01.07 – 15.08.2017

O punku i prog-rocku

Opet je sve počelo jednim postom na Fejsbuku – ovoga puta mojim. Ne sećam se povoda, ali, objavio sam rečenicu koja je glasila otprilike: „Jedina dobra stvar kod prog-rocka je to što je izazvao pojavu punka!“. Reakcije mojih mlađih Fejsbuk-prijatelja su bile tipa „...Meni je uvek pank bio povezan sa društveno političkom situacijom u to vreme...mada se nisam udubljivao...“ i slično. Da, danas se često pojava punka tumači kao reakcija na tačerizam. Problem takvog tumačenja nastanka punka je to što je Margaret Thatcher, liderka Konzervativne partije, postala predsednica britanske vlade četvrtog maja 1979-te godine kada je punk, bar po njegovim tvdokornim prvoborcima, već odavno bio mrtav! Po njima, punk je umro 8.10.1976., kada su Sex Pistols potpisali za EMI. Tada su na vlasti u Ujedinjenom kraljevstvu bili laburisti (pre-Blairovski) koji su pripadali levom centru i nominalno zastupali interese radničke klase. Dakle, ako je punk reakcija na političku situaciju, a u dobroj meri jeste, onda je to reakcija na vladavinu laburista pod vođstvom Harolda Wilsona i Jamesa Callaghana, koja traje još od 1970. Bolje da ne podsećam da je za vreme surovog tačerizma (1979-1990) dominantna muzička reakcija bio – elektropop!!! Dalo bi se to objasniti poboljšanom ekonomskom situacijom građana Britanije, ali, bolje je za mene da sa objašnjenjima ne idem u tom pravcu.

O muzičkim scenama

Jedan deo radionice Chris Eckman na na festivalu Poezika u Novom Sadu odnosio se na muzičku scenu Seattlea od 1989. do 1991. godine. Priča je interesantna, ako nizašta drugo, a ono kao paradigma za sve muzičke scene bilo gde u svetu. Kako reče Eckman (ovo je slobodno prepričavanje po sećanju, nisam vodio beleške), Seattle je bio bogu iza leđa, van svih puteva, kaže, nismo mi imali prilike da vidimo na primer Sonic Youth, oni su, kad dođu na zapadnu obalu, išli u LA ili San Francisco, u Seattle ni slučajno nisu svraćali. Šta ćemo, kud ćemo, nastavlja priču Eckman, mi napravismo svoju scenu, bez da smo se nešto posebno trudili, više spontano. Bilo je uključeno circa dvesta ljudi – muzičari, njihove devojke, prijatelji, amaterski fotografi, tonci, snimatelji, mlade filmadžije-amateri, fanzin mejkeri... svako iz te grupe je imao i neku drugu ulogu osim što je činio publiku, u stvari, ti ljudi su činili muzičku scenu Seattlea. Bendovi kao Green River, Soundgarden, Mother Love Bone postojali su i ranije, ali, taj period 89-91 je značajan jer se, najviše uz podršku izdavačke kuće Sub Pop, scena uobličila pa i “napumpala” do eksplozije koja se dogodila 1991. Okosnicu u to vreme nisu činile one grupe koje će “grunge” odvesti na svetsku pozornicu – Nirvana je bila iz gradića Aberdeena, dakle van Seattlea, Eddie Vedder takođe nije iz Seattlea već iz San Diega, California – glavni nosioci scene bili su Mudhoney i Soundgarden.

1-31. maj 2017.

O novim talasima

Inspiraciju za uvod ovomesečnog nastavka dnevnika dobio sam čitajući u beogradskom listu “Danas” intervju književnika Gorana Skrobonje, čiji je poslednji roman, “Kada kažeš da sam tvoj”, dobio veoma dobre kritike od svih mojih prijatelja koji su ga pročitali, a do čijeg mišljenja držim. Tema romana je, ako niste do sada čuli, jugoslovenski novi talas sa početka osamdesetih godina prošlog veka, koji je obrađen na zanimljiv i originalan način, preko glavnog lika, vođe izmišljene grupe Kalkuta, čija je kompletna biografija (i diskografija) kreirana iz glave pisca za potrebe romana. Čak je dizajniran i omot jednog od dva njihova albuma. Lider te grupe, takođe fiktivni lik, Lazar Laki Petronijević u romanu dolazi u interakciju sa realnim, stvarnim akterima tadašnje muzičke scene, između ostalih i sa onima koji pripadaju legendarnom novom talasu. Nisam još, na žalost, pročitao roman, pa ću tu stati sa prepričavanjem i iznošenjem mišljenja o knjizi, već ću se vratiti na intervju. U njemu se Skrobonja osvrće na značaj novog talasa na ondašnje, a bogami i na sadašnje mlade generacije. Tu je on sasvim u pravu – ne samo da ih i sadašnja omladina koja inklinira rokenrolu itekako sluša, već su sada, čini se, daleko popularniji nego tada, u svom prajm tajmu. Budući da smo Skrobonja i ja približno ista generacija (ja sam malo stariji) dobro znam o čemu on priča. Novi talas je zaista bio muzička i svaka druga revolucija –pre njega nije postojalo ništa drugo do Bijelo Dugme, Smak, Riblja Čorba, Divlje Jagode, Parni Valjak... da ne nabrajam dalje, i ovo je dovoljno da vidite kakvo je to mrtvo more bilo.