Recenzije
Low su bez ikakve sumnje jedna od najbitnijih grupa koje danas egzistiraju. Mimi Parker i Alan Sparhok (Sparhawk) su, skoro sasvim neprimetno, postali institucija onoga što zovemo rok muzikom. Jedan od onih umetničkih entiteta koji, svesno ili nesvesno, svojim delima odslikavaju duh vremena. U poslednjih dvadesetak godina rokenrol skoro potpuno gubi korak s vremenom postavši potpuno irelevantan – sveden na turneje sve manjeg broja preživelih zvezda od pre pedeset godina i još manje novih grupa koje ikome išta znače. U svom tekstu Rokenrol – umiranje u pet činova označio sam Radiohead kao one koji su bacili poslednju lopatu zemlje na grob rokenrola svojim albumom „Kid A“ iz 2000. godine (koji jeste bio dobar, ali nije bio rokenrol). I evo sada, dvadeset godina posle, pojavljuje se album koji najavljuje, religiozni bi rekli, uskrsnuće rokenrola - „Hey What“.
Kolega Stajčić sa portala „Ravno Do Dna“ mi je svojom desetkom datom ovom albumu skrenuo pažnju na njega, kao i nešto ranije do mene pristigle glasine o njihovom izuzetno dobro posećenom prvom post-kovid nastupu u beogradskom „Dragstoru“ 17.06.2021. Malo sam bio iznenađen da mi nisu stigle informacije preko društvenih mreža o tom nastupu, što znači da taj njihov algoritam i nije mnogo inteligentan, ako takva informacija ne stigne do jednog od retkih Srba koji piše o domaćim bendovima. Mada, možda će se na kraju teksta ispostaviti da algoritam i nije toliko glup. Zašto? Zato što mi taj „catch all“ pristup, koji je Koikoi primenio nije baš blizak. Malo etno elemenata, malo repa, malo trepa, malo više ex-yu novog talasa i eto ti dobitne kombinacije! Verujem da će taj miks naći svoju publiku, iako se to do trenutka dok ovo pišem nije dogodilo, bar kad su muzičke internet platforme u pitanju. Broj pregleda i strimova je bar za sada daleko od onih koje postižu njihovi bar u teoriji glavni konkurenti Svemirko i Buč Kesidi. Nisam siguran da će ih u dogledno vreme dostići, jer Koikoi ipak nisu toliko duboko zakoračili u pop muziku.
Ne znam da li sam dobro rešio zagonetku koju mi je sa ova dva albuma postavio Miloš Zubac, čovek sa kojim osećam veliku bliskost, iako nismo u životu proveli više od par sati zajedno, kad se saberu svi naši susreti. Naši se razgovori vode preko naših javnih dopisivanja, iako tu nismo ravnopravni – on je umetnik a ja puki komentator. Ipak, kroz njegovu umetnost i moje komentare se sve bolje upoznajemo. Da li se poznajemo dovoljno da proniknem u suštinu „Paralela“, to ne znam, tim pre što se one mogu posmatrati iz različitih uglova. Iz ugla sinhroniciteta nikako nije slučajno što su Paralele nastale 2018. i 2019. godine, paralelno (da, paralelno!) sa nastankom albuma „Manastiri“. Karl Gustav Jung bi rekao da to nije slučajno jer „Manastiri“ i „Paralele“ povezuju duhovno i svetovno nasleđe porodice Zubac.
Svetovno i duhovno se u Milošu Zupcu prožimaju na najbolji način. Duhovno se prosto svodi na ljubav, baš kao što i treba da bude. Duhovni život Srba je danas nezamisliv van istorijskog konteksta, koji, bremenit lošim nasleđem, ne dozvoljava bezgraničnu, bezuslovnu ljubav kakvu je Isus Hrist propovedao. Miloš ne haje mnogo za pristup po kome se patriotizam zasniva na agresiju prema drugome. Poslušajte zato pesmu „Hercegovina“ Nikole Ninkovića (koja je u aprilu ove godine izdata kao singl) koju je Zubac izveo sa Ninom Romić, ta pesma je najbolji primer za bezuslovnu ljubav koju pominjem. Hercegovina je zajednička otadžbina obe autorske ličnosti koje izvode tu pesmu a koje se razlikuju po polu, veri i zemlji u kojoj žive, ali ljubav prema Hercegovini poništava sve te razlike.
To što je Alison Rasel svoj prvi solo album objavila u svojoj četrdesetoj godini dosta govori o njoj samoj. Govori o njenoj samosvesti i intelektualnom poštenju. Tek kada je u potpunosti artikulisala ono što ima da kaže o sebi i svom životu (a u pitanju su užasno teške, da ne kažem mučne stvari) rešila je da s tim izađe u javnost. Zato je album toliko savršen, zato je bila u stanju da vrlo otvoreno, zamalo pa sasvim eksplicitno govori o seksualnom zlostavljanju od strane bliskog člana porodice, u ovom slučaju očuha, uz majčino okretanje glave na drugu stranu. Za razliku od Džona Derniela (The Mountain Goats) u identičnoj situaciji, sa majkom koja se pravi da ništa ne primećuje, koji očuha zlastavljača doživljava kao vuka koji dolazi u svoju jazbinu („Our mother has been absent ever since we founded Rome, but there’s going to be a party when the wolf comes home“ – „Up The Wolves“), Alison sasvim suprotno, čopor vukova doživljava kao spas („The wolves came down, they called me kin; They gave me strength to run and chase“ – „The Hunters“) a očuha i majku kao lovce („Oh Papa, oh Mama; It is of you I am afraid; The hunter and the hunter's bride; Your teeth as sharp as razor blades“).
„Outside Child“ je album koji je u svojoj celosti posvećen kontinuiranom zlostavljanju od strane očuha i majke (Alison ni na koji način ne opravdava majku kad govori o tome). Već prva pesma, „Montreal“ govori o tom gradu kao utočište za zlostavljano dete, govori o gradu koji je prigrlio i zaštitio izgubljenu devojčicu („…ja sam tvoje dete, Montreale…“). Jasno je to i iz naslova albuma, jer outside child u slobodnom prevodu znači dete ulice. Bitne pesme su i „Nightflyer“ koja poput kakvog horor filma dočarava atmosferu prolongiranog zlostavljanja. Iz noći u noć zvuk koraka na stepeništu, silueta na vratima, zadah ustajalog piva iz usta i čekanje da dođe zora kao spas. Ja sam ponoćni jahač, ja sam noćni letač, ja sam anđeo jutra…tako se racionalizuje grozno iskustvo.
