RECENZIJA ALBUMA: Beyonce

RECENZIJA ALBUMA: Beyonce – Cowboy Carter

font size: + –

14 april 2024

Author : Srđan Strajnić

RECENZIJA ALBUMA: Beyonce – Cowboy Carter

Ako ste pomislili da se naziv albuma, „Cowboy Carter“ odnosi na A.P.Kartera, osnivača dinastije The Carter Family, prvog značajnog kantri sastava u istoriji muzike, niste baš mnogo pogrešili. Itekako ima veze, mada se naziv u stvari odnosi na Bijonsino prezime koje je dobila od svog supruga Šona Korija Kartera, poznatijeg kao Jay-Z, najvećeg repera svih vremena po mišljenju Billboard-a. Istovetnost prezimena je majstorski iskoristila da već od naslova albuma ubaci kantri u svoju priču. Otkud sad odjednom kantri u fokusu interesovanja jedne od najvećih pop zvezda današjice, Bijonsi Nouls Karter? Otkud kantri u ovoj čistoj pop priči?

Boljim poznavaocima prilika na pop sceni odgovor se sam nameće. Kantri je poslednjih godina u žiži interesovanja pop-muzičkog biznisa jer vraća pop muziku na pozicije na kojim je nekada davno bila koje bi se najlakše mogle objasniti onom starom doskočicom Džonija Keša, još jedne kantri legende, kada je na pitanje šta je kantri muzika odgovorio – to vam je tri akorda i istina (three chords and the truth). Nekada je ta maksima mogla da se primeni i na kvalitetnu pop muziku. Ipak, pop muzika je od vremena Džonija Keša ubrzano regresirala ka maksimi „jedan akord i laž“ tako da ta Kešova definicija danas predstavlja teško dostižni cilj. Reći će neki da preterujem, da današnji pop ipak koristi više akorda ali ne – današnji pop koristi ritmičke sheme pre nego akorde (gitare često i nema u pesmama). Bijonsi je shvatila (i ne samo ona!) da je dno dotaknuto i da se mora doći na čvrsto tlo, pa je uzela (a šta će drugo!) arhetipsku kantri pesmu „Jolene“ koju je ikona kantrija Doli Parton objavila 1973. godine koja je tad kad je objavljena dogurala do tek šezdesetog mesta Bilbordovih Hot 100. Bijonsina verzija, koja je po mom mišljenju sasvim OK (čak mi ni izmena teksta po kojoj Bijonsi preti svojoj suparnici, za razliku od Doli koja je moli, ne smeta), je prva od velikog broja obrada te pesme, računajući i onu najpoznatiju od White Stripesa, po mnogima najbolju, koja je ušla u Top 10 Bilbordove liste. Tu se direktan upliv kantri muzike u ovaj album ne završava. Majli Sajrus, kojoj je Doli Parton kuma, ima duet sa Bijonsi („II Most Wanted“) koji je na Bilbordovoj top listi za jedno mesto uspešniji od „Jolene“ koja je osvanula na sedmom mestu.

Kad se petljaš sa kantrijem bolje ti je da ne preskočiš njegovog prvosveštenika Vilija Nelsona, pa ga nije preskočila ni Bijonsi. Vili, međutim, ne peva već priča i to kao radio voditelj izmišljenog šoua „Smoke Hour“. To je ključni zapis albuma, jer na indirektan način objašnjava ideju koja stoji iza njega. Zvučni zapis počinje traženjem željene radio stanice na klasičnom radio-aparatu tako što se prvo čuje pesma starog bluzera San Hausa „Don’t You Mind People Grinnin’ In My Face“, zatim rokenrol pionirka Sister Rozeta Tarp sa „Down By The Riverside“, pa Čak Beri, jedan od ključnih ljudi za nastanak rokenrola, i pesma „Maybelene“ i na kraju Roj Hamilton, bluzer i rokabili izvođač koji se dovodi u vezu sa Elvisom Preslijem preko zajedničkog producenta Otisa Blekvela sa pesmom „Don’t Let Go“ iz 1958. Sve su ovo crni umetnici veoma značajni za razvoj rokenrola, muzičkog pravca koji je prosto „otet“ od crnaca i u potpunosti preuzet od strane belaca. Bijonsi ide još dalje i tvrdi da se slično preuzimanje (neprijateljsko?!?) dogodilo i sa kantri muzikom. Ni to nije daleko od istine ako se zna da je ključni instrument kantrija/folka bendžo afričkog porekla. I ne samo to. Mother Maybelle Carter koja je svirala gitaru u The Carter Family je svoj „scratch“ stil sviranja razvila po ugledu na Leslija Ridla, crnog gitariste koji je pratio A.P.Kartera u njegovim misijama otkrivanja i otimanja od zaborava starih pesama. Bijonsi je u stvari u pravu – razlika između bluza, folka i kantrija je u tim prvim danima snimljene muzike bila vrlo mala, skoro zanemarljiva. Kad se sluša čuvena „Smithsonian Folkways Antology of American Folk Music“ skoro je nemoguće razlikovati crnog od belog izvođača. Ni sami muzičari koji su te pesme izvodili nisu pravili razliku, sve je to bila američka „roots“ muzika u kojoj je crnački upliv od esencijalnog značaja. Da nije tako, to bi ostala evropska narodna muzika.

Eto, čitav pasus posvetih numeri koja i nije prava pesma ali valjda vam je jasno da je Bijonsi u tih pedeset sekundi obrazložila ideju koja stoji iza ovog albuma. A to je kao što već rekoh reafirmacija crnačkog doprinosa američkoj pop muzici koji je ogroman čak i u žanrovima koji se vode kao belački, ali i američkoj kulturi u najširem smislu. Taj zvučni zapis od pedeset sekundi ima još jednu ulogu – da preko Vilija Nelsona oda počast njegovoj ali i njenoj postojbini – Teksasu tako što Vili, posle preporuke za njegov zaštitni znak „travu“, najavio sledeću pesmu, „Texas Hold’Em“ na kojoj svira bendžo i violu, pomalo iznenađujuće ali jedino logično, Rianon Gidens, trenutno najveća zvezda „roots“ žanrova, koja je, naravno, afroamerikanka. Tu se posvete ili tribjuti ako tako više volite, ne završavaju. Nije Bijonsi zaboravila ni prvu crnkinju koja je imala uspeha na kantri top listama i prvu koja je nastupala u Grand Ole Opry, Lindu Martel. Ona se pojavljuje u zvučnom zapisu „The Linda Martell Show“ i pesmi „Spaghetti“ na ovom albumu na kojoj je prisutan i „Shaboozey“, cnoputi reper koji se vodi kao alt-country izvođqač. Tu je još jedan mladi kantri hip-hop izvođač crne rase, Vili Džons koji se pojavljuje u pesmi „Just For Fun“. Nema smisla preskočiti ni mlade kantri pevačice Taner Adel, Britni Spenser, Tieru Kenedi i Rejnu Roberts koje pevaju s njom pesmu Bitlsa „Blackbird“ a koje su, pogađate, sve do jedne afroameričkog porekla.

Pesma „Blackbird“ je posveta Bitlsima ali je istovremeno, kako je sam autor pesme, Pol Makartni izjavio, njegova posveta crnoj ženi i njenoj borbi za ravnopravnost. Treba reći da je Makartni još izjavio da je veoma zadovoljan Bijonsinom verzijom pesme i njenom odlukom da je uvrsti na album i da bi bio još zadovoljniji ako će ta pesma pomoći popuštanju rasnih tenzija u SAD. Verovatno je zadovoljan i činjenicom da je pesma po prvi put od kad je pre 56 godina objavljena ušla u Bilbordov Top 100, i to na 27. mesto.

Album „Cowboy Carter“ nije obična kolekcija pesama, to je sasvim sigurno. To je drugi deo najavljenog tripleta albuma pod nazivom “Renaissance“. Prvi deo, „Act 1: Renaissance“ je objavljen 2022 i bavi se crnačkom muzikom za ples od sedamdesetih godina XX veka do danas, klupskom kulturom iz marginalizovanih gej klubova, haus i disko muzikom. Bavi se i afirmacijom zaboravljenih pionira žanra. „Cowboy Carter“ se kao što znate ako ste pročitali tekst dovde, kao drugi deo trilogije bavi kantri muzikom i vraćanjem iste u okrilje crnačke kulture ali se još ne zna čime će se baviti treći deo. Javno mnjenje sa interneta pretežno misli da će se baviti rok muzikom, koja je takođe „ukradena“ od njenih pretežno crnih kreatora, ali ima i izdvojenih mišljenja, kao što je mišljenje kritičara Washington Posta zaduženog za klasičnu muziku Majkla Andor Brodera, koji veruje da bi to mogla biti opera. Videćemo, ali od Bijonsi me ništa ne bi iznenadilo. Da zaokružim priču – ono što album „Cowboy Carter“ čini ne-običnim (da ne kažem izuzetnim) je dakle kontekst kojim se bavi, sasvim dosledno i vrlo kreativno. O kontekstu sam sve vreme govorio ali ću ponoviti: radi se o afirmaciji spoznaje da američke popularne muzike svih, ali baš svih žanrova ne bi ni bilo bez značajnog doprinosa pripadnica i pripadnika crne rase. Slažem se sa onima koji će reći da je to opšte poznata stvar ali ću napomenuti da se ta stvar (pre)često gura pod tepih. Bijonsi, kao jedna od najvećih zvezda današnjice, ima snage da tu činjenicu iznese na svetlo dana da na svetlu dana i ostane. Krajnje je vreme.

Ocena: 8.3/10