugih. Svirao je na prvencu Sam Outlawa, evo ga sad i ovde. Ovo je folk, pevan hrapavim glasom – meko-hrapavim, ako me razumete. Muzika je na albumu ono što još više pleni. Bogate teksture, topla, meka i nežna, kao da hoće da vas zagrli. To je jedna varijanta. Druga varijanta je življa, dinamičnija, manje sklona grljenju ali i dalje bogate teksture. Debi za pamćenje. (8.0/10)

Perfume Genius – No Shape

Posle prvog slušanja – nije mi se svideo. Ipak, kako sam se primicao kraju tako mi je bivao sve bolji. Kao da je trebalo da dam vremena njegovoj poetici. Takvim neobičnostima uvek treba dati drugu priliku. Androgini vokal, nekako šuplja grandioznost – pompa i patos – svi ti stereotipi vezani za queer scenu prosto bodu oči. Nisam mu zavirivao u spavaću sobu, al’ već po omotu bi se reklo da je Mike Hadreas u najmanju ruku crossdresser. Onda sam ipak zavirio u Wikipediju i saznao da je deklarisani gej još od srednje škole, sa svim posledicama tog statusa. Posledicama koje su uvek i svugde samo negativne. Zlostavljan kao dete, maltretiran od strane školskih drugova, tučen od bandi iz susedstva, utočište je našao u svetu umetnosti. Čak i u emancipovanom Seattleu, odakle je čovek, jedino u svetu umetnosti takvi ljudi nalaze utočište. Razlog je jednostavan – hipersenzibilitet je osobina koju ljudi tog životnog puta od malih nogu razvijaju, hteli to ili ne. Umetnost je hipersenzibilna – i eto veze! Drugo slušanje prolazi mnogo bolje za Perfume Geniusa – počinjem da volim ovaj album. Kakva gracilnost! Krhkost na granici spontane frakture – krhkost koja ne prelazi u spokojnu, ušuškanu prefinjenost. Krhkost kao nesigurnost. Podseti me na stih iz pesme „Pored mene“ Zvonimira Goloba koju je uglazbio Arsen Dedić koji ide ovako: „...i tvoje oči, zamagljene, vide u kapi kiše krhotinu mraza, krhotinu mraza...“. (8.2/10)

Liz Rose – Swimming Alone

Više sam očekivao od Liz koja je pisala pesme za skoro sve trenutno aktuelne kantri zvezde – od Taylor Swift do Mirande Lambert (koautor moje omiljene „Ugly Lights“). Ovde ima nekoliko dobrih pesama, prve dve i poslednja na albumu, ostale mi više zvuče kao pesme koje su pomenute zvezde odbile, pa ih je Liz stavila na svoj album. Prva, „Grocery Money“, neodoljivo asocira na Nanci Griffith, što je u mom svetu plus. Ipak, ni sedmica! (6.8/10)

Will Stratton – Rosewood Almanac

Pratim ovog momka poslednjih četiri albuma i mogu reći da napreduje – krenuo je od krajnje rasplinutog eksperimentalnog folka, da bi se iz albuma u album polako konsolidovao. Struktura pesama je postajala čvršća, reči se sve bolje uklapale s muzikom, paleta instrumenata se proširivala. Njegov poslednji album, „Rosewood Almanac“, je skoro nikdrejkovski folk – delikatan, ali egzaktan. (8.0/10)

Na kraju i oni koji su samo ocenjeni, ali ne i opisani. To ne znači da neki od njih nisu dobri (Slowdive!) ali ovaj predugačak tekst bi bio još duži da o svima po nešto napišem.

Curtis McMurtry – Hornet’s Nest (5.0/10); Slowdive – Slowdive (7.8/10); Mary J. Blige – Strength of a Woman (7.0/10); Rodney Crowell – Close Ties (7.4/10); Danny Barnes – Stove Up (7.3/10); Samantha Crain – You Had Me At Goodbye (7.6/10); Little Big Town – The Breaker (6.0/10); Michael Hurley – Bad Mr.Mike (7.5/10); Karen Elson – Double Roses (8.0/10); Peter Mulvey – Are You Listening (7.4/10); Ruthie Foster – Joy Comes Back (7.0/10); Joan Shelley – Joan Shelley (7.0/10); The Waifs – Ironbark (7.5/10); Sera Cahoone - From Where I Started (6.8/10); Angeleena Presley – Wrangled (8.0/10); Thurston Moore – Rock’n’Roll Consciousness (7.0/10); Samantha Fish – Chills & Fever (6.8/10); Don Bryant – Don’t Give Up On Our Love (8.0/10); Jade Jackson – Gilded (7.8/10); Mary Bragg – Lucky Strike (8.0/10): Drew Holcomb & the Neighbors – Souvenir (7.1/10)

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio