Dnevnik muzičkog eklektika (18)

05 oktobar 2017
Author :   Srđan Strajnić

16.08.-30.09.2017

O “bitlsima” i “stounsima”

Namerno sam ove reči napisao malim slovima jer poenta ovog teksta neće biti pričanje hiljadu puta ispričane priče o, kako mnogi kažu, dve najveće rock grupe ikada (iako će itekako biti reči i o njima) već o podeli ljudi na dva tipa - „bitlse“ i „stounse“. Kriterijum podele je vrlo jednostavan – samo odaberete grupu koja vam se više sviđa. Moja teza je sledeća: izbor jedne od ove dve grupe govori o vašem muzičkom ukusu, naravno, ali još više govori o vašem karakteru. I ne samo to – cela rock muzika se može podeliti na dva tabora: na grupe koje inkliniraju “bitlsima“ i one koje naginju „stounsima“. Razvijam tezu dalje: naše karakterne osobine određuju koja će nam se od ove dve grupe sviđati, što se prenosi i na sve ostale grupe koje, po ovoj teoriji, pripadaju jednom od ova dva tabora. Meni je savršeno jasno koja grupa kom taboru pripada, iako, moram priznati, postoje slučajevi u kojima se dvoumim.

Evo da dam nekoliko primera iz različitih era i muzičkih žanrova (ta podela važi u svim periodima razvoja rocka i u svim žanrovima, čak i pre pojave The Beatles i The Rolling Stones): Chuck Berry – stounsi, Buddy Holy – bitlsi, James Brown – stounsi, Smokey Robinson – bitlsi, Elvis Presley – ovde se dvoumim ali mi je bliži stounsima, The Beach Boys – bitlsi, Bob Dylan – stounsi, Frank Zappa – bitlsi, Uncle Tupelo – stounsi, The Jayhawks – bitlsi, Prince – stounsi, Michaael Jackson- bitlsi, Pink Floyd – bitlsi, AC/DC – stounsi, Metallica – bitlsi, Oasis – dvoumim se, ali ipak malo više idu ka bitlsima...kao što vidite, počinje da se nazire patern. Iako, postoje izuzeci. Na primer, ima slučajeva da je u jednoj grupi prisutan i “bitls” i “stouns” princip. Recimo, HüskerDü – tu je Grant Hart “stouns” a Bob Mould “bitls”.

Postoje i pojedinci i grupe koji su prešli iz jednog tabora u drugi. Najsvežiji primer je grupa War On Drugs koja je iz „stouns“ tabora prešla u „bitlse“ i ta „izdaja“ je objašnjenje za veoma burno i veoma isključivo neodobravanje njihovih potonjih albuma od strane pristalica „stounsa“. I The Black Keys su dobar primer za tu tranziciju, koja uvek ide od „stounsa“ ka „bitlsima“, nikad obrnuto, bar ne a da ja znam za slučaj. Vratićemo se na ovo tokom razvijanja ove moje teze, onda kada budemo detektovali ono što diferencira ove dve grupe. Još jedna uvodna napomena – kako god vam izgledalo, ovaj tekst se neće baviti time „ko je bolji“, dakle, neće biti pobednika i poraženih, ovaj tekst je samo pokušaj da objasnim prvo sebi, pa onda eventualno i čitaocima, onim strpljivim i otvorenim, taj dualizam u rocku koji je po mom mišljenju očigledan ali još nije valjano objašnjen. Sada već čujem kako pojedini moji prijatelji dok čitaju ovo u sebi govore: „’ajde bre, Strajniću, ne seri, muzika je muzika, nešto ti se ili sviđa ili ne sviđa, ako ti se sviđa slušaš, ako ti se ne sviđa ne slušaš i kraj priče. Kakvi Bitlsi, kakvi Stounsi!“ Što je najgore (po mene), verovatno su ti prijatelji sasvim u pravu. Ako ste i vi pomislili nešto slično, sada je pravo vreme da prestanete da čitate ovaj tekst. Ali, ako su vam srcu drage misaone igre i paradigmatizacija pojava koje nas okružuju, nastavljamo dalje...

U trenutku dok ovo pišem nemam ideju na koji način funkcioniše ova podela – šta je to što nekoga čini „bitls“ odnosno „stouns“ personom ili šta to nečiju muziku čini „bitlsovskom“ ili „stounsovskom“? Šta to čitavo čovečanstvo deli na dva pola? Nisam siguran da ću ovu hipotezu uopšte uspeti da dovedem do nekog logičnog razrešenja. Nameće se da je potrebno pronaći ono što ih suštinski razlikuje, toliko koliko se crno razlikuje od belog, dan od noći, svetlost od tame, dobro od zla...

Dakle, moraćemo malo da se bavimo komparatistikom. Da krenemo onda od samog početka. Što kažu, ab ovo (od jajeta). I jesu na početku bili kao jednojajni blizanci, iako su Bitlsi nastali par godina pre i par stotina kilometara daleko. Stounsi su, kao što znamo, iz prestonog Londona, Bitlsi iz provincije, iz Liverpula. Eto, već kod prve činjenice, mesta nastanka - razlika. Da li je ta razlika bitna? Mogla bi da bude. Oni koji su rođeni u glavnom gradu često imaju dozu prepotencije, arogancije pa i bahatosti prema onima koji nisu imali tu pod navodnicima “sreću”, dok oni iz provincije koji su, poput Beatlesa, došli u glavni grad, imaju izražen nagon samoodržanja, daleko su spremniji za borbu za opstanak, daleko su determinisaniji da ostvare uspeh. Mogla bi se ta situacija opisati kao dublet „opušteno – ambiciozno“. Iako su se na kraju ovi opušteni pokazali kao dugovečniji i ništa manje ambiciozni. Očigledno, kranuo sam pogrešnim putem, ne radi se o mestu porekla.

Socijalno poreklo bi takođe moglo da bude bitno. Kakogod to nama izgledalo, činjenica je da su Bitlsi poticali iz nešto siromašnijih porodica nego Stounsi. Da ne idemo previše u detalje, Lennonov otac je bio, hmmm, teško je reći šta je bio. Recimo da je mogao biti jedan od likova iz serije „Only Fools And Horses“ (“Mućke”), i to ne od onih malobrojnih situiranih. Majka je bila konobarica i domaćica. McCartneyjeva majka je bila akušerska sestra, ili kako mi to kažemo, babica. Otac je trgovao pamukom. Harrisonovi roditelji su bili kondukter i prodavačica, Ringovi su bili poslastičari. Kao što se da videti, nisu bili baš najbolje pozicionirani na društvenioj lestvici. Drugim rečima, bili su radnička klasa. Roditelji Stounsa su slična, mada u nekoliko slučajeva nešto bolja priča – otac Micka Jaggera je bio učitelj, majka frizerka i politički aktivista (Konzervativne partije), Richardsov otac je bio fabrički radnik, ali su mu deda i baba po ocu bili politički aktivisti Laburističke partije vrlo visoko pozicionirani u svom okrugu. Wattsov otac je bio kamiondžija, Wymanov zidar, dok je Brian Jonesova majka bila učiteljica klavira a otac je, jedini od svih roditelja Bitlsa i Stounsa imao fakultet. Bio je inženjer aeronautike. Ne iznenađuje podatak da se većina njih iz hobija bavila muzikom. Kao što vidite, radnička klasa, uz par iskoraka u srednju klasu. Socijalni status i klasna pripadnost očigledno nisu faktori koji su uticali na bitls/stouns animozitet. Možda nije slučajna nešto jača politička obojenost Stounsa, imajući u vidu politički aktivizam u Jaggerovoj i Richardsovoj familiji.

Idemo dalje. Imidž. Brian Epstein, njihov menadžer, je Bitlse obukao u bele košulje i istovetna odela klasičnog kroja što je, po ugledu na starijeg kolegu, uradio i Andrew Loog Oldham, menadžer Stounsa. Samo što su odela Stounsa vrlo brzo dobila dodatke koje tu ne spadaju, u vidu šešira, kapa, kožnih jakni...vrlo brzo su postala neuredna. Na početku, Beatlesi su gajili imidž dobrih momaka, koji se sviđaju dobrim devojkama, ali i njihovim mamama i bakama, dok su Stonesi bili sušta suprotnost – raščupani, pomalo divlji, skloni porocima i ekscesima. Noćna mora za devojačke roditelje, ali i role-model za pubertetlije – hormonce. Veruje se da je ovaj antagonizam bio režiran od strane Stones menadžera Oldhama, ali je, tokom vremena, postao stvaran. Hteli ne hteli, i jedni i drugi su svojim izjavama doprineli da rivalitet nastane i da se produbi. Dakle, počeli su kao prijatelji (drugi singl Rolling Stonesa je bila Lennon-McCartney pesma “I Wanna Be Your Man”) da bi kraj šezdesetih dočekali u ne baš dobrim odnosima.

Imidž Beatlesa se tokom vremena menjao. Iz odela uskočili su u hippy odežde, koje su takođe bile savršeno čiste, uredne i potpuno u duhu originalnih. Sa prestankom koncertnih nastupa, prestali su da vode računa o oblačenju – McCartney je voleo rolke i prsluke, Lennon je preferirao džins. Stonesi se do dana današnjeg nisu previše menjali – uvek je to bilo, bar na sceni, oblačenje na granici kiča. I sam fizički izgled im se razlikovao. Lepuškasti Beatlesi su bili antipod ružnjikavim Stonesima. Prvi su isijavali čednost, drugi “sex appeal”. I jedni i drugi su bežali od religije kao đavo od krsta (sa đavolom su Stonesi doduše koketirali!) izuzev Georgea Harrisona koji se jedini od Beatlesa “primio” na hindiuzam posle njihovog boravka kod Maharishi Mahesh Yogija. Lennon je bio deklarisani ateista, ostali se mnogo ne izjašnjavaju po tom pitanju. Religija, kako vidimo, nije vododelnica kad su Beatlesi i Stonesi u pitanju. Religija nije, ali izgled i oblačenje jesu. Dublet “pitomo – divlje” bi mogao da ih okarakteriše. Ko je ko u ovom dubletu ne moram ni da vas pitam!

Najzad dođosmo do muzike. Za tu oblast bi mogla da važi ona moja opaska sa početka teksta o jednojajnim blizancima. Kada se uporede njihove diskografije dok su postojali i jedni i drugi (The Beatles su se raspali 1970, The Rolling Stones postoje i dan danas), kao da se skroz paralelno razvijaju. Početni albumi i jednih i drugih su kombinacija originala i obrada (kod Stonesa obrade preovlađuju, kod Beatlesa ne), zatim slede albumi sa originalnim pesmama kojima postaju globalno popularni, pa onda po jedan eksperimentalni album (Their Satanic Majestic Request i Sgt.Pepper’s Lonely Hearts Club Band) i do kraja šezdesetih nekoliko zrelih albuma, po mom mišljenju najboljih u karijerama i jednih i drugih. Kasnije su ostali samo Stonesi koji su bili prilično eklektični – oprobali su se u mnogim žanrovima – ali su uspevali da zadrže svoj karakterističan zvuk.

Da vidimo da li izbor “covera” na njihovim prvim albumima može da nam sugeriše razloge njihovog pozicioniranja na suprotnim polovima. Uzećemo u obzir samo prvi album i jednih i drugih jer je u tom periodu izbor obrada, pretpostavićemo, bio bez kalkulacija, impulsivan (birali su ono što im se sviđa).

Krenimo od Beatlesa: na prvom njihovom albumu “Please Please Me” naćićemo šest obrada od ukupno četrnaest pesama. 1. “Anna (Go To Him)”Arthura Alexandera, soul/country pionira koji je među prvima spojio ta dva žanra. Trivia je da je on jedini autor čije su pesme obradili i The Beatles i The Rolling Stones i Bob Dylan. 2. “Chains” Garry Goffina i Carole King, čuvenog kompozitorskog tandema iz Brill Buildinga, sa Broadwaya, New York. 3. “Boys” Luther Dixona i Wes Farrella. Prvi je najpoznatiji kao producent girl-grupe Shirelles za koju je uz Farrella i napisao pesmu “Boys” objavljenu na B-strani njihovog najvećeg hita “Will You Love Me Tomorrow”. 4. “”Baby It’s You” Burt Bacharacha, Hall Davida i Barney Williamsa, još jednog slavnog Brill Building tima. 5. “A Taste Of Honey” Bobbyja Scotta i Ric Marlowa je pop standard iz istoimenog Broadwayskog mjuzikla koja je prvo bila instrumental (Herb Alpert ju je izvodio) a prvu vokalnu verziju izveo je Billy Dee Williams mnogo poznatiji kao Lando Calrissian iz filmskog serijala “Star Wars”. 6. “Twist And Shout” je pesma Phil Medleyja i Bert Russella koju je producirao Phil Spector a prvi su je izveli The Top Notes, crna doo-wop/R&B vokalna grupa, ali je hit postala nešto kasnije, u izvođenju The Isley Brothersa.

Pogledajmo sada The Rolling Stonese i njihovprvenac. Devet od dvanaest pesama su obrade. 1. “Route 66” Bobbyja Troupa, jazz pijaniste i glumca, inače, jedinog belca čiju su pesmu The Rolling Stones uvrstili na svoj prvi album. 2. “I Just Want To Make Love To You” Willyja Dixona, blues legende. 3. Honest I Do Jimmyja Reeda, još jedne blues legende. 4. “Mona (I Need You Baby)” Ellas McDaniela, mnogo poznatijeg kao Bo Diddley, rock’n’rollpionira. 5. “I’m A King Bee” Jamesa Moorea poznatijeg kao Slim Harpo, bluzera, maestra usne harmonike. 6. “Carol” Chuck Berryja, čoveka koji je izmislio rock’n’roll. 7. “Can I Get A Witness” Holland/Dozier/Holland kompozitorskog tima koji je najzaslužniji za prepoznatljiv soul/R&B zvuk diskografske kuće Motown izDetroita. 8. “You Can Make It If You Try” Ted Jarretta, tamnoputog country/gospel/soul kompozitora iz Nashville-a, Tennessee. 9. “Walking The Dog” Rufusa Thomasa koji je vladao svim žanrovima “crne” muzike i postao zaštitni znak legendarne Stax kuće u Memphisu.

Možda ste i preskočili ovo nabrajanje pesama i kompozitora ali ako jeste, pogrešili ste. Posle ovoga je sve kristalno jasno. Obrade koje su Bitlsi odabrali sastoje se isključivo od pop hitova i pesama sa Broadwayja vrhunskih autora dok su obrade Stounsa blues, soul, rock’n’roll i rhythm & blues pesme najboljih predstavnika tih žanrova. Beatlesi dakle biraju pop pesme napisane od strane vrthunskih profesionalaca koji nisu istovremeno i izvođači (ili jesu, ali im to nije primarna uloga) dok Stonesi biraju pesme koje su izvođene od svojih autora a postaće kamen temeljac žanra koji nastaje - rock muzike .

Treba imati u vidu da se radi o početku šezdesetih kada rock u današnjem obliku nije postojao. Rock’n’Roll je bio skoro potpuno zamro jer su svi njegovi glavni protagonisti bili ovako ili onako onemogućeni da ga izvode (vidi Dnevnik muzičkog eklektika 13), top listama je vladao (moram reći) uglavnom ljigavi pop (smatra se da je najgore razdoblje popularne muzike bilo od 1960-1962 godine) a postojali su i bili hvalabogu dobro i blues i country i folk i soul/funk/r&b. Više je nego očigledno, The Beatles su optirali za pop, The Rolling Stones za rock. I toga su se, i jedni i drugi, držali (i drže) do kraja svojih karijera.

To pokazuje i njihova originalna muzika. Pre nego što počnemo o njoj, bilo bi dobro da istaći nekoliko stvari. Prvo, mora se imati u vidu da u vreme nastanka The Beatles i The Rolling Stones, kao što već rekoh, rock muzika uopšte nije postojala. Postojali su bazični žanrovi popularne muzike blues, country, folk i pop muzika u užem smislu u koju se slobodno meže ubrojiti i rani rock’n’roll. Taj rani rock’n’roll, iako se s pravom smatra početkom rock muzike bez koga ove ne bi ni bilo, je ipak bio samo muzika za ples bez ikakvih, ili sa tek rudimentarnim dodatnim značenjskim slojevima. Drugim rečima, nije još uvek bio osvešćen, ni kao politički, ni kao sociološki, ni kao umetnički fenomen.

Proizilazi da su baš Bitlsi i nešto kasnije Stonesi, uz malu pomoć prijatelja, postavili temelje za ono što danas nazivamo rock muzika. Naravno, uz američke protogaražne grupe sa kraja pedesetih i početka šezdesetih i Bob Dylana. Drugo, iako su muzički uticaji i Bitlsa i Stonesa dolazili najvećim delom iz Amerike, ipak nisu bili potpuno podudarni. The Beatles su nastali u Liverpoolu, gde je početkom šezdesetih nastala vrlo jaka lokalna muzička scena, po reci koja protiče kroz grad nazvana Mersey Beat, kao kombinacija ranog rock’n’rolla i doo-wopa, skifflea i R&B-ja. The Rolling Stones su, pak, direktan izdanak londonske blues scene, većina članova je svirala sa Alexis Cornerom, Long John Baldryjem i Cyril Daviesom u Blues Incorporated. Blues kao polazište je kod Stonesa prisutan tokom cele njihove duge karijere u kojoj su, prateći trendove, doticali dosta različitih žanrova. Ali, kod njih je u osnovi uvek blues. Nasuprot njima, Bitlsi su blues zaobilazili. Jeste da su i rock’n’roll i skuiffle i R&B derivati bluesa ali lako se uočava da su Bitlsi iz tih muzičkih pravaca uzimali sve sem onoga što u njima miriše na blues.

Kada se porede originalne kompozicije The Beatles i The Rolling Stones, lako ćemo uočiti da Bitlsi sa svakim izdanjem podižu svoju muziku na sve viši nivo, ona postaje sve kompleksnija i po formi i po sadržaju. Važnu ulogu u tome imao je „peti Bitls“ George Martin, njihov producent od prvih dana. Bio je muzički obrazovan, ali to svoje poznavanje klasične muzike je vrlo strpljivo i odmereno „ubacivao“ u pesme Bitlsa. Nije se mešao Lennonu i McCartneyju u pisanje pesama ali u aranžmane bogami jeste. Gudači, orkestarski aranžmani, razni instrumenti nekarakteristični za rock grupe, sve je to bilo njegovo delo. Stonesi nisu imali nekoga poput Georga Martina. Zlobnici bi rekli „i bolje što nisu“ a ja bih se sa tim zlobnicima složio. Da su ga imali, verovatno ne bi ni bilo te Beatles – Stones polarizacije, verovatno bi i Stonesi zvučali slično svojim večitim rivalima. Ovako, Beatlesi su bili sofisticirani, Stonesi rudimentarni. Bilo bi pogrešno reći da su se Bitlsi menjali a Stonesi ostajali isti – to jednostavno ne odgovara istini. I Stonesi su se menjali, upadali tokom svoje duge istorije u vladajuće trendove koji su dolazili i prolazili, ali su uvek ostajali verni svojoj bazi – bluz osnovi na koju su dodavali žanrovske elemente. Stonesi su retko ili nikad svoje studijske albume komplikovali – osnovni princip je bio da njih petorica (tačnije šestorica, jer najčešće je sa njima bio i klavijaturista koji zvanično nije bio član benda) mogu uživo da odsviraju svaku svoju pesmu.

Kod Bitlsa to nije bio slučaj – da bi mogli da izvedu neke od svojih pesama uživo bio bi im potereban i ceo simfonijski orkestar. Srećom po njih, u praksi nisu imali taj problem – prestali su da nastupaju uživo još pre nego što su počeli da snimaju kompleksnije pesme. Tu se opet vraćamo na razliku između popa i rocka. Neću reći da Bitlsi nisu imali u svom katalogu i rock pesme – imali su, i to odlične, kao što su imali i rock’n’roll, music hall i pop pesme. Pop muzici nije bitan žanr koji koristi, bitno joj je da se svidi publici. Za razliku od njih, velika većina pesama Rolling Stonesa pripada rock žanru. Sledstveno tome i sasvim logično, zato što su zahvatali širi krug slušalaca, Bitlsi su postizali veći uspeh na top listama, iako se ni Stounsi ne mogu baš požaliti.

Ali, da se vratimo osnovnoj temi ovog teksta – po čemu se ove dve muzičke grupe toliko razlikuju da sam sve ljude podelio na dva tipa kojima sam dao njihova imena? Pomoći će mi sajt All Musuc Guide, online muzička enciklopedija, koji svakom muzičaru ili muzičkoj grupi pripisuje određeni broj osobina koje ga/ih određuju. Kod njih se to zove „Moods“ (raspoloženja) a definisali su ga kao „prideve koji opisuju zvuk i osećaj koji nastaje posle presluušavanja određene pesme, albuma ili celokupne diskografije nekog muzičkog entiteta“.

Evo koje epitete su upotrebili za The Rolling Stones:

kurčeviti, samouvereni, energični, buntovni, mangupi, šepureći, drski, uzbudljivi, vatreni, slobodni, masni, intenzivni, preteći, promukli, bezobzirni, veseli, uzbudljivi, seksi, street-smart, trashy, gorljivi, visceralni, opori, simpatični/dobroćudni, ljuti, cinični/sarkastični, prizemni, zabavni, hedonistički, zlonamerni, u neredu, seksualni, tanki, stilski, noćni, zloslutni, razigrani, trippy, kapriciozni, agresivni, gorki, gorko-slatki, bučni, jezivi, bujni, grubi, konvulzivni, tvrdi, druggy, smešni, bez respektovanjaautoriteta, živahni, setni, organski, dirljivi, zamišljeni.

Ispod su navedeni i epiteti upotrebljeni za The Beatles:

ambiciozni, svetli, kompleksni, uzbudljivi, zabavni, živahni, duhoviti, simpatični/dobroćudni, bezbrižni, srećni, dirljivi, istraživački nastrojeni, osećajni, slatki, topli, kapriciozni, čežnjivi, veseli, bujni, razdragani, smešni, radosni, opušteni/meki, pismeni, bujni, setni, osebujni, veseli, sofisticirani, šepureći, trippy, bez respektovanja autoriteta, svetli, razigrani, romantični, uvrnuti, gorko-slatki, ekscentrični, slavljenički raspoloženi.

(Napomena: onima koji znaju engleski preporučujem da pročitaju ove reči u originalu – OVDE i OVDE jer se u prevodu donekle menja njihov smisao (bar nekima od njih). Neke sam ostavio u originalnom obliku jer nisam našao adekvatnu našu reč.)

Kao što ste mogli da uočite, ovi zatamnjeni pojmovi se odnose i na jedne i na druge, dakle, zajednički su, ostali važe samo za jedne odnosno druge. Kroz ovaj primer se sasvim lepo vidi da Bitlsi i Stounsi imaju dosta toga zajedničkog, ali i da se itekako razlikuju. Priznaćete da ih ovi epiteti prilično dobro karakterišu. I ne samo to – kao na tacni nam nude odgovor na naše pitanje! Uočljivo je da je većina epiteta vezana za Stounse vezana za nagonske, impulsivne i refleksne reakcije ljudi, dok su epiteti koji idu uz Bitlse stanja i osećanja koja su posledica prethodnog promišljanja. Dakle, moglo bi se ovako reći – The Rolling Stones su intuitivno – kontemplativni dok su The Beatles intelektualno – racionalni. Isto bi se moglo reći i za rock i pop muziku, tim redom. Moglo bi se to reći i za karakterne tipove ljudi. Naravno, nije to baš tako jednostavno. Bilo bi previše lako i lepo kada bi se sve životne situacije i pojave dale precizno definisati. Kada bi dobro bilo apsolutno dobro a zlo apsolutno zlo. Kada bi nagon bio čist nagon a razum čist razum. Dakle, možemo „stounse“ i „bitlse“ svesti na arhetipove, prvonavedeni otelotvoruju nagonske reakcije a drugonavedeni razumne. Ako arhetipove shvatimo kao urođene obrasce delanja, mišljenja i osećanja koje vode poreklo još od prapočetaka ljudskog roda čineći po K.G.Jungu takozvano „kolektivno nesvesno“, a koji pojedincu pomažu da razume i da se snađe u određenim životnim situacijama, biće nam sasvim jasno da je to samo osnova za reakciju svakog pojedinca na izazove sadašnjosti, reakciju koja će biti, na koncu konca, sasvim individualna. Dakle, „stouns“ i „bitls“ arhetipovi su krajnje, ekstremne tačke na paleti ljudskog delanja, mišljenja i osećanja, pa sledstveno tome nema čistog „bitlsa“ ili „stounsa“ – uvek kod „bitlsa“ ima manje ili više „stounsa“ a kod „stounsa“ manje ili više „bitlsa“. Osim u jednom slučaju! Osim kod Keith Richardsa.

No, ostavimo se teoretisanja i pređimo na stvar. Hajde da vidima šta nam je sva ta silesija „bitls“ i „stouns“ grupa pripremila ovog meseca

Ringo Starr – Give More Love

I odmah nabasasmo na jednog pravog Bitlsa. U njegovoj muzici ona intelektualna komponenta koju smo spominjali nije baš dominantna, ali je zato pop senzibilitet sveprisutan. Prosto preliva iz ovog albuma, a tome doprinose bonus pesme, njegove pesme iz post-Beatles perioda, na čelu sa hitom sa početka sedamdesetih „Photograph“, koje su dodate na kraju albuma. Šteta što nema one koja je danas u doba političke korektnosti verovatno neprihvatljiva, a svojevremeno je bila veliki hit, Johnny Burnetteove „You’re Sixteen (You’re Beautiful and You’re Mine)“. Nove pesme sve od reda imaju takozvani „hook“, najčešće u obliku refrena koji pokušava da bude „catchy“ što mu ne polazi za rukom baš uvek. I drugi sastojci pop pesme su tu – rifovi, solo deonice, prateći vokali i cupkavi ritam uz koga može da se igra. Album emituje pozitivne vibracije (to je kod Ringa uobičajeno!) i sve je sasvim u redu dok ta muzika traje. Njen problem leži u činjenici da trenutkom njenog prestanka, prestaje i sećanje na nju. Kad bismo bar imali želju da je ponovo čujemo, mogli bismo da kažemo da je to kvalitetna pop muzika. Ovako, ostaje samo prosečna. (6.0/10)

David Nance – Beatles For Sale (These Guys Stink)

Ovaj hiperproduktivni momak iz Omahe, Nebraska, mi je došao kao kec na jedanaest da pojača moju klimavu tezu iz uvodnog teksta o Bitlsima i Stounsima. Posle tri odsvirane note biće vam jasno da je on pripada ekstremnom krilu Stouns tabora što nije ništa posebno – rekoh već da se svaka rock grupa i izvođeč može svrstati u jedan od dva tabora. Kod njega je interesantno što je tokom poslednjih godinu dana obradio po jedan album Stounsa (Goat’s Head Soup) i Bitlsa (Beatles For Sale) u svom ključu koji, kako rekoh, pripada u potpunosti Stouns estetici. Kad su ga pitali zašto obrađuje baš taj Stouns album kad ima mnogo boljih, rekao je otprilike da mu ovaj album izgleda kao da je Keith Richards posle prethodna četiri remek-dela koja je kreirao (misli na „Beggar’s Banquet“, „Let It Bleed“, „Sticky Fingers“ i „Exile On Main Street“), prepustio dirigentsku palicu Micku Jaggeru i da će on pokušati da zamisli kako bi album zvučao da je uloga kreativnog direktora ostala u Keithovim rukama. Zašto je odabrao baš „Beatles For Sale“ album Beatlesa nije objasnio, što mi daje priliku da ja pustim mašti na volju.

Te šezdesetčetvrte Beatlemainia je bila u punom jeku i potrebno je bilo iz marketinških razloga razbuktati plamen koji je već goreo, izbaciti novi materijal na tržište (i sami kažu: Bitlsi na prodaju!) pa ovaj album deluje pomalo isforsirano. Četvrti album za manje od dve godine! Nije ni čudo što tako deluje. Bio je to čist pop album sa pop aranžmanima. Kako ga je razbucao Nance! Ko Panta pitu! Totalna dekonstrukcija. Nije ostao kamen na kamenu. Sve ono „pop“ je otišlo dovraga a sve ono „rock“ je hipertrofisano i uvedeno na velika vrata. Svi oni epiteti vezani za Bitlse iz uvodnog teksta se ni lupom ne mogu pronaći, svi Stouns epiteti su još crnji i gori. Lo-fi snimci, sirova energija, emocije, netačnosti, ogoljeni aranžmani. Interesantno, ali u takvom obliku, te pesme Bitlsa se meni, pripadniku Stouns tabora, vrlo sviđaju. Dakle, pesme Bitlsa su odlične (uuu, sad si otkrio Ameriku! – prim.urednika), produkcija je, izgleda, najvažnija stvar koja ih čini nedopadljivima meni i mojim istomišljenicima. Kada upoređujemo originale i Nanceove obrade, lako uviđamo da su obrade Stounsa mnogo bliže, a obrade Bitlsa mnogo dalje od originala.Kod obrada Bitlsa je zaista prevelika razlika u odnosu na original, i u pristupu i u izvođenju. Ali, da budem skroz pošten, Nanceove obrade Bitlsa ne liče toliko na Stounse koliko na The Velvet Underground, što bi trebalo da znači da VU naginju Bitls strani rock muzike. To dalje znači da jedna od meni najdražih grupa pripada Bitls strani. Još nešto isplivava na površinu, činjenica da je teško Bitlse pretvoriti u Stounse, čak i Nanceu, koji je učinio sve što je u njegovoj moći da to uradi. Ispostavilo se da je to skoro nemoguće! Jak dokaz za tezu o polazištu iz bluesa sa jedne, i ne-bluesa sa druge strane.

U sve ovo možete se i sami uveriti i to potpuno besplatno i legalno pa vam preporučujem da odete na njegovu bandcamp stranicu.Ima tamo još interesantnih stvari (njegovih albuma sa originalnom muzikom, i albumi obrada Doug Sahma i Lou Reeda). Jedino nema ovog albuma sa Stouns obradama, za taj ćete se već snaći negde drugde. (7.6/10)

Bohemija -Sve naopako (POP Depression)

I naše grupe potpadaju pod tu Bitls/Stouns podelu. Bohemija je, po mom mišljenju Bitls grupa koja dosta polaže na aranžmane i promišljanje pri pravljenju pesama. Dalje ste verovatno već čitali u kratkim crtama OVDE, a uskoro će kolega Novak napisati opširniju recenziju na Stereo Art-u i, kako kaže, dati im izdašniju ocjenu. Ne trebam napominjati da on, najčešće, preferira bitlse. (6.7/10)

The War on Drugs – A Deeper Understanding (8.2/10)

„A Deeper Understanding“ je objektivno album ispunjen „lepom“ muzikom kod koga su poštovani svi standardi neophodni za dostizanje idealnog. Da li je subjektivno lep, da li je lep meni? Na to pitanje svako od nas mora da odgovori za sebe. To je ona stara: lepota je u oku posmatrača. Moj odgovor bi bio da me taj album, iako objektivno savršen, ne uzbuđuje dovoljno da bih ga proglasio remek delom...

Kompletan prikaz možete pročitati OVDE.

Arcade Fire – Everything Now

Ako je lagani funk najbolje što mogu da proizvedu mega-zvezde mejnstrim roka, onda je on spao na niske grane. Kad samo pomislim da je u vreme kad je rok muzika bila na svom vrhuncu, mejnstrim bio jedan Michael Jackson ili recimo Eaglesi ili, da ostanemo u domenu funka, Prince i Earth, Wind & Fire! Slušajući ovo siguran sam da rock više nije muzika koja ikome išta znači. Osim nama, ljudima iz prošlog vremena. Vidi se da nam znači po tome što nas ovakve stvari još uvek nerviraju. (4.6/10)

Wild Ponies – Galax

Na padinama Apalačkih planina, u državi Virdžiniji nalazi se gradić Galax (broj stanovnika: 7042) čije se stanovništvo uglavnom bavi preradom drveta. Jedan od načina prerade drveta je i izrada muzičkih instrumenata. To ovi gorštaci i rade - specijalizovali su se za izradu instrumenata koji se koriste u bluegrass muzici. Kad već prave instrumente, logično je i da zasviraju na njima. Kad već sviraju, što ne bi imali festival bluegrassa. Kad imaju festival, samo je pitanje vremena kad će se pojaviti lokalni bendovi koji bi bili headlineri. I tako, što ono kažu "one thing leads to another", i maleni Galax iznedri grupu koja je snimila najbolji bluegrass album godine, Wild Ponies. Za sada to tvrdim samo ja, ali, ko zna, možda će ta moja istina biti i šire prihvaćena! Telisha i Doug Williams su jezgro grupe inače bazirane u Nashvilleu, ali oboje su poreklom iz Galaxa i ovo im je, koliko mi je poznato, treći album pod imenom Wild Ponies. (8.2/10)

Erin Enderlin – Whiskeytown Crier

Na kraju ću proći kao pastir u onoj narodnoj priči koji je svako malo vikao „vuk, vuk“ a kad je stvarno došao vuk niko mu više nije verovao. Tako ja i za ovaj album, kao i za nekoliko njih ranije, tvrdim da je „classic country“ album godine i očekujem da mi verujete. Naslov albuma bi se mogao prevesti kao „Glasonoša Viskitauna“ i ne zove se bez veze tako jer ovo je konceptualni album koji priča dvanaest priča o dvanaest stanovnika imaginarnog gradića Whiskeytowna. Dve pesme od četrnaest su obrade – Gram Parsonsova „Hickory Wind“ i „Til I Can Make It On My Own“ od Tammy Wynette, Billy Sherrilla i George Richeyja, koje, iako izuzetne pesme i nisu morale da se nađu na ovom albumu jer donekle iskaču iz koncepta. Kao što rekoh, „Whiskeytown Crier“ je konceptualni album kroz koji se provlači samo jedna tema – prestanak veze, romantične ili porodične, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze - slomljena srca, patnja, gubitak, tuga. Sećate se one pesme Paula Simona „Fifty Ways To Leave Your Lover“? E, pa, ovo je odgovor tih ostavljenih.

Samo dvanaest njihovih reakcija nam je Erin prikazala, ali, budimo strpljivi, na sledećim njenim albumima čućemo i ostalih tridesetosam. Sve pesme osim „Jesse Joe’s Cigarettes“ su spore i tužne, sa sve slide gitarama, povezane među sobom nasnimljenim zvucima malog grada. Ima i uvod u kome nam ozbiljnim glasom John Scott Sherrill, nešvilski songrajter, objašnjava o čemu se na albumu radi. Erin kaže da je ovaj koncept smislio Jamey Johnson, još jedan nešvilski songrajter, koji je uz nju i Jim „Moose“ Browna producirao album. Ima i gostiju – Randy Houser, koji je na putu da postane mainstream country zvezda i Chris Stapleton, Erinin cimer iz dana kada su oboje tek došli u Nashville, koji je već multiplatimnum star. Kad se sve sabere, lepo upakovan album kod koga ipak nije pakovanje ono što je najvrednije. Erinine pesme su u prvom planu, iako ne bi bilo loše da među njima postoji i neki potencijalni hit. Na žalost, ja ga tu baš i ne vidim. Možda ih bude na nekom sledećem albumu. Ipak, natprosečno visok kvalitet ovih country balada obezbeđuje mu visoku ocenu. (8.1/10)

Stepa – StEPa (8.0/10)

Iznenađujuće zrelo ostvarenje tek svršene srednjoškolke Lole Miković i njene grupe. Sve tekstove je potpisala ona, muziku su radili svi zajedno (Miković, Majstorović, Nedić, Vidojević). Sve je na albumu na svom mestu – svaki odsvirani ton, svaka otpevana nota i sve je spakovano baš kako treba zahvaljujući producentu Urošu Milkiću koji se sasvim dobro snašao u žanru koji nije baš sličan (naprotiv, potpuno je različit) od surf-rocka koji svira njegov matični bend. Prve dve pesme su očigledno novije, pošto se po tempu i raspoloženju razlikuju od ostale četiri. To su rockeri srednjeg tempa u kojimas briljiraju odlični gitarista Aleksa Majstorović koji vozi k’o mator, što se ono kaže, i Lola koja kad ščepa pesmu svojim moćnim glasom, ne pušta je do kraja. Ne stoje više poređenja sa Norom Jones, ako su ikada i stajala. Sada je to punokrvni rock. Ostale četiri su sporijeg tempa, sa delikatnijim (čitaj – osećajnijim) pevanjem, bluesy feelinga. Teško mi je da se opredelim koji od dva pristupa mi se više sviđa. Lakše mi je da kažem koja mi je omiljena pesma – i dalje „See Me“ koja me je osvojila već posle prvog slušanja. Moram priznati da mi je Stepa favorit među bendovima koji su se pojavili u poslednjih par godina. Zato neka vas ne iznenadi visoka ocena za ovaj EP. (8.0/10)

Randy Newman – Dark Matter

Ne sme se kritikovati Randy Newman. On je to svojim minulim radom zaslužio. Dakle, hodaću po jajima u ovoj recenziji. Prvi album sa novim materjalom posle devet godina ogolio je njegovo stvaralaštvo na samu suštinu. On je, kad se dimna zavesa raziđe, kompozitor filmske/pozorišne muzike sa akcentom na mjuziklima. Pametan, ciničan, minuciozni posmatrač sveta oko sebe i međuljudskih odnosa, možda je baš zato svom albumu dao ime „Tamna materija“. Znate da je to termin iz astronomije koji označava hipotetičku, nevidljivu, materiju koja utiče na gravitacionu silu između planeta koja bi bila mnogo slabija da postoji samo „normalna“ materija. Prenevši značenje na međuljudske odnose, moglo bi se zaključiti da je to ono „nešto“ iracionalno što ih određuje. Ovo je jedan od onih albuma koje je besmisleno slušati bez praćenja tekstova pesama. Te priče su ono što će vam se svideti, ili neće, jer muzika ovde više služi kao pratnja.

Teme su, kao i uvek kod Newmana, vrlo raznolike. Uvodna osmominutna pesma „The Great Debate“ je o nikad završenoj raspravi nauke i teologije, tu je i pesma o Vladimiru Vladimiroviču Putinu („Putin kad oblači pantalone, navuče prvo jednu pa drugu nogavicu. Misliš, on je sasvim običan čovek?...“), pa ona čuvena priča (istinita) o dva Sonny Boy Williamsona...sve te priče su ispričane jednostavnim rečima, bez ikakve intelektualizacije, što ne znači da nisu pronicljive i duhovite. Muzika je čas vodvilj, čas ragtime, čas lounge jazz, zavisi o čemu ili o kome govore pesme. Dakle, ako hoćete da potrošite nekoliko sati života na priče koje je Newman ispričao, učinite to kako treba, posvetite im se u potpunosti. Ako ste, pak, mislili da ovu ploču koristite kao kulisu za nešto drugo što ćete raditi, nemojte – postoje za tu namenu mnogo pogodnija izdanja, koja mnogo manje skreću pažnju. (7.8/10)

Zephaniah Ohora and the 18 Wheelers – This Highway

Zephaniah Ohora i njegovi Osamnaestotočkaši briljiraju u ovoj kantri pesmi koja nas vraća u zlatno doba country muzike! Momak je inače iz Brooklyna, Bakersfield je doskora gledao samo na razglednici, a napisao je gomilu pesama koje bi, da su objavljene pre pedeset godina danas bile kantri klasici pozicionirani negde između pesama Jim Reevesa i Merle Haggarda. Pošto je malo zakasnio, ostaje mu utešna nagrada - svideo se meni!Desetoriginalaodkojih se ne znakoji je bolji i jednaobrada (Something Stupid Franka i Nancy Sinatre) čine album This Highway. Moram priznati da sam bio ubeđen da ima više obrada jer su neke pesme tolik odobre da bi sigurno, kao što već rekoh, početkom šezdesetih bile veliki hitovi. Tu pre svega misklim na “I Can’t Let Go (Even Though I Set You Free)” i “He Can Take Tomorrow (I’ll Take Yesterday)”. Romantika se opet uvlači na mala vrata u naše živote a mislili smo da nas je zauvek napustila. Top deset bez diskusije! (8.2/10)

Robyn Ludwick - This Tall To Ride

Ova Teksašanka je snimila već pet albuma ali moram priznati da je ovo prvi koji preslušavam. I, bogami, ostavio je utisak.Sve je veliko u Teksasu, kaže stara izreka, pa su velike i Robynine pesme. Pesme širokog zahvata, ako me razumete. Sa više emocija, više pathosa i više muzike. Dobar primer je grandiozna balada “Mexia”, sasvim mu tradiciji južnjačkog country soula. Nema ovde slide gitara, ali zato ima distorzije tu i tamo. Teme kao što su sex i droga više priliče rock’n’rollu nego countryju ali Robyn i zvuči kao rock’n’roll. I to dobar. (8.0/10)

Jen Cloher – Jen Cloher

Četrnaest godina starija bračna partnerka Courtney Barnett je snimila odličan album koji se može porediti sa Cortneynim malim remek-delom „Sometimes I Sit and Think, and Sometimes I Just Sit“ ali još više sa nekim radovima PJ Harvey pa i Patti Smith. Preslušao sam ga pred samo zaključenje ovog izdanja Dnevnika pa ću vas poštedeti detaljnih analiza, ali morao sam napisati par reči jer se radi o jednom od onih ženskih albuma koji zvuče baš muški – dominira sirova snaga. Može se i na tom polju biti ravnopravan! (8.0/10)

Ostali su poređani po abecednom redu. Ima tu nekoliko vrlo dobrih albuma o kojima bi se moglo napisati i više od nekoliko rečenica, ali osamnaesti nastavak „Dnevnika“ je i bez toga predugačak.

Alex Williams – Better Than Myself (7.0/10); Arizona Amp & Alternator – The Open Road (8.0/10); Christopher Paul Stelling – Itinerant Arias (8.0/10); Cool Ghouls – Gord’s Horse (7.8/10); Dan Sultan – Killer (7.5/10); Daughter – Music From Before The Storm (8.0/10); David Ramirez – We’re Not Going Anywhere (7.6/10); David Rawlings – Poor David’s Almanack (8.0/10); Dead Rock West – More Love (7.6/10); Eilen Jewell – Down Hearted Blues (8.1/10); Emma Russack– Permanent Vacation (6.8/10); Evolfo – Last of the Acid Cowboys (6.0/10); Flamin’ Groovies – Fantastic Plastic (7.4/10); Freak Genes – Playtime (7.0/10); Future Lives – Mansions (7.8/10); Heather Pierson Acoustic Trio – Singin’ (7.2/10); Jake Bugg – Hearts That Strain (4.0/10); Jenny Don’t & The Spurs – Call Of The Road (8.0/10); Jerry Leger – Nonsense and Heartache (8.0/10); Joan Osborne – Songs of Bob Dylan (4.0/10); John Mark Nelson – Four Days Away (6.8/10); Juliana Hatfield – Pussycat (7.0/10); Laibach – Also Sprach Zaratustra (7.0/10); Lee Baines III & The Glory Fires – Youth Detention (7.6/10); Lilly Hiatt – Trinity Lane (8.0/10); Little Bandit – Breakfast Alone (7.2/10); Living Colour - Shade (7.0/10); Lonesome River Band – Mayhaylay’s House (7.0/10); Lost Baloons - Hey Summer (7.0/10); Mark Olson – Spokeswoman of the Bright Sun (7.2/10); Miranda Lee Richards – Existential Beast (7.6/10); Nick Cave & Warren Ellis – Wind River (8.0/10);Obnox – Niggative Approach (7.8/10); Old Dominion – Happy Endings (4.0/10); Queens Of The Stone Age – Villains (6.0/10); Ray Wylie Hubbard – Tell The Devil I’m Getting There As Fast As I Can (7.9/10); Shakey Graves - The Man From Taured (6.6/10); Shawn Williams – Shadow (8.0/10); Sheer Mag - Need To Feel Your Love (7.5/10); Shilpa Ray – Door Girl (8.0/10); Slaid Cleaves – Ghost On The Car Radio (7.8/10); The Americans – I’ll Be Yours (8.0/10); The Raveonettes – 2016 Atomized (7.5/10); Tom Brosseau – Treasures Untold (7.0/10); Van Morrison – Roll With The Punches (7.8/10); Waxahatchee – Out In The Storm (7.9/10)

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio