Blog
U susret koncertu godine, gostovanju čikaškog benda Wilco, postavlja se puno pitanja vezanih za setlistu, budući da nas očekuje minimum dva sata opasno moćne svirke. Logično je, u takvim situacijama, da svaki poštovalac njihovog rada, i svaki istinski fanatik ima svoju listu, i onu jednu pjesmu bez koje ne želi da se vrati doma. Stoga smo upitali neke od fanatika, od kojih su neki sadašnji, a neki budući saradnici ovog časopisa, te jedan mladi zagrebački kantautor, koja je to njihova najdraža pjesma i zamolili ih da napišu nešto o istoj.
piše: Vladimir Skočajić Skoča
Uvek je mislila da niko nema sređeniju sobu i nesređeniju tašnu od nje. U sobi je sve bilo pod konac – knjige na polici su čak bile poređanje po visini – ali unutrašnjost njene tašne je izgledala kao da je pala bomba. Tu je bilo svega: šminka, ruževi, naočare za sunce, neotvoren par čarapa, omoti čokoladica, upaljači koji rade i ne rade, prazni diskovi, hemijske olovke, punjač za mobilni, češalj, nekakvi žetoni, papirići nepoznatog porekla, karte od koncerata, džepno izdanje knjige i još tušte i tma toga. Svaki dan je sebi govorila da će je srediti, ali ispostavilo se da je to jedna od onih “od ponedeljka” aktivnosti.
piše: Vladimir Skočajić Skoča
Propustio sam prvi autobus. Nisam mogao da se guram. Sledeći je došao posle 15 minuta. Bio je krcat isto kao onaj prvi. Pogledao sam na sat i skapirao da nemam vremena. Morao sam da uđem. Na sastanak sam zakasnio, mada to nikome nije smetalo osim meni. Koliko je razgovor bio konstruktivan, bolje da sam propustio i taj drugi autobus.
Neposredno posle bombardovanja desilo se pomračenje sunca. To je bilo onda kada su ljudi spuštali roletne, krili se po podrumima, a oni hrabriji su iz fioka vadili 3D naočare koje su im ostale od „Ajkule“ i krišom gledali u nebo. Kako osim par zvezda padalica na moru nikad nisam video nijednu
piše: Vladimir Skočajić Skoča
Postoje te neke pesme koje tvoja osećanja uhvate za revere, podignu ih od zemlje, tresu ih gore-dole, levo-desno, dok se tvoja duša sastavlja ili rastavlja. Da „Harvest Moon“, tebi se obraćam.
Dok je slušaš, ispred očiju ti prolaze ljudi, kalendari, snegovi, vrućine, učionice, amfiteatri, otkačene trole, kiše, jutra, iskvašene rizle u žutom lišću i noći. Nešto od toga je još uvek tu, mnogo toga nije, neke stvari upravo odlaze, a druge ti se uz ovu melodiju sramežljivo prikradaju. Krug života u 304 sekunde.
Sećaš se onog dana kada si je prvi put čuo. Dobro znaš da onaj sedamnaestogodišnji klinac koji ti je pre par nedelja rekao da je baš u tvojoj emisiji otkrio Nila Janga, nije bio ni rođen tog proleća kada si kod SKC-a prvi put stavio „Harvest Moon“ kasetu u vokmen. On čak ni ne zna šta je vokmen. Razmišljaš da li da mu kažeš da će ga sve ono što doživi 2016. uz „Harvest Moon“ emotivno razneti 2036, ali ipak odustaješ. Što bi rekla njegova generacija, ne želiš da mu spojluješ.
