Recenzije
Onaj muzički pravac koji se na našoj sceni pojavio početkom dve hiljade desetih godina što je nesrećno nazvan „srpska amerikana“ imao je, ispostavlja se, tužnu sudbinu. Nije ostao ni kamen na kamenu od tog pravca koji je u svom kratkotrajnom postojanju imao i svojih zvezdanih trenutaka, recimo onaj kada je ženski deo dueta Amnasti Ana Ćurčin sa svojim bendom i sa kolegama iz benda Stray Dogg imala double-bill nastup u Sava Centru pred 700 gledalaca koji su sa muzičarima do kraja ispunili veliku binu (i publika je bila na bini, 14 redova sa po pedeset sedećih mesta ako sam dobro prebrojao) a koji je snimio i više puta emitovao Javni servis (RTS). Koncert u Sava Centru je bio jedan od vrhunaca tog pokreta ali i početak njegovog kraja jer se očigledno shvatilo da se, bez obzira na kvalitet, dalje od toga neće moći. Svi protagonisti, strpani u taj pravac milom ili silom, su ga napustili ili tako što su se vratili svojim pređašnjim muzičkim preokupacijama ili su pokušali da nađu neko novo muzičko utočište. Neki su u svojim post-amerikana karijerama počeli da pevaju na srpskom, neki kombinuju, a neki su ostali dosledni pevanju na engleskom. Ana Ćurčin po oba osnova, sudeći po ovom albumu spada u te druge, mada je i ona imala izlete sa pevanjem na srpskom, kao što je bila pesma „Tu“ koja je pre par godina odnela nagradu „Milan Mladenović“ i ne samo ta pesma. Ovaj pak projekat označava povratak pevanju na engleskom ali i povratak elektronskoj muzici (setimo se da je na poslednjem albumu imala remix Marka Grabera baš pomenute pesme).
Bio sam radoznao da čujem kako Ana zvuči u novom muzičkom okruženju u čijem je kreiranju bitno učestvovao i neko drugi. Taj drugi nije bilo ko – taj drugi je Marko Nastić, čuveni producent i tehno DJ koji se bavi elektronskom muzikom. Odmah mogu da kažem, kao neko ko se ne razume mnogo u elektronsku muziku ali i neko kome nije prvi put da mu se elektronska muzika svidi, da je saradnja bila plodonosna. Kako to? Tako što je došlo da sažimanja telesnog i duhovnog – repetitivnost ali i nepredvidljivost Nastićeve muzičke podloge označava telesno, a melodije pevanja i tekstovi Ane Ćurčin ono duhovno u toj kombinaciji. A kad se zadovolji i telo i duša cilj je postignut a to je mir kao ravnoteža. Kad govorim o telesnom ne mislim pri tom o trci za bitovima u minutu, jer ne radi se ovde o tome, već o telesnim damarima i pulsacijama organizma čija su transkripcija zvuci koje čujemo koji su delo Marka Nastića. Da bi ovakvo delo nastalo neophodna je transcendentalna povezanost kreatora a ta magija se očigledno dogodila. Stvaranje magije je bilo proces koji je trajao (možda zato naslov „It Took Me So Long“), jer Ana i Marko su album dugo pripremali, verovatno i zbog paralelnog rada na sopstvenim karijerama.
Evropska ozbiljna muzika je dobila još jedan album kojim može biti ponosna. Dobro ste pročitali – moje je mišljenje da se u ovom konkretnom slučaju radi o savremenoj evropskoj ozbiljnoj muzici. Nemam dovoljno znanja iz muzičke teorije da bih mogao da dokažem svoju tvrdnju, ali ono što čujem mi kaže da muzika Bet Gibons nema one afroameričke komponente (ili ih ima u malim količinama) koje karakterišu američku muziku i diferenciraju je od evropskog muzičkog nasleđa. Prvo što pada u oči je da je muzika sa ploče „Lives Outgrown“ sasvim netelesna, čak vantelesna. Nema u njoj poziva na ples, dakle u slušaocu ne izaziva nagon za pokretom (uz neke izuzetke, kao „Rewind“). Slušaocu se, naprotiv, nudi spiritualno iskustvo, pod uslovom da ima hrabrosti da se u tako nešto upusti. Kako aktuelna muzika Bet Gibons ipak dolazi iz pravca popularne muzike, to deluje na slušaoca kao iznenađenje na koje nije svaki od njih spreman. Srećom, oni koji su ciljano stavili „Lives Outgrown“ na svoju plejlistu znali su, bar otprilike, šta mogu da očekuju. Gibons ih je pripremila na to svojim prethodnim izdanjima, retkim ali bitnim. Na primer albumom “Out of Season” iz 2002, koji je u međuvremenu stekao kultni status, koautorski projekat sa Polom Vebom, nekadašnjim basistom grupe Talk Talk. Ili recimo, izdanjem iz 2019. godine koje prethodi aktuelnom albumu: Treća simfonija poljskog kompozitora klasične muzike Henrika Goreckog koja se još zove „Simfonija tužnih pesama“, na kome je Bet Gibons pevala i to na poljskom jeziku, Simfonijski orkestar poljskog Nacionalnog radija svirao a Kšištof Penderecki dirigovao. Preporučujem vam da čujete to izvođenje, bar onima od vas koji vole tužne pesme, jer ta muzika je esencija tuge.
Kad mi se nešto toliko svidi na prvo slušanje, odmah se zabrinem za sudbinu takve muzike. Ja ipak imam 65 godina i to što se meni neka muzika sviđa može da bude samo dokaz da takva muzika nema prođu kod mlađe publike. Nadam se da nisam u pravu. Meri Mej je po godinama mlada ali spada u takozvane „stare duše“, čim može ovako nešto da kreira. Mada su svi članovi benda potpisani kao autori muzike (Mary May, pravim imenom Marija Butirić, je autor svih tekstova) ipak je ovo njen bend, njena vizija. Mada se čini da nije ona pronašla džez, džez je pronašao nju.
Dakle, radi se, kao što rekoh, o džez albumu. Posle prvog slušanja sam mislio da napišem džez rok ali posle ponovljenih slušanja nisam uspeo da pronađem rok ni u zvuku, ni u pristupu. Kad sam se malo raspitao, shvatio sam da su ljudi koji čine bend Meri Mej džez muzičari i to među najboljima u Hrvatskoj, pa je i muzika koju sviraju ništa drugo do džez. Imam objašnjenje otkud sad Meri Mej u džezu. U prvom pasusu sam pomenuo da Meri Mej ima „staru dušu“ ne znajući u trenutku pisanja da je ona, koja je po zanimanju psihologinja, pristalica sistemskih konstelacija. Ko ne zna, sistemske konstelacije (ili Order of Love – Poredak ljubavi) su alternativni terapeutski metod razvijen od nemačkog terapeuta Berta Helingera, po kome se (krajnje uprošćeno) poremećaj energetskih tokova u porodici i šire koji se dogodio u prošlosti može preneti na naredne generacije i izazvati razne probleme psihičke i fizičke prirode kod potomaka. Da bi se konflikti razrešili potrebno je putem terapeutskih seansi ponovo uspostaviti normalan protok energije. Konstelacije je Meri Mej sama pomenula u intervjuu koji je dala Ivani Lulić za portal glazba.hr, što verovatno ne bih ni primetio da nisam sasvim slučajno preko mog kuma S.P., konstelatora meta konstelacija, detaljno upoznat sa tom tehnikom.
Ne mogu da kažem da dizajn novog albuma Ivana Grobenskog „Kink“ koji se čita kao „Pink“ budi neka lepa i plemenita osećanja ovde u Srbiji. Ovde se to povezuje sa omraženom televizijom-trovačnicom koju niko normalan ne gleda(sic! Ova muzika je seksi, i to kinky, što na zlu glasu TV ni u kom slučaju nije - op.ur.).
Stvari su u Srbiji vrlo politizovane pa je tako recimo na snazi opšti bojkot solo nastupa Nika Kejva u „Beogradu na vodi“ samo zato što nastupa u tom, u opozicionim krugovima omraženom delu Beograda, pa tako ne samo da čak i najveći fanovi Svetog Nika neće biti tamo nego ga zasipaju protestnim mejlovima u kojima ga ubeđuju da promeni lokaciju (kao da to od njega zavisi). Naravno da Grobenski nije razmišljao o svojim fanovima u Srbiji (a ima ih!) kad se opredelio za ovu pink varijantu, ali mora imati u vidu da je omot jak odvraćajući faktor da neko uopšte uzme da ga presluša. Ja sam ipak, uz svo gađenje koje imam prema dotičnoj boji (zbog čega je, ni kriva ni dužna, i Barbika u filmskoj varijanti otišla na „ignore“ hehe), zapušio nos i zatvorio oči i ispoštovao kolegu eklektika kome jedino priznajem primat u toj disciplini bavljenja svim i svačim (u Ivanovom kao i u mom slučaju u pitanju je muzički eklekticizam!).
Polazeći od premise da biti eklektik ne znači biti površan, odmah ću reći da Grobenski u svom hodu po muzičkim žanrovima ne pluta po površini istih (ili nedajbože lebdi iznad), već duboko zagazi u svaku od tih baruština na koju naiđe (ili koju odabere). Tako je bilo i ovoga puta. Do guše u semplovima ipak je uspeo da održi glavu iznad površine vode i čak da bude, ne verujem da ovo govorim, dopadljiv. Taj njegov hip-hop-trip-hop-prvo-skoči-pa-reci-hop crnca nije video ni na slici, već je autentično belački uvid u tu crnu tvar. Uspeo je Grobenski da poveže ovo i prethodno izdanje „Apocalipstick“ s tim što ovo izgleda kao razmazani ruž za usne postapokaliptičkog sveta. Apokalipsa izgleda nije ništa drugo do uprezanje veštačke inteligencije u kola ljudske kreativnosti. Nema više živih muzičara, nema više gitara – sada su to semplovi kreirani u pomoć AI koji mogu sve što i živi ljudi, samo bolje i preciznije.
