Recenzije
Svaki put kad se pojavi neko ko bi mogao da bude „budućnost rokenrola“ naša mala zajednica se uznemiri. Mi stvarno želimo da se pojavi neko ko će stvar obrnuti naglavačke, i ovaj sunovrat rokenrola koji se pred našim očima odigrava pretvoriti u njegov trijumfalni povratak na veliku scenu nošen podrškom nove, mlade generacije svojih pristalica. Iako smo odavno trebali da haštagujemo ovu ideju sa #necesedesiti, pojava mlađanog MJ Lendermana opet je probudila puste nade. Mada priznajem da nisam ispratio njegove ranije radove (prvi put sam čuo za njega kad sam preslušavao novu ploču Waxahachee na kojoj je gost) , slušanje njegovog aktuelnog albuma probudilo je tu tanušnu nadu da je Mark Džejkob taj koga čekamo. To je povuklo za sobom potrebu da se preslušaju svi njegovi dosadašnji radovi ne bih li prvo sebe ubedio da nada o kojoj sam govorio tinja i da tek kad ubedim sebe pređem na ubeđivanje drugih.
Kako zamislih, tako i uradih. Preslušao sam sve što je na Bendkempu i Spotifaju dostupno da bih stekao uvid u celokupan opus i da bih imao moralno pravo da nešto o njemu kažem. „Come Over“, prva pesma sa njegovog prvog albuma nazvanog njegovim imenom iz 2019 godine rasplamsala je nadu. Bez ikakve sumnje to je rok, i to onaj koji poznajem i volim. Vuče na Nila Janga i Džejsona Molinu. I ostalih osam pesama sa albuma su sličnog, setnog raspoloženja sa pravom rok svirkom, ne savršeno ispeglanom ali odličnom (izgužvana je baš koliko treba!). Prosečno trajanje pesama je sedam minuta, daleko više nego što traju pesme radio-friendly dužine. Dakle, Mark Džejkob nije mislio u komercijalnom ključu već je pustio da se stvari odvijaju onako kako bog zapoveda, što bi rekli naši stari. Nema se šta prigovoriti ovom albumu osim jednoličnosti – sve pesme su istog, sporog tempa, iste strukture i istog melanholičnog raspoloženja.
Drugi njegov Bandcamp album pod intrigantnim nazivom „Ghost of Your Guitar Solo“ (2021) je možda čak „prljaviji“ od prvog, sličnog raspoloženja, ali za nekoliko nijansi raznovrsniji i eksperimentalniji. Razlike su očigledne na prvi pogled: samo dve pesme traju preko tri minuta sa ukupnim trajanjem deset pesama od 25 minuta. Dakle, radi se pre o skicama pesama nego pravim pesmama. Gitarska sola lebde iznad i oko pesama i tu i tamo se pojavljuju niotkuda otišavši nigde, poput duhova kao što naslov i nagoveštava, čak mi se nekako čini da je Džek Vajt za svoj ovogodišnji „No Name“ album o kome ste već čitali u ovom Dnevniku dobio ideju pošto je čuo ovaj album. Izdvaja se pesma „Someone Get the Grill Out of the Rain“ zavidnim brojem Spotifaj strimova (više od 4 i po miliona) što je više nego dobro za jedno „Bandcamp“ izdanje. Ostala je lo-fi produkcija nasleđena od prvog albuma, ali u još drastičnijem obliku. Kad sam mislio da pređem na zvanična izdanja, ispostavilo se da je Lenderman pre prvog „MJ Lenderman“ albuma imao još jedan album na Bandcampu, 2017. kada je imao osamnaest godina. U međuvremenu Lenderman ga je uklonio i sa Bandcampa i sa striming servisa, ali ga je neki fan pre godinu dana podigao na YouTube gde ćete ga naći pod imenom „Him“. Otvara ga pesma Džejsona Moline „Boys“ što dokazuje da je ovaj songrajter uticao na mladog Em Džeja. Posle preslušavanja, jasno mi je da ga je Lenderman uklonio iz javnosti da ne zbunjuje publiku jer je bio više kantautorski album (uostalom, sve instrumente je sam snimio, uz par izuzetaka) sa akustičnom gitarom koja dominira. Kasniji albumi se baziraju na električnoj gitari i pravom rock zvuku. Ipak, „Him“ njegovi tvrdokorni fanovi i dalje smatraju njegovim najboljim albumom, tako da, ako vam se Lendermanova muzika sviđa vredi slediti link koji sam vam dao.
Ono kad čuješ nešto i posle par taktova kažeš „ovo bi moglo biti dobro“. Prosto prepoznaš da je to tvoja muzika. Naravno da mi ova dvojica nisu nepoznata. Džimija Dejla Gilmora znam po čuvenju još od kraja sedamdesetih, kada je sa Džoom Elijem i Bačom Henkokom izdao onaj čuveni album „Flatlanders“ koji skoro niko nije čuo jer je originalno objavljen samo u onom američkom 8-track formatu, niti ih je mnogo ljudi videlo uživo pa je za njih smišljena kovanica „More a Legend than a Band“ (tako su i nazvali reizdanje albuma iz devedesetih). Uspeo sam da se dokopam „Flatlanders“ albuma tek kad je počeo internet download (to mi je bio jedan od prvih albuma koje sam „skinuo“) da bih kasnije, krajem devedesetih, nabavio i trilogiju koja je učvrstila Gilmorovu reputaciju (After Awhile; Spinnin Around The Sun; Brewer Newer World). Gilmor je inače sedamdesete proveo u ašramu (naziv za manastir u indijskim religijama) u Denveru studirajući metafiziku da bi se tek krajem osamdesetih vratio muzici i to u rodnom Teksasu.
Priča Dejva Alvina je unekoliko različita. Rođenje deset godina kasnije od Gilmora (1955) u Kaliforniji gde je uz brata Fila osnovao „roots“ rokenrol bend The Blasters negde u isto vreme kad je Gilmor osnovao „Flatlanders“. I danas se kajem što njihov drugi album, „The Blasters“ (1981) nisam uvrstio u svoju kolekciju iako je još tada nekim čudom licencno objavljen kod nas. Na njemu se nalazi jedna od mojih omiljenih pesama ikad „Marie Marie“ koja je obrađivana mnogo puta (Stray Cats i Shakin’ Stevens na pr.), čak je bila svetski hit, ali je za mene lajv verzija iz neke meksikanske kafane sa Flakom Himenezom neprevaziđena. Dejv Alvin me je za sva vremena kupio onim njegovim solo albumom iz 2011. „Eleven Eleven“ koji je te godine bio prvi na mojoj godišnjoj listi.
Drugi album „svetskog naj okej pijaniste“ Petra Ćulibrka nastavlja tamo gde je prvi stao – nastavlja sa utvrđivanjem njegove čvrste pozicije pri samom vrhu domaćih džez klavirista. Ono što sam napisao za njegov prvi album (OVDE) važi i dalje, s tim što ovaj, tu i tamo, izlazi iz manira evropskog džeza. Drugim rečima, negde iza ugla pomalja se swing (P’doobah Blues) gde je to „P’doobah“ onomatopeja sving ritmičkog paterna, a nije daleko ni „Legacy“ na kojoj saksofon svira Oliver Potočnik koji me je podsetio na duvačke linije Big benda Kaunta Bejzija, mada Ćulibrk u jednom intervjuu navodi Koltrejna kao inspiraciju za tu pesmu, ali i Džon Koltrejn je uzeo ponešto od Bejzija. Uostalom, poslušajte legendarni album „Atomic Basie“ Bejzijevog Big benda pa prosudite sami. Izdvaja se i pesma „Dance Class“ koju Ćulibrk izvodi sa basistom Zvonimirom Šestakom koja organski povezuje muziku i ples i to kroz kubansku salsu, omiljenu nastavnu jedinicu svih škola plesa (znam da jeste, iako imam zabranu upisa u takve škole koja važi za ceo region hehe). Gitarista Filip Pavić o čijem sam albumu „Labyrinth Song“ pisao, svirao je sa Ćulibrkom na „naslovnoj „Sail Away“, koja je jedan od mojih favorita.
Album se sastoji od devet pesama, koje je sve komponovao Ćulibrk, s tim da je sedam friških, nastalih na talasu uspeha prethodnog albuma i dve (“Square One” i “P’doobah Blues”) starije, ova druga više od deset godina. Za nju je vezana simpatična anegdota koju je Petar ispričao na gostovanju u emisiji „Balkanski špijuni“ kod Ivana Djanga Laića na radiju Nacional: na nekom seminaru u Opatiji koji su držali profesori džez akademije iz Graca, jedan od njih je objašnjavao šta je to sving u džezu ponavljajući u željenom ritmu tu reč „P-du-ba“ sa tvrdim nemačkim akcentom, što je Ćulibrka inspirisalo da ovekoveči taj trenutak svojom kompozicijom.
Scena je sledeća: u kolima sam, u sred špica u pet popodne, krećem se Ustaničkom ulicom ka skretanju ka Dušanovačkom mostu, kolona se otegla pet stotina metara! Pametnjakovići koji su zaobišli kolonu pokušavaju da se ubace pred samo skretanje, nervoza je na vrhuncu… Iz zvučnika u kolima čuje se Kamasi Vošington, pesma „Prologue“ koja zatvara novi album „Fearless Movement“. Da li deluje smirujuće? Nipošto, već sasvim suprotno, taj frenetični ritam, zvučna kakofonija i “trubljenje” saksofona dovode nervozu do vrhunca. Naravno da ne puštam iscerenog lažno ljubaznog vozača koji pokušava da se ubaci ispred mene, već dajem pun gas i teram ga u p.m. iz sveg glasa. Toliko o terapeutskom dejstvu muzike Kamasija.
Pesma „Prologue“ je iz nekog razloga poslednja a ne prva na albumu i možda i nije najbolji predstavnik onoga što se nalazi na albumu „Fearless Movement“, ali počeo sam s njom jer zaista verno odslikava opisanu situaciju u kojoj sam se nalazio kad sam je prvi put čuo. Škripanje guma, nervozna zvučna signalizacija, napetost koja se nožem može seći – sve to i još više od toga čujemo u ovoj više nego intenzivnoj numeri. Čak se poklopilo da onaj trijumfalni završetak počne baš u trenutku kad sam stupio na Dušanovački most, to jest kad sam ušao na ono što doživljavam kao svoju teritoriju. Još jedan dokaz da muzika ne mora (i ne sme!?) biti prijatna, zavodljiva i smirujuća, ali mora pobuditi emocije kod slušaoca.
