Onaj muzički pravac koji se na našoj sceni pojavio početkom dve hiljade desetih godina što je nesrećno nazvan „srpska amerikana“ imao je, ispostavlja se, tužnu sudbinu. Nije ostao ni kamen na kamenu od tog pravca koji je u svom kratkotrajnom postojanju imao i svojih zvezdanih trenutaka, recimo onaj kada je ženski deo dueta Amnasti Ana Ćurčin sa svojim bendom i sa kolegama iz benda Stray Dogg imala double-bill nastup u Sava Centru pred 700 gledalaca  koji su sa muzičarima do kraja ispunili veliku binu (i publika je bila na bini, 14 redova sa po pedeset sedećih mesta ako sam dobro prebrojao) a koji je snimio i više puta emitovao Javni servis (RTS). Koncert u Sava Centru je bio jedan od vrhunaca tog pokreta ali i početak njegovog kraja jer se očigledno shvatilo da se, bez obzira na kvalitet, dalje od toga neće moći. Svi protagonisti, strpani u taj pravac milom ili silom, su ga napustili ili tako što su se vratili svojim pređašnjim muzičkim preokupacijama ili su pokušali da nađu neko novo muzičko utočište. Neki su u svojim post-amerikana karijerama počeli da pevaju na srpskom, neki kombinuju, a neki su ostali dosledni pevanju na engleskom. Ana Ćurčin po oba osnova, sudeći po ovom albumu spada u te druge, mada je i ona imala izlete sa pevanjem na srpskom, kao što je bila pesma „Tu“ koja je pre par godina odnela nagradu „Milan Mladenović“ i ne samo ta pesma. Ovaj pak projekat označava povratak pevanju na engleskom ali i povratak elektronskoj muzici (setimo se da je na poslednjem albumu imala remix Marka Grabera baš pomenute pesme).

Bio sam radoznao da čujem kako Ana zvuči u novom muzičkom okruženju u čijem je kreiranju bitno učestvovao i neko drugi. Taj drugi nije bilo ko – taj drugi je Marko Nastić, čuveni producent i tehno DJ koji se bavi elektronskom muzikom. Odmah mogu da kažem, kao neko ko se ne razume mnogo u elektronsku muziku ali i neko kome nije prvi put da mu se elektronska muzika svidi, da je saradnja bila plodonosna. Kako to? Tako što je došlo da sažimanja telesnog i duhovnog – repetitivnost ali i nepredvidljivost Nastićeve muzičke podloge označava telesno, a melodije pevanja i tekstovi Ane Ćurčin ono duhovno u toj kombinaciji. A kad se zadovolji i telo i duša cilj je postignut a to je mir kao ravnoteža. Kad govorim o telesnom ne mislim pri tom o trci za bitovima u minutu, jer ne radi se ovde o tome, već o telesnim damarima i pulsacijama organizma čija su transkripcija zvuci koje čujemo koji su delo Marka Nastića. Da bi ovakvo delo nastalo neophodna je transcendentalna povezanost kreatora a ta magija se očigledno dogodila. Stvaranje magije je bilo proces koji je trajao (možda zato naslov „It Took Me So Long“), jer Ana i Marko su album dugo pripremali, verovatno i zbog paralelnog rada na sopstvenim karijerama.