Father John Misty je pseudonim Džošue Tilmana, nekadašnjeg člana grupe Fleet Foxes sa kojima je snimio njihov najuspešniji album „Helplessness Blues“ (2011) i solo artista koji je pod imenom J. Tillman snimio osam albuma u periodu od 2003 do 2010. Od kad je postao Father John Misty snimio je pet albuma, uključujući i ovaj. Prva dva („Fear Fun“ i „I Love You, Honeybear“) se bave prevashodno ličnim problemima, mada su prisutne i „weltschmertz“ ruminacije. Treći, „Pure Comedy“, je programski, na njemu Tilman eksplicira svoj pogled na svet, od religije do zaštite životne sredine i uticaja savremene tehnologije na čoveka. Megapretenciozan siže je u realizaciji od Tilmana dobio tretman kakav zaslužuje – predstavljen je kroz grandiozne balade sa izraženim ironijskim odmakom koji čini lakšim varenje tog ogromnog zalogaja. Zatim se sa „God’s Favorite Customer“ vraća na lično, ali kod njega lično nikad nije samo lično, uvek ima i malo opšteg. Novi album „Chloe and the Next 20th Century“ je njegova reakcija na savremeni svet, možda bi se moglo reći i njegov predlog terapije za isti taj svet. Reakcija na prvi pogled izgleda kao defetistička ili retro-eskapistička, ako vam je tako lakše. Kažem - na prvi pogled.

Da bismo nešto zaključili, neophodno je prvo otključati – zato ću krenuti sa dešifrovanjem njegove poruke pomalo zaobilazno, od dva 7“ singla koji prate album „Chloe and the Next 20th Century“ i koja su kao dodatak objavljena na deluks ediciji vinila. Na prvom singlu je obrada pete pesme sa albuma, „Buddy’s Randesvouz“, koju izvodi Lana Del Rej. To je prvi ključ koji otvara trostruku bravu iza koje je zaključan ovaj album. Prvi ključ ne otvara u potpunosti vrata razumevanja, nego ih tek odškrine, i kaže nam da Džoš Tilman nastavlja da produbljuje svoj umetnički prosede. Izbor Lane kao cover-artista je jasan – samo nam potvrđuje ono što je odavno bilo nagovešteno, da se Father John Misty ukotvio u prirodnom habitatu Lene Del Rej – novom tradicionalizmu.

Najviše mrzim one koji vam kažu, značajno vas pogledavši, „je l’ sam ti rekao?“ a sada ću baš to pitanje ja vama da uputim. Ne znam da li se iko seća, ali čim je izašao njihov prvi album proročanski nazvan „Masterpiece“ rekao sam da će Adrijan (“Jadranka”) Lenker biti velika zvezda (tačnije, ovako sam rekao: …naslovna “Masterpiece” i “Paul” su pesme koje obećavaju da će se nagoveštena izuzetnost jednoga dana u potpunosti realizovati.). Četiri albuma kasnije, jasno je da nisam pogrešio! I najveći skeptik će čim čuje prve taktove pesme „Change“ koja otvara novi album postati vernik Big Thiefa. Veliki bendovi se nikad ne baziraju na samo jednom bitnom članu (Lenon i Makartni, Džeger i Ričards, Pejdž i Plant…) pa tako i u ovom slučaju Adrijan(a) nije sama. Tu je podjednako bitni Bak Mik, glavni gitarista koji ne može Lenkerici da parira autorski, ali bitno utiče na zvuk benda. Na ovom duplom albumu koji broji čak dvadeset pesama nema mnogo njegovih gitarskih sola, jer je na nekim od prethodnih albuma zadovoljio svoje apetite u tom pogledu, ali ima funkcionalnog i svrsishodnog podređivanja kolektivu, pa je njegova gitara uz Adrianinu čvrsta osnova na kojoj počivaju vokali koji albumu daju distinkciju. Izvlačenje vokala u prvi plan uvek govori o pomeranju ka popu koje je ovde izvedeno tako da rok osnova njihove muzike ni jednog trenutka ne dolazi u pitanje. Možda je za doslednu privrženost roku najviše zaslužna ritam sekcija (Maks Oleartčik – bas, Džejms Krivčenia – bubnjevi, produkcija).