Recenzije
Ako ste pomislili da se naziv albuma, „Cowboy Carter“ odnosi na A.P.Kartera, osnivača dinastije The Carter Family, prvog značajnog kantri sastava u istoriji muzike, niste baš mnogo pogrešili. Itekako ima veze, mada se naziv u stvari odnosi na Bijonsino prezime koje je dobila od svog supruga Šona Korija Kartera, poznatijeg kao Jay-Z, najvećeg repera svih vremena po mišljenju Billboard-a. Istovetnost prezimena je majstorski iskoristila da već od naslova albuma ubaci kantri u svoju priču. Otkud sad odjednom kantri u fokusu interesovanja jedne od najvećih pop zvezda današjice, Bijonsi Nouls Karter? Otkud kantri u ovoj čistoj pop priči?
Boljim poznavaocima prilika na pop sceni odgovor se sam nameće. Kantri je poslednjih godina u žiži interesovanja pop-muzičkog biznisa jer vraća pop muziku na pozicije na kojim je nekada davno bila koje bi se najlakše mogle objasniti onom starom doskočicom Džonija Keša, još jedne kantri legende, kada je na pitanje šta je kantri muzika odgovorio – to vam je tri akorda i istina (three chords and the truth). Nekada je ta maksima mogla da se primeni i na kvalitetnu pop muziku. Ipak, pop muzika je od vremena Džonija Keša ubrzano regresirala ka maksimi „jedan akord i laž“ tako da ta Kešova definicija danas predstavlja teško dostižni cilj. Reći će neki da preterujem, da današnji pop ipak koristi više akorda ali ne – današnji pop koristi ritmičke sheme pre nego akorde (gitare često i nema u pesmama). Bijonsi je shvatila (i ne samo ona!) da je dno dotaknuto i da se mora doći na čvrsto tlo, pa je uzela (a šta će drugo!) arhetipsku kantri pesmu „Jolene“ koju je ikona kantrija Doli Parton objavila 1973. godine koja je tad kad je objavljena dogurala do tek šezdesetog mesta Bilbordovih Hot 100. Bijonsina verzija, koja je po mom mišljenju sasvim OK (čak mi ni izmena teksta po kojoj Bijonsi preti svojoj suparnici, za razliku od Doli koja je moli, ne smeta), je prva od velikog broja obrada te pesme, računajući i onu najpoznatiju od White Stripesa, po mnogima najbolju, koja je ušla u Top 10 Bilbordove liste. Tu se direktan upliv kantri muzike u ovaj album ne završava. Majli Sajrus, kojoj je Doli Parton kuma, ima duet sa Bijonsi („II Most Wanted“) koji je na Bilbordovoj top listi za jedno mesto uspešniji od „Jolene“ koja je osvanula na sedmom mestu.
Siera Ferel je talenat koji se rađa jednom u sto godina – čvrsto stojim iza te tvrdnje. Nije ona najlepša žena na svetu, daleko od toga, ali je prosto neodoljiva sa tim svojim stilom na granici (ili preko granice) kiča, stilom koji joj zabranjuje da obuče istu stvar dva puta ili da se pojavi sa istom frizurom dva puta. A kakve su to stvari i kakve su to frizure! Čini mi se da i tetovaža i pirsinga čas ima čas nema, iako su pravi. Da li se oni stvarno pojavljuju i nestanu ili nam samo, poput vešte mađioničarke, skreće pažnju na nešto drugo, moraću da obratim pažnju kad budem gledao sledeći snimak sa nekog njenog nastupa. Inače, njeni nastupi su vrlo dobro dokumentovani na Youtube-u, ima ih iz svih perioda njene karijere, iz mnogih američkih i inih gradova, sa raznim muzičarima koji je prate, sa raznim pesmama koje je pevala, što njenih originala, što obrada kantri klasika, old-time i folk pesama, ali i pop i rok pesama. Svima im Siera udahne lični pečat, svugde upotrebi njeno karakteristično fraziranje, svaku pretvori u nešto novo u odnosu na original. Ako me pitate koje su mi omiljene njene obrade, mogu vam odmah reći da su to „Blue Virginia Blues“ Lari Sparksa koju izvodi u pratnji svog benda i benda Suppers Ready plus Dru Matulić na gitari, zatim pesma koju su izvodili „Stanley Brothers“ „I Just Think I’ll Go Away“ koju izvodi sa grupom Lil Smokies, i najzad pesma „Makin’ Believe“ iz repertoara Kiti Vels. Ako čujete samo te tri pesme u njenom izvođenju, biće vam odmah jasno zašto je zovu kraljicom kantri muzike, naslednicom Kiti Vels i Lorete Lin, najboljom stvari koja pojavila u kantriju u dvadeset i prvom veku i sličnim epitetima. Ali, to su ipak samo obrade. Kako Siera stoji sa svojim pesmama, pitanje je sad?
Albumi koje je do ovog izdala, a to su „Pretty Magic Spell (2014), „Washington By The Sea (2016) i „Long Time Coming“ (2021) su bili, svaki na svoj način odlični. Prvi je Siera otpevala i odsvirala uglavnom sama, uz malu pomoć prijatelja koji su dodali violinu, bendžo, pedal stil i bas gitaru. Stilski svakako njen najujednačeniji album, koga je ipak teško strpati u određeni žanr. Svakako je više folk nego kantri, ali je prisutan i „gipsy jazz“ Đanga Rajnharta sa prstohvatom kalipsa. Blugras još nije inkorporiran u ovu muzičku riblju čorbu sa sedam vrsta riba, mada ne treba zaboraviti staru apalačku izreku „gde je bendžo, tu je i blugras“. Sierin vokal je ono što prvo pada u oči i ta karakteristična topla boja i autentično fraziranje su već tu, u (skoro) punom kapacitetu. Drugi album su radili isti saradnici uz par izuzetaka, ali se raspoloženje pesama promenilo. Ima i onih bržeg tempa sa jačim prizvukom džeza nego na prvencu. Ovaj album je postao rezervoar pesama za naredne njene albume, pa se tako pesma „The Sea“ obrela na njenom trećem, a „Rosemary“ i „I’ll Come Off The Mountain“ na „The Trail Of Flowers“. Dakle, drugi album je kombinacija western swing-a i old-time folka sa, rekoh već, džez prizvukom. O trećem sam pisao u DME #52, da se ne ponavljam. Idemo najzad na novi album „Trail of Flowers“ koji je producirao Edi Spir (Eddie Spear) poznat po saradnji sa Krisom Stejpltonom, Zakom Brajanom, grupom „Old Crow Medicine Show“, Kodijem Džinksom, Lukasom Nelsonom i drugima.
Alinda Segara se oglasila sa novim albumom na samom početku 2024. godine, posle “malog” razmaka između ovog i prethodnog albuma - malog za njen tempo objavljivanja u poslednje vreme. Ovoga puta neću napraviti grešku koju sam napravio sa njenim prošlim albumom „Life On Earth“ (2022), kada sam posle površnog preslušavanja procenio da nije na nivou njenih najboljih radova. Vreme me je demantovalo, jer sa svakim novim slušanjem album je rastao u meni pa je na kraju završio na osamnaestom mestu moje godišnje liste za 2022. godinu, što je, sada mi se čini, i dalje niži plasman nego što je zaslužio.
Album „The Past Is Still Alive“ se - ako je suditi po naslovu- bavi prošlošću koja je još živa, i to na rokenrol način. Već od prve pesme, „Alibi“, počinje to „čeprkanje“ po prošlosti. U Alindinom slučaju to „čeprkanje“ može biti bolno imajući u vidu da je još kao maloletnica osetila čari beskućništva, baskinga i maloletničke delinkvencije, ali se Alinda u njega upušta hrabro i bez ostatka.Tako u pesmi „Alibi“ govori o novim počecima – govori o tome da te život na ulici nauči da nema izgubljenog rata, mada su česte izgubljene bitke. Govori nam i o tome da svako ima feniksa u sebi i da svako raspolaže pravom na odluku da li će ga iskoristiti.
Nisam baš oduševljen što je najbolji naziv ovakvoj vrsti ploče dala grupa UB40 – „Labour Of Love“. To je baš to – obrade pesama koje volimo urađene sa ljubavlju i poštovanjem. V. Marinović, jedan od braće Glib čiji je ukus nedvojbeno zastupljen na ovoj kolekciji pesama (za ostalu braću nisam siguran, mada po predanosti i razumevanju materijala pretpostavljam da ni njihov lični izbor ne bi bio mnogo drugačiji) kao da ih je svojom rukom birao (handpicking!). Znate ono: opipaš, omirišeš razmisliš i kažeš – ova može!
Tako su se u izboru našle dve pesme Nila Janga, jedna („Too Far Gone“) se prvi put pojavila na albumu „Freedom“ mada je nastala na sešnima posle „Zuma“ albuma, tačnije prvi put je snimljena na Jangovom „Broken Arrow“ ranču 9.5.1975., kojom prilikom je Nil svirao gitaru i pevao a Frenk Sampedro je svirao mandolinu. Prvi put je objavljena na ploči „Freedom“ iz 1989. gde je Sampedro takođe svirao mandolinu uz pratnju tadašnjeg Jangovog benda. Na prošlogodišnjem izdanju „Chrome Dreams“ (konačno zvanično objavljivanje acetata iz 1977. koji je devedesetih cirkulisao kao butleg) je objavljena ona prva verzija sa „Broken Arrow“ ranča mada joj to nije prvo zvanično objavljivanje – pesma se prethodno pojavila na ploči “Neil Young Archives Vol. II : 72-76”.
