Polako počinjem da shvatam svog sina sa kojim sam imao diskusiju vezanu za grupu Oxajo koja ide sličnim putem kojim je krenuo Grobenski. Oxajo (Dukat, Dario V. i Marko A.) polako ide ka tome da pravi muziku za kompjuterom, u studiju, ne uzimajući instrumente u ruke. Ako se ima ideja, relativno je lako posložiti svo to zvukovlje u nekakvom specijalizovanom programu i dobiti pesmu. Problem nastaje kad tako kreiranu muziku treba vratiti na analogna podešavanja to jest postaviti je na stejdž. Nove još neobjavljene pesme Oxaja, da ne bi zvučale siromašnije u lajv izvođenju od digitalnog snimka zahtevaju učešće čak sedam muzičara (…and counting). To je naravno i organizaciono i finansijski vrlo teško izvesti pa se nameće jednostavno rešenje – matrice koje zamenjuju žive ljude. Njih trojica (sa ili bez svojih instrumenata) će svakako biti na pozornici a muzika će ići sa matrica. Nije to nikakva velika novost, to pop izvođači odavno rada, i kako se čini, publici koja posećuje koncerte pop muzike ne smeta takav način izvođenja. Rokerskom ethosu je takav pristup stran, da ne kažem neprihvatljiv ali će i rokeri morati da se naviknu na takav poredak stvari (dok sasvim ne nestanu). Videćemo kako će Grobenski rešiti problem „živih“ nastupa (vidim po izveštajima iz Koprivnice da je problem, ako ga je bilo, uspešno rešio), ali ovo što čujemo sa snimaka što se više sluša bolje zvuči.
Pošto se ne razumem u rep i hip-hop, neću mnogo komentarisati muziku, ali ipak mogu reći da mu je „flow“ tečan. Dovoljno brz i tečan. Moj „flow“ kad se radi o ovoj tematici baš i nije. Zato ću svesti na minimum priču o muzici sa „Kink“-a jer ovi kritičari koji su se usudili da o tome pišu nisu baš dobro prošli. Pitajte Kneževića i Dragaša hehe. Ne smem ni AI da konsultujem, provalio bi me Groba. Bogu da se molim takođe otpada, prvo jer nisam vernik, drugo da ne prođem kao jedan od one dvojice pomenutih. Sad kad sam se detaljnije upoznao sa ovim „uradkom“ baš i ne vidim da on ima previše veze sa repom/hiphopom, više ima veze sa angažovanim fankom sa kraja šezdesetih/početka sedamdesetih. Sad bih rado naveo par imena, čisto da proširim znanja mojih mladih čitalaca, ali ne smem, Groba to ne voli. Zato ću napisati nešto originalno, do sad neviđeno u tekstovima onih koji su o ovom albumu pisali, a to je da je primenjena dekupaž tehnika isecanja i lepljenja. Dekupaž je lepljenje obojenih papirića, ukrasnih traka, zlatnih listića i drugih dekorativnih elemenata na staklenu, drvenu ili neku drugu podlogu. Ovde bi podloga bila pesma sama, a obojeni papirići bi bili ti drastično izmenjeni semplovi koje pominje Grobenski u press materijalima. Tehnikom dekupaža su u ovom konkeretnom slučaju rađeni i tekstovi čiji su se segmenti birali i uklapali po zvučnosti više nego po smislu mada smisla na kraju itekako ima. Pošlo se dakle od osnovnog ritma i osnovne melodije pevanja, a sva ostala nadgradnja je primenjena dekupaž tehnika lepljenja na početnu podlogu. Jedina razlika između klasičnog i post-postmodernog dekupaža kog je primenio Grobenski je u krajnjem proizvodu. Dok su dekupažom ukrašeni predmeti u mom poimanju lepog sinonim za kič, ono što je kao krajnji proizvod dobio Grobenski je daleko od kiča. Možda bi za njega bilo bolje da te pesme nisu toliko daleko od kiča, jer kič je zavodljiv pa privlači široke narodne mase. Ova muzika, pak, privlači samo sladokusce. Malobrojne sladokusce u koje, da malo polaskam sebi, i sam spadam. Nemam dilemu ni oko toga koje pesme bih izdvojio – to su svakako „PEEKABOO“ i „EVILPARTY“.
Na kraju da kažem, krajnje je vreme da Ivan Grobenski dođe u Beograd. Možda je bio privatno, to ne znam ali mislim da on u Beogradu nikad nije nastupao a to je šteta. I za njega i još više za Beograd. Dakle, Groba prijatelju, čekamo te!
Ocena: 9.0/10
