Recenzije
Pripitomljene strasti i preobražaj estetike
“Let Me Panic” prvi je pravi album Dunje Ercegović koja je sredinom prethodne dekade sinula pod pseudonimom Lovely Quinces i vrlo brzo se afirmisala kao ultimativno talentovana (kant)autorka, od početka (muzički) drčna i, u prenesenom smislu, glasnija od ostatka izrazito bogate ženske kantautorske scene regiona. Pod pomenutim umjetničkim imenom snima “samo” tri EP-ja, ali kakva – sa nizom izuzetnih indi(e) folk-rok hitova, no nažalost ne uspijeva uobličiti debi album ni nakon nekoliko godina, pa šalje samu sebe "u mirovinu" da bi se prošle godine nakratko vratila, sa bendom...
Kuriozitet je da paralelno sa LQ, dakle prije punih sedam godina, počinje da se poigrava drugačijom muzičkom formom, skrivena iza imena Bad Daughter. Iako je tokom ranijeg perioda zabilježila nekolicinu (kako i sama kaže) “pop pjesmuljaka”, pred početak ljeta priredila je veliko iznenađenje za fanove, pa tako i ovdje u Crnoj Gori gdje je imala par izvrsnih festivalskih nastupa, najavnim singlom sa aktuelnog albuma, uz prateći erotizirani spot u režiji Hani Domazet.
Gledao sam tu „Pesmu Evrovizije 1974“ kad se ABBA prvi put pojavila sa pesmom „Vaterlo“, tada je nas predstavljala Korni Grupa sa pevačem Zlatkom Pejakovićem i pesmom „Moja generacija“. Kornelije Kovač je komponovao pesmu u tada vrlo aktuelnom simfo-rok maniru, ali je ona bila previše alternativna za jedno pop-muzičko takmičenje. ABBA je tada našla pravu meru i pravi format – čista pop pesma bržeg ritma, stajling u tada najaktuelnijem glam-rok fazonu i tada česti „2+2“ format (setimo se naše grupe One i oni) u kome su žensku dvojku činile arhetipske „crnka“ i „plavuša“. Moglo se već tada videti da će biti nešto od njih, ali da će biti jedna od najvećih pop grupa ikada (i po kvalitetu i po uspešnosti) to je ipak bilo teško predvideti. Muška dvojka nije samo popunjavala scenu i bila lepa (jer nije baš bila lepa hehe) ali jeste bila kreativno srce grupe. Bjorn i Beni su napisali sve pesme koje je ABBA izvodila osim jedne, koju je supotpisala Agneta Feltskog. Stig Anderson, menadžer grupe ABBA, je učestvovao u pisanju tekstova na prvim albumima grupe. Drugih autora na njihovih deset albuma nije bilo.
Dakle, Ani-Frid Lingštad, Agneta Feltskog, Bjorn Ulveus i Beni Anderson su objavljivanjem albuma „Voyage“ 5.11.2021. restartovali svoju karijeru. Poslednjih pet godina se pripremao teren za ovaj album, što najavama, što konkretnim potezima, počevši od prvog zajedničkog nastupa svo četvoro posle mnogo godina na „Mamma Mia!“ partiju održanom 20, januara 2016 u Stokholmu. Od tada s vremena na vreme čujemo najave za vitruelnu turneju putem nove tehnologije, preko njihovih avatara (ABBAtars) i za novi album, koje su se posle mnogih odlaganja najzad obistinile, bar kad je o albumu reč.
Sve počinje i završava u velikom stilu, možda dvjema najljepšim pjesmama na novom albumu kantautora čije je umjetničko ime ROGI –uvodna „Dva otoka“ vode slušaoce sve do bossa nova teme „Subota popodne“, u ukupnom trajanju od skoro 53 minuta muzike koja kao da je napisana i (na)snimljena da bi se najviše slušala po noći, najbolje u samoći. Ali za, razliku od debija „U međuvremenu“, album „Tu“ još bolje može da legne udvoje – recimo (ponovo) posle ponoći.
Bolja dinamika, bogatiji aranžmani ali i raskošniji zvuk generalno, odlike su i dalje ne-stvarno romantičnih numera čiji je lirski subjekt ranjivi muškarac, onaj koji se ni stidi da bude u ljubavi i da to izrazi, nježan i poetičan, kao iz nekog drugog vremena, ili dobrih starih filmova. Neiskvaren svijetom koji ga okružuje, zaljubljive prirode i najčešće zaljubljen, sa izlivima ljubavi koji su tako (ne)daleko od patetike. Nije lako odgonetnuti kako je IGOR Horozović uspio učiniti da ovakva osjećajnost ne bude, ni na trenutak, znak slabosti, već naprotiv – najjače oružje, povremeno i diskretan afrodizijak. U tom smislu romantika i erotika plešu ruku pod ruku, isprepleteni, na radost razoružanih slušatelja i zadovoljnih – sic!- slušateljki.
“Ja se ne pretvaram kada ti ugađam/ljubim onako kako se osećam”, kaže kantautor u jednoj od romansi, istovremeno ubrzavajući ritam e da bi ga na koncu rasplinuo u oblacima “sedmoga neba”. Iskrenost tako nevinog srca širom otvara vrata recepcije, omekšava receptore recipijenata, tako da stihovi “svako jutro ja se topim/ kao da te vidim prvi put” zvuče slatko i neodoljivo, a moglo je biti i drugačije.
Asocijacija na „Početak i kraj“ ne može biti ništa drugo nego Urobor, zmija koja proždire sopstveni rep, koja simboliše smrt i ponovno rađanje kao svojevrsno kruženje u prirodi. Džoni Mičel ima pesmu o tome, „Circle Game“ koja kaže da se ne možemo vratiti, da samo možemo da pogledamo unazad, odakle smo došli, u toj beskonačnoj igri kruženja. Ne možemo pobeći od sebe, najprostije rečeno. Tako i naš prijatelj Mića Glavaški, ma šta radio, ma kako mu se zvala grupa, ma ko u njoj svirao, ostaje Mića Glavaški. I dobro je što je tako, jer taj njegov jedinstveni pogled na svet apsolutno zaslužuje da postoji i da bude vidljiv i dostupan onima koji ga dele, a nisu u stanju da ga sami artikulišu.
Nova postava benda Rebel Star, koja je odsvirala ovaj album, stacionirana je u Zagrebu za razliku od one prethodne, međunarodne (do albuma „Reka“) koja je bila stacionirana u Budimpešti. Ono što ih povezuje je, naravno, Milan Mića Glavaški (ex Eva Braun, ex Popcycle) koji je sve i svja Rebel Stara, ma gde da je ta grupa pozicionirana i ma ko da svira u njoj u datom trenutku. Sa zadovoljstvom sam ponovo prošao kroz diskografiju Rebel Stara za potrebe ovog teksta i mogu da primetim da neke velike razlike u zvuku nema, iako je njena istorija duga zavidnih četrnaest godina. Time ne želim da potcenim muzičar(k)e koji su svirali na albumu „Početak i kraj“ između ostalog i zato što bar jednu smatram za prijateljicu (pozdrav za Zvonku!) već hoću da istaknem činjenicu da je Glavaški taj koji daje ton i boji zvuk benda do te mere da distinktivnost svakog od njih pada u drugi plan. Čak je i vrlo profilisani muzičar Željko Markuš (Kristali, Pacifik) koji je, pored toga što svira gitaru na albumu i producent albuma, sasvim utopljen u zvuk Milana Glavaškog. Mića se razvio u tako jaku autorsku ličnost da na svemu što takne ostavi svoj pečat.
