Ona stara da “niko nije hadžija u svom selu”, ona se u Nikšiću i okolini po potrebi pali i gasi. Živko Nikolić je, recimo, stavivši pod lupu „ono o čemu se ne govori“ izignorisan od svojih sugrađana, pa i omražen, i nikad nije uspio biti dio priče o ponosu na svoga. Drugačiji su stav Nikšićani izgradili prema Vitu Nikoliću, koji je zadirao samo u sopstveni odnos prema ljudima i svijetu, ne dirajući u tuđe domove, navike, i mentalitetske odlike. S još većim žarom, čim se nađeš u njihovom gradu, podmetnu Miladina Šobića, po sopstvenom izboru „muzički penzionisanog“ kantautora , umjetnika vrlo sugestivnog glasa, neposrednog izraza i savršene sposobnosti da kroz odabrane sitne detalje stvori velike slike koje su gotovo opipljive u svojoj svemoćnosti.

27/06/2016

The Avett Brothers – True Sadness

Deveti album nije album na kome možeš da daš baš puno toga novog, ali meni se ovaj njihov uradak sviđa. Nema tu više one žestine i brzine, nema ni svežine i osećaja da prisustvuješ rađanju nečeg novog, ali i dalje ima dobrih pesama koje su sasvim lepo rasle i sazrevale sa svojim autorima, pa tako sada više ne pevaju o prvim ljubavima već o razvodima, tugama i o „šta bi bilo da je bilo”.

Ovih dana se pisac u meni čudno oseća u Velikoj Britaniji. Šta znači pisati u vreme zahuktalih nacionalnih previranja? Imati svoj glas, koristiti ga slobodno. Privilegija i odgovornost. A šta znači nemati ga. I da li moć jezika da povredi i isceli je tolika da će ga na kraju lišiti slobode. "Ako se osećaš predugo i duboko ignorisanim onda će tvoj pokušaj govora skoro uvek biti divljački, a ne dostojanstven." (Martin Shaw, mitolog, pisac, pripovedač) Poznajem taj osećaj jako dobro. Bila sam glasna i bila sam nema; divlja i dostojanstvena. Sećam se svojih prvih spisateljskih koraka. Pokušaja da dam svom unutrašnjem nemiru glas. Bila je to kratka priča o nemoj operskoj pevačici. Volela sam ideju da jedan zapostavljeni, ranjeni glas nađe spas u visokim notama. Što se same priče tiče, daleko je bila od belles-lettres. Pa me zato i zbunilo da je jedina kritika koju sam dobila od kolega pisaca-početnika bila kako je priča uvredljiva nemim ljudima. Prvi put sam se susrela sa mogućnošću da moje kreativno piskaranje može da uvredi nekoga. Kakva ironija!, pomislila sam u sebi - moj izbor reči, baš ta reč "nema" je kao lekovit izvor napajala moje presahnulo grlo. Moju ranu. Nakon ovog iskustva godinama sam tražila način da koristim jezik u svoj njegovoj isceliteljskoj moći a da u isto vreme tim aktom ne upalim tuđe rane. Za sada najbolji način mi je da govorim samo o sebi i za sebe. U svoje ime. Da moj jezik služi samo meni. I samo mene može da povredi. I isceli. (Naravno da je ovo je mnogo lakše reći nego uraditi, ali je jedini kriterijum kojim sam bila spremna da se merim.)