Patrijarhovih jedanaest

• Led Zeppelin – Immigrant Song
• Leonard Cohen – Dance Me To The End Of Love
• Smak – Šumadijski Bluz
• Bob Dylan – Knockin’ On Heaven’s Door
• Bulat Okudžava – Francois Villon’s Prayer
• Arsen Dedić – Zagreb i ja se volimo tajno
• Idoli – Odbrana
• Partibrejkers – Hoću da znam
• Korni Grupa – Etida
• Leonard Cohen – Famous Blue Raincoat
• Aphrodite’s Child – It’s Five O’Clock

Patrijarh sam kaže da je razmislio pre nego što je objavio svoju listu omiljenih rok pesamakoju je sastavio povodom proslave pedeset tri godine postojanja „dvestadvojke“, popularne beogradske radio stanice, jer čini mi se da je znao da će izazvati kontroverze, ne tolikosadržajem liste, jer svako ima pravo na svoj izbor, koliko samim objavljivanjem liste koja sadrži svetovnu muziku, pa još i sa mrskog zapada, pa još u ovom teškom trenutku za srpski narod (svaki trenutak je težak trenutak za srpski narod!).Iz njegovog intervjua datog tom prilikom „dvestadvojci“, proizlazi daiz ovog izbora ne treba izvlačiti nekakve dalekosežne zaključke, već da je samo hteo da pokaže da su i sveštenici obični ljudi iz naroda koji uživaju u muzici, filmskoj umetnosti, slikarstvu, književnosti i drugim produktima ljudskog duha. Hteo je, po njegovim rečima, i da prikaže muziku koju je slušala njegova generacija. Pošto je Patrijarh Porfirije rođen 1961., ne čudi što se na listi nalaze pesme koje spadaju u rok muziku. Patrijarh je takođe istakao da je ovo samo jedan od mogućih njegovih izbora, usredsređen isključivo na rok i srodne žanrove. Uvažavajući sve njegove razloge, moram ipak primetiti da ovo nije bilo kakva lista, već lista Patrijarha Srpske pravoslavne crkve glavom i bradom, tako da nije moguće tumačiti je isključivo kroz muzičku prizmu. Zato ću se ipak detaljnije pozabaviti njome. Jasno je da ću morati da izađem iz čisto muzičkih okvira, jer mi već na prvi pogled izgleda da, sasvim u skladu sa političkom i vojnom neutralnošću Srbije, Partijarh svojom listom pledira za muzičku neutralnost. Da parafraziram Džeja Ramadanovskog, „I na istok i na zapad, na sever i jug…“

Priznajem da sam posle pročitane liste prvo pomislio na one kojih na listi nema a očekivao sam da će se naći na njoj. Prva mi je pala na pamet Konstrakta sa svojom pesmom „In Corpore Sano“, koja je pred pesmu Evrovizije bila u poseti Patrijarhu,ali ipak nije ušla na listu, možda zbog lavora koji je poklonila Patrijarhu (dvosmisleni poklon, najblaže rečeno – hint: Pontije Pilat, pranje ruku). Nema ni Miloša Zupca i neke pesme sa njegovog albuma „Kosovske“. Nema ni dobrotvora Nemanje Kusturice i Neleta Karajlića sa „No Smoking Orchestra“, nema ni Bregovića i „Đurđevdana“, nema ni Galije sa pesmom „Pravoslavlje“ i nema nijedne pesme sa ploče rađene na tekstove episkopa Nikolaja Velimirovića, „Iznad istoka i zapada“, izdate 2001. na kojoj su nastupali izvođači iz mnogih srpskih grupa (Bjesovi, Darkwood Dub, Bezobrazno zeleno, Partibrejkers, Električni Orgazam, 357, Luna, La Strada, Plejboj, Ana Stanić, Galija, Džukele, Goblini, Qrve, Night Shift, Sunshine…) i iz makedonske grupe Anastasia. Kada se zna da je episkop Nikolaj u svom zrelom dobu bio izrazito anti-zapadno i anti-evropski orijentisan, nameću se tri pitanja: prvo, da li sve te rok grupe koje su učestvovale u projektu „Iznad istoka i zapada“ (preteči političke „neutralnosti“ Srbije) podržavaju takve Velimirovićeve stavove što je za ovaj tekst irelevantno pa se nećemo time baviti; drugo, da li se Patrijarh Porfirije, ne izabravši ih za svoju listu,na neki način distancira od tih stavova, posebno imajući u vidu da jedan od stihova prve pesme iz njegovog izbora, „Immigrant Song“ grupe Led Zeppelin glasi „our only goal will be the western shore“ (naš jedini cilj su obale zapada) i treće, koje se nadovezuje na drugo, da li je Patrijarh Porfirije, uvidevši da se Srbija u ovom istorijskom trenutku sve više udaljava od zapada, plasiravši baš sada ovu listu rokenrol pesama hteo da da impuls ponovnom uspostavljanju narušenog balansa Srbije između istoka i zapada.

Trebalo bi pre toga ipak definisati pozicije „istok“ odnosno „zapad“, jer mi se čini da ta dva entiteta uopšte nisu u istoj kognitivnoj ravni. Pripadnost „Istoku“ bi se, po mom mišljenju, odnosila pre svega na versku pripadnost iz koje proizlazi pripadnost pravoslavnom kulturnom obrascu, dok bi se pripadnost „Zapadu“ odnosila najviše na način života i popularnu kulturu koja je dominantna u sekularnom delu srpskog bića, bar onom koji bi se mogao označiti kao rok generacija (rođeni od početka četrdesetih godina pa sve do kraja osamdesetih godina dvadesetog veka). Što se pripadnosti „istoku“ tiče, stvari su kristalno jasne – Srbija se još od vremena Svetog Save i Stefana Nemanje opredelila za istočni obred tada već podeljene hrišćanske crkve i tu se ništa neće menjati ni u budućnosti. Što se „Zapada“ tiče, tu se stvari komplikuju. Dolazak „Zapada“ međ’ Srbe nije se desio preko noći, niti se desio, kako na prvi pogled izgleda, prodorom Koka-kole, Holivuda i rokenrola, tog „svetog trojstva“ zapadnog kulturnog hegemonizma već, ako ne računamo doba Nemanjića, jedan vek ranije, intenzivirajući se kako se Srbija oslobađala od Turaka. Moda je prva probila led još sredinom devetnaestog veka (Knjaz Miloš se početkom XIX veka još uvek oblačio kao Turčin) čim su prvi Srbi počeli da se vraćaju u otadžbinu sa školovanja u Beču i Parizu, za njom je došla i muzika, hrana, i uopšte, način života. Dakle, kad je pomenuto „sveto trojstvo“ zapadne kulturne hegemonije stiglo u naše krajeve, pa i u druge istočne zemlje, teren je već bio pripremljen.

Šta je razlog uspešnosti zapadnog kulturnog modela? Zašto nema reciprociteta u kulturnoj razmeni „zapada“ sa ostatkom sveta? Očigledno je, naime, da je uticaj zapadne kulture na zemlje izvan njenog prirodnog habitata mnogo veći nego uticaj kultura „ostalog sveta“ na zapad. Moje je shvatanje da taj „ostali svet“ zapadu najčešće nudi svoju visoku kulturu koja na zapadu i biva prihvaćena, ali u uskom krugu najobrazovanijih ljudi, intelektualaca, što je sudbina svake visoke kulture. Zapad je imao sasvim drugačiju taktiku. Ne znam ko je genije koji ju je smislio, ali taj genije je sigurno imao određena znanja iz biohemije, fiziologije i endokrinologije. Taj genije je shvatio da se u široke narodne mase mnogo lakše ulazi preko masovne, pop kulture kod koje je ključ u endorfinu i drugim hormonima sreće koji utiču na raspoloženje ljudi. Koka-kola sa svojim kofeinom i šećerom, rokenrol da svojim plesom i muzikom, kao jaki stimulaansi za lučenje endorfina, serotonina i oksitocina, takozvanih hormona sreće, su znatno olakšali Holivudu i njegovim filmovima da uđe u mozgove miliona i u njima deponuje slike američkog sna. Biohemijski procesi izazvani unošenjem šećera, slušanjem muzike i plesom šire među korisnicima osećaj prijatnosti i sreće, a ta pozitivna osećanja se nesvesno prenose na sistem koji ih je stvorio, sistem poznat pod imenom liberalni kapitalizam. Treba reći da je taj sistem svojim građanima i u stvarnosti pružao bolji život nego realsocijalizam ili bilo koje drugo društveno-političko uređenje. Dakle, slika nije bila lažna, pa je možda baš zato bila toliko sugestivna. U stvaranju tog imidža, holivudski film je bio od ključnog značaja, jer je vizualizovao bogatstvo zapadnog sveta i te slike blagostanja urezivao u mozgove ljudi koji su živeli u sivilu istočnoevropskog socijalizma i u siromašnom nezapadnom postkolonijalističkom svetu. Zapadni kulturni imperijalizam koji je dolazio iz Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije javio se početkom dvadesetog veka (ne slučajno, u to vreme kreću u pohod na konzumente i koka-kola i popularna muzika i holivudski filmovi) ali se znatno intenzivirao početkom hladnog rata sredinom tog veka.

Kod nas se vrlo lako primio, uz ako ne podršku a ono tolerisanje vlasti, ali uspevao je da prodre i iza gvozdene zavese, u zemlje socijalističkog „lagera“, iako su njegov prodor vlasti tih zemalja na sve načine pokušavale da spreče. Na kraju, na prelasku iz jednog u drugi milenijum, ti nosioci dobrih vesti su, posmatrajući iz današnje perspektive, samo privremeno uspeli u svojoj nameri. Zapadna kultura (i zapadna ekonomija) je zavladala svakim kutkom globusa do koga je doprla (a doprla je skoro svuda). Frensis Fukujama je to doba liberalnog kapitalizma nazvao krajem istorije – smatrao je da je civilizacija dostigla idealno društveno uređenje i da ljudskom rodu ostaje samo da uživa u njemu. No, kreatori ovog koncepta ipak nisu bili fiziolozi i biohemičari, jer da jesu, morali bi da vode računa o činjenici da preterana upotreba šećera (uključujući i onaj „kulturni“) izaziva poremećaj metabolizma, ali i zavisnost, po mehanizmu delovanja istu kao onu od droga. Dakle, šećer traži još i još šećera, do trenutka kada više ne možemo da ga „svarimo“. Nakon toga sledi dijeta i otrežnjenje. Ako to prevedemo na jezik sociologije, sloboda liberalnog kapitalizma bila je privlačna do trenutka kada je počela da ograničava slobodu neistomišljenika, ili u prevodu, do pojave takozvane političke korektnosti. To je ujedno i početak ponovnog uspostavljanja multipolarnog sveta, koji je sve uočljiviji i na polju kulture.

Patrijarh Porfirije je, pak, rastao u eri dominacije zapadne kulture pa je njegov izbor muzike iz mladosti sasvim logičan. On se, naravno, neće svideti radikalnim pristalicama ortodoksije, ali bi i oni trebalo da ga razumeju. Još nešto vrlo bitno se da primetiti - sve pesme koje je odabrao (izuzev „Hoću da znam“ Partibrejkersa) nastale su pre njegovog zamonašenja 1985., dok se još zvao Prvoslav Perić. Dakle, lista pravljena od Patrijarha Porfirija skoro isključivo odražava muzički ukus laika Prvoslava Perića.

            Posle ove velike digresije koja je bila neophodna da bi se razumeo taj zapad-istok balans, vratismo se najzad Patrijarhovom izboru. Tih jedanaest pesama su jasan pokazatelj da dilema istok-zapad nije veštačka već suštinska i da ta šizma srpska u velikoj meri determiniše bitisanje našeg naroda na ovome svetu u ovozemaljskom životu. Četiri pesme su sa zapada (USA, Kanada i Engleska), jedna je Grčka, jedna Ruska, i pet sa naših prostora. Prevlast istoka dakle postoji, mada je i zapad primereno zastupljen. Što se tiče verske pripadnosti izabranih izvođača, najviše je pravoslavnih, ali ima i Jevreja, anglikanaca i katolika, ima i ateista a neki bi rekli da ima i satanista. Kod pravoslavnih, interesantan je slučaj Bulata Okudžave, koji je gruzijsko-jermenskog porekla, i bio je ateist celog života da bi tek pred samu smrt bio kršten u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu i na krštenju dobio ime Jovan. Jedan od sveštenika je o njemu nekom prilikom rekao: „Okudžava je samo mislio da ne veruje. U samoj suštini njegove pesme su psalmi našega veka“.Arsen(ij)a Dedića sam svrstao u pravoslavne, mada se on nije javno izjašnjavao da pripada toj crkvi. Za sebe je govorio da je ateista, a svoje pravoslavno poreklo je relativizovao za razliku od rođenog brata Milutina za koga pravoslavno poreklo sa očeve strane ne samo da nije bilo sporno, nego je kao istoričar umetnosti radio na negovanju pravoslavne kulturne baštine. R.M.Točak i Cane su aktivni vernici (vidi emisije Agape), što za Idole ne bih smeo da tvrdim, ali Idoli su, to se mora priznati, prvi otvorili neke tabu-teme iz perioda Titove vlasti vezane za religiju, preciznije, za pravoslavlje. Da li su samo hteli da provociraju ili su verovali u to što su pevali ne mogu sa sigurnošću da kažem, ali sam siguran da im crkveni oci nisu zaboravili to što su (nehotično ili hotimice) pomogli crkvi kad joj je pomoć bila potrebna. Sasvim mi je jasno zašto se Idoli nalaze na Patrijarhovoj listi, ali mi je mnogo manje jasno zašto su toliko cenjeni u građansko liberalnim krugovima širom naše bivše države.

Nije se Patrijarh libio da na svoju listu stavi pripadnike drugih religija. Katolici (bar po rođenju) su zastupljeni kroz beogradsku Korni Grupu (Zlatko Pejaković, Kornelije Kovač, Josip Boček) a anglikanci kroz grupu Led Zeppelin. Tu je priča malo komplikovanija jer Robert Plant, iako po rođenju anglikanac, na sve načine izbegava da se izjasni o svojoj verskoj pripadnosti, mada se često povezuje sa paganskim kultovima (verovatno zbog reči pesama Cepelina) dok je Džimi Pejdž (bio?) sledbenik Alistera Kroulija, mistika i okultiste. Pejdž negira da praktikuje crnu magiju, već da magiju koristi za pravljenje svoje muzike. Nemoguće je da Partijarh nije znao za te priče o satanizmu koje se vezuju za Led Zeppelin, ali ih je ipak uvrstio u svoj izbor što može da znači samo da je ovaj njegov izbor ipak najviše zasnovan na muzičkim razlozima. Judaizam predstavljaju dva velikana rok muzike, Dilan i Koen. Obojica su imala svojih lutanja ali je njih ipak teško odvojiti od jevrejske tradicije. Dilan se u jednoj fazi svog života okrenuo hrišćanstvu, a Koen budizmu, pa i oni izbegavaju da se direktno izjasne koju veru praktikuju. Posle svega, nije mi najjasnije da li je ovaj Patrijarhov „ekumenski“ izbor slučajan ili nameran.

Interesantna su Patrijarhova obrazloženja za uvrštavanje pojedinih pesama. Tako je Dilanovo uvrštavanje vezano za film Sema Pekinpoa, Koenov „Famous Blue Raincoat“ za Velju Pavlovića (sa kojim je Partijarh delio ljubav prema Koenu), „Immigrant Song“ vezuje za današnje migracije ka Evropi, Koenov „Dance Me To The End Of Love“ za Holokaust, Bulata Okudžavu za Makavejeva i njegov film Misterije Orga(ni)zma, Smak ga podiže kad je neraspoložen ili opterećen problemima, Afrodite’s Child je uvršten kao omaž pravoslavnoj braći Grcima, Idoli su prvi na ploču stavili ime gospodnje, „Etida“ Korni Grupe je tu zbog lepote a Arsen Dedić kao naklon Hrvatskoj koju smatra drugom domovinom. Cane je tu kao prijatelj i veliki vernik a i pesma mu je dobra. Uostalom, pročitajte Patrijarhova detaljnija objašnjenja OVDE. Očigledno je da Patrijarh muziku stavlja u kontekst sa drugim umetnostima, kao i sa istorijskim događajima, ličnostima i geopolitičkim odnosima. Samo četiri pesme su direktno religiozne po svom karakteru: „Odbrana“ Idola (Isus je naš Bog), „Hoću da znam“ (Marijo, majko Božija) Partibrejkersa, „Knockin’ On Heaven’s Door“ Boba Dilana i „Molitva Fransoa Vijona“ Bulata Okudžave.

            Na kraju, ni meni samom nisu najjasniji razlozi za objavljivanje liste ovakvog tipa od strane Patrijarha. Znao je on dobro da ni na desnici ni na levici političkog spektra lista neće naići na odobravanje. Levica koja je ateistička po ubeđenju i nije toliko napadala Patrijarha koliko one domaće muzičare koje je izabrao (T.Pančić u Vremenu), a desnica se očekivano pobunila protiv propagiranja zapadne kulture i takvih trivijalnosti kakva je popularna muzika. Ne može se reći ni da je Patrijarh Porfirije listu objavio da bi se približio mladima, jer današnja mladež u Srbiji nije ni potpala pod čari rokenrola. Ostaje da je to prosto evociranje uspomena iz laičke mladosti i diskretna podrška poziciji srpskih vlasti između „Istoka“ i „Zapada“. Ako se zna da je četiri petine Srba okrenuto ka „Istoku“ onda je ovo na neki način hrabar potez. Zato pozdravljam ovaj njegov istup.