Recenzije
Drugi album mladog hrvatskog džeziste Filipa Pavića „Labyrinth Songs“ je na duže vreme okupirao jedan od moja dva preostala CD plejera, onaj u kolima. Onaj u (zubarskoj) ordinaciji retko koristim, jer se ispostavilo da pacijentima koji dođu kod stomatologa nije do muzike, pa ni džez muzike. Uopšte, džez kod prosečnog Balkanca ne uživa neki veliki ugled. Poznata je ona anegdota koju često pričaju članovi grupe Idoli. Dok su snimali album „Odbrana i poslednji dani“ u nekom od studija Radio Beograda, svoj termin je čekala Hanka Paldum, tada vrlo popularna pevačica narodne muzike. Čekanje se odužilo, pa je, htela-ne htela, čula radne snimke nekoliko pesama. U nekom trenutku, obratila se svom menadžeru dovoljno glasno da svi čuju: pa ovo je gore od džeza!
Grobenski već nazivom svog albuma sugeriše ono što je Mel Gibson već rekao u svom politički nekorektnom filmu sličnog naziva, „Apocalypto“ (2006), filmu koji ima vrlo tačnu političku premisu, (svakako nije bio prvi koji je to rekao ali je bio vrlo plastičan u svojim opisima) – nijedna civilizacija ne propada iz eksternih, već isključivo iz internih razloga. Tako i ova naša – egoizam kao vrhunski princip egzistencije je postao jedina ideologija. Ja sam najlepši, ja sam najpametniji, ja sam najsposobniji, ja sam najvažniji pa zato od sebe polazim i sa sobom završavam. Ja sam u pravu. Ako propadam ja, propada ceo svet! U tom kontekstu, naziv Apocalipstick je upravo savršen, naročito kad se sagleda zajedno sa crtežom na omotu. Selfi - kultura je egoizam po sebi – egoizam pojedinca koji prostim multiplikovanjem postaje egoizam grupe – naroda, države. Suprotstavljeni egoizmi, kao što gledamo ovih dana, spremni su da idu do kraja.
Mislio sam da je Sijera Ferel, dobitnica ovogodišnje nagrade „Americana Music Awards“ za najboljeg novog izvođača, neprikosnovena kraljica Apalačkih planina, ali evo Marte Spenser, ne baš pravo niotkuda jer se pojavila sa svojim prvim albumom još 2018., ali je tad prošla čak i ispod mog, prilično nisko postavljenog radara. Ovoga puta ima jaču promociju (koju uglavnom radi sama), očigledno je da je ambicioznije pristupila predstavljanju novog materijala. On je inače kombinacija tradicionala, autorskih pesama i pesama drugih autora, ali tokom preslušavanja teško je pogoditi koja pesma spada u koju od navedenih kategorija. To je, naravno, kompliment ali i pokazatelj da je Marti muzika Apalačkih planina u krvi. Namerno njenu muziku ne nazivam ni folkom ni kantrijem ni blugrasom jer je ona sve to ali i ništa od svega toga pojedinačnog – to je prosto muzika Apalačkih planina čije temelje su pre stotinak godina postavili The Carter Family i nadogradili oni što su došli posle – Fidlin Džon Karson (Fiddlin’ John Carson), Rosko Holkomb (Roscoe Holcombe), Teksas An Gladen (Texas Anne Gladden), Džin Riči (Jean Richie), Hedi Vest (Hedy West), Bil Monro (Bill Monroe), Lester Flet i Erl Skrags (Lester Flatt & Earle Scruggs), Hejzel Dikens (Hazel Dickens) pa i Doli Parton jednim delom svog repertoara. Osnove te muzike sežu dalje u prošlost, sve do početka osamnaestog veka, kada su se na Apalačke planine doselili škotski i engleski doseljenici. Dakle, to su bile škotske i u manjoj meni engleske balade, ali i pesme za ples (flatfoot/clogging) bržeg tempa sa violinom kao vodećim instrumentom.
Marta Spenser nije tikva bez korena, daleko od toga. Njena majka Emili i ona vode Whitetop Mountain Band, veoma uticajnu grupu u žanru muzike Apalačkih planina, koja je nastala još četrdesetih godina prošlog veka. Nju je do svoje smrti (2018) vodio Martin otac Tornton koji ju je „nasledio“ od svog zeta Alberta Haša (Albert Hash), legendarnog violiniste i graditelja violina i drugih instrumenata koji je takođe bio iz Vajt Topa, naselja od 383 stanovnika u Blu Ridž planinama u jugozapadnoj Virdžiniji. Po Hašovoj smrti bračni par Spenser preuzima „Whitetop Mountain Band“, da bi ga danas, kao što rekoh, vodile majka Emili i kćerka Marta Spenser. Dakle, kao što negde ona sama reče, Marta je od rođenja prisustvovala probama grupe u svojoj dnevnoj sobi. To se itekako čuje u njenoj muzici. Ako se za nekoga može reći da joj je apalačka muzika u krvi, to je ona. Postoji veliki broj snimaka na Jutjubu na kojima izvodi tradicionale (često pri tom plešući klog/fletfut ples), pa ne iznenađuje što je nekoliko njih uvrstila na svoje albume. Na ovome o kome pišem ima ih tri. „Hesitation Blues“ je tradicional koji su izvodili mnogi, od Luja Armstronga preko Holly Modal Rounders i grupe Hot Tuna do Džastin Tauns Erla, ali ova verzija koju izvode Marta i nedavno preminuli Luk Bel (Luke Bell) je prosto neodoljiva, bar kad je reč o ljubiteljima ove vrste muzike. „Walking In Jerusalem“ gospel je iz repertoara Bila Monroa (ali i Mahalije Džekson) koji podseća da je tradicionalna kongregacija u Apalačkim planinama „Stara baptistička crkva“ koja je oduvek insistirala na takozvanim himnama. Motiv ljubomorne sestre i sestroubistva iz pesme „Wind and Rain“ datira iz ranog srednjeg veka i sreće se u baladama mnogih zemalja evropskog severa, a na Apalačke planine je stigao preko Engleske i Škotske. Što se tiče pesama drugih autora, tu je pesma „Virginia Creeper Line“ Koju je napisao Dejl Roten (Dele Roten) iz blugras grupe „Rock Bottom Bluegrass Band“. Pesma govori o planinskom vozu koji je saobraćao od Abingdona, Virdžinija do Elklanda, Severna Karolina, preko Vajt Topa (1900-1977) prenoseći debla i drugu robu, ali i putnike. Ime je dobio po tome što se poput kakve puzavice probijao kroz brdske predele Virdžinije. Bio je veoma bitan za razvoj privrede tog kraja pa ne čudi nostalgični prizvuk pesme. Koautor klasične blugras balade „Banks of New River“ je Martina majka Emili, a tu je i nekada veliki hit „Summer Wine“ Li Hejzlvuda koji se po mom mišljenju najmanje uklapa u ovu priču. „Creekfield Woman“ je pesma braće Jejts (The Yates Brothers), lokalnih legendi blugrasa iz jugozapadne Virdžinije. „Bringing Mary Home“ je pesma iz repertoara grupe The Country Gentleman prvi put objavljena na njihovom istoimenom albumu iz 1966 godine. To bi bile sve pesme koje nije potpisala Marta Spenser. Preostalih osam su njene pesme, koje su sasvim u skladu sa muzičkom tradicijom Apalačkih planina.
Baš kada sam seo da pišem ovaj prikaz razmišljajući odakle da počnem, pojavila se vest koja mi je pomogla. Olivija Rodrigo posetila Džeka Vajta u kancelarijama njegove izdavačke kuće „Third Man Records“, tako nekako je glasila. Ko je, dovraga, Olivija Rodrigo, zapitaće se površni čitalac mojih „Dnevnika“. Pažljivi čitalac će mu odgovoriti da je to jedna od najvećih svetskih pop zvezda ovog trenutka, kraljica striming platformi, sa dve pesme koje se približavaju cifri od po milijardu i po strimova na Spotifaju i po 370 miliona na Jutjubu. Olivija je došla da kaže da je fan Džeka Vajta (verujem joj, poslušajte njenu pesmu „Brutal“) i da svojim fanovima preporuči da slušaju Vajtov novi album, „Fear of the Dawn“. Vajt je, sa svoje strane, pohvalio talentovanu pevačicu i muzičarku (tako je rekao) i zahvalio joj što se interesuje i propagira vinilna izdanja svojoj publici. Oboje su od ovog susreta dobili ono što su tražili – Olivia Rodrigo je pogurana u pravcu umetničkog kredibiliteta, koga još uvek nema za razliku od uspeha i popularnosti, a Vajt poveznicu sa novom generacijom slušalaca koja je neophodna da bi neko postao opštepoznato ime (household name, rekli bi Amerikanci). Bendovi i pojedinci koji ne uspostavljaju vezu sa svakom novom generacijom koja dolazi ostaju zvezde sa prolaznim sjajem. Džek Vajt ne želi (niti zaslužuje) da doživi tu sudbinu. Jeste da mi ovaj susret mnogo liči na marketinški potez ali je Vajt izabrao pravu saučesnicu, sa talentom i potencijalom. I ona je izabrala pravog čoveka za svoj gore narečeni cilj. Nesumnjivo korisna simbioza.
Džek Vajt svakako ima umetnički pedigre, što se da zaključiti iz kratkog osvrta na njegovu dosadašnju karijeru koga ćete naći ako nastavite sa ovim tekstom. Za mene je on neka vrsta Raj Kudera dvadeset prvog veka. Dakle, etno muzikolog koji se kao predmetom svog istraživanja bavi rokom kao takvim. Za razliku od Kudera, nisu njegov primarni interes „roots“ žanrovi, mada interes za njih svakako ima, već sam rok. Tačnije, uticaj tradicionalnih žanrova na rok u funkciji definisanja sastavnih elemenata roka. Za razliku od Kudera, koji se bavi skoro isključivo obradama, Vajt manje obrađuje, više pravi autorsku muziku u koju ugrađuje elemente bluza, soula ili kantrija. Njegov rok je skoro uvek zvučni udar na slušaoca i skoro uvek sadrži „riff“ i „hook“, dve važne komponente rok pesme. Koristim strane reči zato što domaćih za ova dva pojma nema. Svi ljubitelji roka znaju šta je rif (ostinato u klasičnoj muzici) ali retko ko zna da to objasni na jednostavan način. To je muzička fraza odsvirana/otpevana na bilo kom instrumentu, koja se često ponavlja tokom pesme. „Hook“ je baš ono što ta reč kaže – udica. Udica koja služi da se slušalac „zakači“ za neku pesmu. Udica može da bude i rif, ali ne mora. Može da bude skoro bilo koji de pesme ako vrši svoju osnovnu funkciju – da natera slušaoca da iznova i iznova sluša pesmu. Koji je fiziološki mehanizam koji te „natera“ da voliš neku pesmu, a neku drugu ne, još nije sasvim jasno, ali smo novijim istraživanjima mozga bliži nego ikada tom saznanju. Do sada se zna da čak 12 regija mozga ima veze sa muzikom. Svaka od regija „radi“ svoj posao, neke su zadužene za izvođenje, neke za analizu, neke za reagovanje na muziku, neke za memorisanje, neke za usklađivanje oka, uha i mišića, itd, itd. Za adikciju, to jest „navlačenje“ na neku pesmu zadužen je nucleus accumbens (kao i za navlačenje na kokain) jer ovaj deo mozga luči dopamin (jedan od hormona sreće) koji pojačava osećaj zadovoljstva, bliskosti, sreće i ljubavi. Dakle, ako ste rif Džeka Vajta iz pesme „Seven Nations Army“ slušali bezbroj puta, to je bilo zato što ste prosto navučeni. A da bi vam se taj rif i ta, prilično agresivna pesma svideli, za to je već zaduženo bademasto telo (corpus amygdale) koje reguliše strah, podizanje spremnosti za borbu, ali i za povećavanje užitka. Amigdala je odgovorna i za „goosebumps“ (ježenje kože) koje se javlja i pri slušanju pesme koja nas naročito dotiče.
