Recenzije
Drugi album „Burnover“ Grega Frimena iz Barlingtona, Vermont, polako menja neslavnu tradiciju tog grada (najvećeg u Vermontu) da do sada nije dao nijedno stvarno veliko ime iz sveta popularne muzike. Greg je na najboljem putu da postane ime u rok žanru, koji jeste na izdisaju, ali, nikad se ne zna, možda je ovo novi veliki početak tog muzičkog pravca. Tim pre što nije sam, već se pridružuje već etabliranim novim snagama roka MJ Lendermanu i Karli Harcman i njenoj grupi Wednesday, kao i njujorškim novim rokerima Geese o kojima takođe pišem u Dnevniku #80. Ako tom spisku dodamo i folkera Džesija Velsa spisak novih snaga je što se mene tiče kompletan. Sve ovo nabrojano ozbiljno liči na nekakav pokret u nastajanju. Ako mene pitate, bilo je krajnje vreme jer rok muzika je odavno ugrožena vrsta kojoj preti istrebljenje. Ako mislite da preterujem, samo pogledajte sajtove koji prikazuju nova izdanja i videćete da na njima dominiraju reizdanja albuma od pre 50, 25, 10 godina.
Frimen je, dakle, ta nova snaga roka, pa da vidimo koliko je realno da baš on pokrene stvari sa mrtve tačke. Njegov prvi album „I Looked Out“ (2022) je prošao nezapaženo, ali je vremenom rastao u „stručnoj“ javnosti pa je lepo pripremio teren za „Burnover“. Posle preslušavanja mogu reći da je nezasluženo prošao nezapaženo, jer radi se o odličnom albumu koji je direktniji i prizemniji (u pozitivnom smislu) od „Burnover“-a. Za ljubitelje roka srednjeg tempa u koje i sam spadam, album je pravo uživanje, mada ni ljubitelji buke neće biti razočarani. Odskače pesma „Right Before the Last Waves Took Vestris“ koja koristeći kao metaforu potonuće broda Vestris 1928. godine blizu obala Virdžinije uz 111 mrtvih, od kojih su skoro polovina bili žene i deca, govori o nesrećnoj ljubavi. Moćno zvuči taj album, kako god ga posmatrali – i sa muzičke i sa sviračke i sa tekstualne strane. Toliko moćno da nikako nije smeo da nam promakne. Tu svestranost albuma najlepše je objasnio sam Greg Frimen rekavši „come for the guitars, stayed for the stories“.
„Burnover“ (moglo bi se prevesti kao „Vatrena stihija“) je, slobodno se može reći, nastavak prvog albuma jer njegovo slušanje proizvodi identičan osećaj. Ne čudi to ako se zna da su ga snimili isti burlingtonski muzičari koji su, kako reče Greg, bili na raspolaganju u trenutku snimanja. Ekipa je u odnosu na prvi album brojčano smanjena, sa sedam na pet muzičara, i to iz praktičnih razloga formiranja benda za turneju. Turneje će, sudeći po odličnom odzivu medija na „Burnover“, biti sve češće i duže, uz sve bolju naplatu.
Prijatno iznenađenje stiže iz kuhinje braće Mijušković u vidu novog albuma „Važan i veliki“. Boško i Nikola, evo, stigoše do trećeg studijskog albuma (uz jedan live) od 2018. kada su krenuli, i to direktno iz moje kuće gde su snimali svoj prvi singl „Levo i desno“. Od početka su imali taj, rekao bih, postmodernistički, kolažni pristup, sa osnovnom idejom spajanja nespojivog. Podseća me muzika Turbo Trans Turista na „Italian Brainrot“ likove, kreirane uz pomoć veštačke inteligencije, veoma popularne među pripadnicima Z-generacije. Oni koriste ironiju, transformaciju, apsurd i poigravaju se različitim kulturnim kodovima baš kao i TTT, naročito na njihova prva dva albuma „Levo ili desno“ (2018) i „Ništa nije strašno“ (2023). Na ovom novom, nisu zastupljene u tako velikoj meri ranije iracionalne često i nadrealne kombinacije DJ ritmova, hendriksovskih gitarskih sola i etno napeva, ali se ipak i dalje mogu registrovati. Sada je to daleko slivenija zvučna slika koja niveliše svako drastičnije odstupanje. Za to je svakako najzaslužnija produkcija koju su radila braća Mijušković uz ključni doprinos pridruženog, trećeg člana benda, Andreja Mladenovića. Tim bi album trebalo da bude primamljiviji za današnju publiku a da li je to baš tako videćemo po njenim reakcijama.
Odmah prepoznaš album iza koga stoji istina pa još kad joj se doda drama eto ti remek-dela. Neću prenagliti ako kažem da je plasman među prvih deset ovogodišnjih ostvarenja na dohvat ruke gospođici Karli Harcman (Karly Hartzman), doskorašnjoj devojci Em Džej Lendermana koga već poznajete iz mojih tekstova. Lindeman je doskora bio gitarista Karlinog benda Wednesday, ali njihov ne lak raskid nije dozvolio da tako i ostane, bar kad se radi o koncertima. Ipak, kako sada stvari stoje ostaje u bendu za rad u studiju.
Wednesday inače nije nova grupa, postoji već pet godina i za to vreme je snimila čak četiri albuma: I Was Trying To Describe You to Someone (2020), Twin Plagues (2021), Rat Saw God (2023) i Bleeds (2025) koji je upravo izašao. Prvi njihov album je u stvari rimejk njenog solo albuma istog naziva iz 2017. godine. Već se na njemu moglo videti kakvom zvuku teži Karli – punokrvnom indi roku sa povremenim (ne)kontrolisanim izlivima emocija. Taj patern je zadržala do danas, samo što je na „Bleeds“ doveden do savršenstva, i produkcijski i muzički, pa se tako u okviru jedne pesme smenjuju vaksahačijevski melodični pasaži sporog tempa sa nirvanoidnim emotivnim eksplozijama visokog intenziteta. MJ Lenderman je, pak, taj koji svojim gitarskim solima smiruje situaciju i dovodi je u kakvu-takvu ravnotežu. Ako bismo kroz muziku koju stvaraju tumačili vezu Karli i Em Džeja mogli bismo zaključiti da je vrlo turbulentna, ali svakako ne zbog Lendermana.
Ovaj čovek se ne šali! Svojim tekstovima Džesi Vels vrlo oštro adresira probleme današnjeg sveta. Vrlo oštro! Džesi Vels je rođen pre 30 godina u Ozarku, Arkanzas i već sa sedamnaest godina je počeo da snima i objavljuje svoje pesme na Soundcloudu i Bandcampu. On je jedan od onih kreativnih tipova preplavljenih inspiracijom koji nas za uzvrat preplavljuje brojnim diskografskim izdanjima. Predvodio je grupe Jeh Sea Wells, Dead Indian i Cosmic American. Te grupe su koliko sam mogao da zaključim pregledom njihovih video snimaka, bile bazirana na grandžu i nisu bežale od dugih gitarskih sola. Prelaskom u Nešvil pod dirigentsku palicu Dejva Koba mladi Džesi suprotno mojim očekivanjima ipak i dalje ostaje roker, mada malo ublaženog izraza. Kao da je već tada nagovestio pravac u kojem će se kretati njegova karijera. Ipak je prosvetljenje koje je doživeo prošle godine verovatno bilo iznenađenje i za bolje poznavaoce njegovog opusa. Retko je ko očekivao da će mu umesto Kurta Kobejna idol postati niko drugi do Bob Dilan. Ako vam je bio drag Dilanov pesnički izraz u godinama 1962-64. kada je pisao direktne politički angažovane pesme, biće vam drag i Džesijev u godinama 2024-25. jer to je bukvalno to. Poruke direktne da direktnije ne mogu biti, što bi se reklo „pravo u glavu“. Recimo stihovi iz pesme „War Isn’t Murder“ sa albuma “Hells Welles“ iz 2024. godine: War isn’t murder/That’s what they say/ When you’re fighting the devil/ Murder’s okay; ali ako vam to nije dovoljno direktno, ima i direktnije u istoj pesmi, pa se još može preko Trampovog zeta napraviti poveznica sa našom situacijom: „War isn’t murder/ There’s money at stake/ Hell even Kushner agrees / It’s good real estate“. Džesi je verovatno mislio na Gazu, a ja mislim na Generalštab. Sa istog albuma je omaž američkim predsedničkim izborima, pesma „Olympics“ koja počinje rečima: It's the geriatric narcissistic oligarch Olympics / And I got a front row seat… jer, zaista, kandidati na poslednjim američkim izborima kao da su pobegli sa gerijatrijskog odeljenja neke klinike. Oglašava se Džesi i po drugim pitanjima od interesa za celokupnu svetsku populaciju, kao u ironičnoj „Cancer“ u kojoj govori o raku i to tako što za nastanak te bolesti optužuje bukvalno sve što nas okružuje. Refren koji govori o uzrocima pojave raka ide ovako: „Everything you ate/ The sleep you didn't get / Your job and the air and the water and your pet / The sun and red meat / All the fishes in the sea / They're all a bunch of cantankerous cancer-causin' carcinogenic S.O.B.'s“. Apsurdno, ali tačno. Baš tako mediji govore.
Velsova pozicija progresivnog aktiviste svrstava ga na levicu za razliku od Olivera Entonija (onaj riđokosi, ako ga se još sećate, pisao sam o njemu u DME #65) koji je između dva Trampova mandata pesmom „Rich Man Out of Richmond“ pozicioniran na desnicu, jer je pesma shvaćena kao kritika Bajdenove administracije, ali je sam sebe vratio u politički centar ogradivši se od takvih tumačenja tvrdnjom da ne pravi razliku između dve sukobljene strane. Velsa kao nosioca levih progresivnih ideja nemoguće je ne porediti sa velikanima koji su mu prethodili, Vudijem Gartijem i Dilanom. Sigurno je prerano dovesti ga u istu ravan sa njima (to bi najviše škodilo njemu samom) ali po britkosti i univerzalnosti poruka koje njegove pesme nose lako je zaključiti da je na njihovom putu. Da li će to na svojim plećima moći da iznese, pokazaće vreme.
