Dakle, ta „stara duša“ Marije Butirić koja peva džez dobija tu za nju isceliteljsku energiju negde od nekoga iz prošlosti sa kojim se na neki metafizički način povezala. I to joj čini dobro. Kako sama kaže, ostavila je iza sebe mnoge nesigurnosti koje je na početku karijere imala i to se jasno vidi i čuje u njenoj muzici. Dobar je primer pesma i spot „Strong On My Mind“ koja govori baš o tome – o ponovnom uspostavljanju energetskih tokova sa isceliteljskim efektom. Način izvođenja te pesme je što se vokala tiče toliko autoritativan i samouveren, da pleni na prvi pogled. Juče sam u ordinaciju slušao tu pesmu kad uđe moja pacijentkinja i s vrata zaključi kako doktor sluša baš dobru muziku. Trebalo joj je oko pet sekundi za taj zaključak. Pesma „The Bad“ koja otvara album govori o sveprisutnosti dakle univerzalnosti zla kao takvog i ljudske potrebe da se sa zlom suoči i izbori. Zlo je uvek isto ali su načini borbe protiv njega uvek sasvim individualni – svaka osoba se bori na svoj način. Muzički, pesma je podeljena na dva dela – posle lirskog uvoda sledi marš zla koje korača odlučno i snažno i ne ostavlja za sobom ranjene i zarobljene. Te dve pesme stvarno moćno otvaraju album – davno nisam čuo moćnije otvaranje.

„The Dress Your Mother Wore To War“ kao treća po redu interesantna je iz razloga što se na njenom početku čuje čuveni govor Maria Savia, uglednog pripadnika „Free Speach Movement“-a iz šezdesetih godina XX veka, čime se Marija Butirić na diskretan način ideološki pozicionira.  Zbog mojih čitalaca u Srbiji, preveo sam završni deo Saviovog govora. Znaće moji čitaoci zašto: „Postoji vreme kada rad mašine postaje toliko odvratan, da vam je tako mučno u srcu da ne možete da učestvujete! Ne možete čak ni pasivno da učestvujete! I morate da stavite svoja tela na zupčanike i na točkove ... na poluge, na sve aparate, i morate da naterate da se zaustavi! I morate da naznačite ljudima koji tom mašinom upravljaju, ljudima koji je poseduju, da dok ne budete slobodni mašini neće biti dozvoljeno da radi. I tačka.“ (kraj citata). Izvinite na ovoj digresiji koju treba shvatiti kao savet srpskim opozicionarima koji očigledno, po najnovijem razvoju događaja, neće biti prihvaćen.

Dalji tok albuma je definisan ovim trima pesmama s početka. Intenzitet, razumljivo, opada, jer da je ostao isti u pitanju bi bilo vanvremensko remek delo. Ipak, ako se posmatra regionalna godišnja produkcija, za sada je u samom njenom vrhu, ako ne i na vrhu. Pesme „Is There Something“ i „Howling at The Moon“ su sličnog ugođaja, balade nadahnuto otpevane, s tim što je drugopomenuta otpevana u visokim registrima i znatno je dramatičnija, instrumentalno bogatija i džezerskija (ako je tako pravilno reći). Pesma koja se smestila između njih, „The Other“, i ona koja sledi posle, „The Face“ su pesme koje idu jedna s drugom ruku pod ruku. Prva govori o odnosu sopstva i drugosti a druga o spoljašnjim manifestacijama sopstva, bar kako sam ja te pesme razumeo. Obe su ritmičnije od ostalih pesama sa albuma pa ne čudi što je ova druga objavljena u formi autorskog video spota. „Silly Man“ je traktat o slobodi sa odličnim sax-solom koji boji pesmu nostalgičnim bojama ali i sa lepim vokalnim harmonijama. U istom nostalgičnom stilu nastavlja „Soft and Free“ koja je možda najkonvencionalnija od svih pesma iako se i u njoj svašta zanimljivog događa. Moram priznati da mi je ova u top 5 pesama na albumu. „You Got Colors“ sa svojim pastoralnim uvodom (mislim na tekst) i ključajućim završetkom (mislim na muziku) govori o poretku stvari i našem mestu u njemu. Ni ta pesma nije bez određene tenzije i drame. „Late September“, koja zatvara album, govori o samospoznaji do koje dolazi u tački pucanja: kako ću znati sve što treba da znam, kako ću videti sve što treba da vidim, kako ću uraditi sve što treba da uradim – prvo ću se slomiti, nežno slomiti. Tako kaže Marija Butirić u, ispostavlja se, ključnoj pesmi sa ovog albuma. Pesma je, koliko god ne zvučala tako, u biti optimistička. Zaista impresivan završetak odličnog albuma.

Na kraju, u zaključku, rehabilitovao bih moju staru tezu da pisanje pesama na stranom jeziku olakšava osobi koja to čini iznošenje duboko intimnih osećanja i razmišljanja. Lakše je neke, često bolne istine reći na nematernjem jeziku publici kojoj to takođe nije maternji jezik. To mi liči na ona svedočenja na televiziji koja se obavljaju u polumraku, ili taj neko ko svedoči sedi okrenut leđima kameri. Da ga ne prepoznaju. Meri Mej je najavila da će početi (ili je već počela?) da piše na hrvatskom što mi govori da je na svoja prva dva albuma (otpevana na engleskom jeziku) rekla ono što je imala potrebu da kaže o svojoj intimi onima koji su zaista želeli da je čuju i da će se nadalje obraćati širem, površnijem auditorijumu sa manje intimnim temama. Ili je, prosto, posle tačke pucanja, sa obnovljenom verom u sebe prevazišla potrebu da se skriva. Nadam se da je ova druga hipoteza tačna, zbog nje, zbog nas slušalaca i zbog umetnosti.

Ocena: 9.0/10