Ovim izdanjem Dnevnika zaključujem 2022. godinu tako da će biti duži spiskovi preslušanih ploča jer je bilo više preslušavanja nego obično zbog pravljenja godišnjih listi. Zato će biti manje prikaza ploča – usled nedostatka vremena ograničio sam se samo na najbitnije. Neke od prikazanih će ući u godišnji Top 100 tako da bih i vama preporučio da se pozabavite njima. Nisam ove godine uspeo da preslušam sve što mi je bilo u planu pa se iskreno nadam da među nepreslušanima nema mnogo „bisera“ koje je šteta bilo propustiti. Već sledeći „Dnevnik“ će biti potpuno posvećen izdanjima iz tekuće godine. Nisam siguran koliko ću se baviti domaćom scenom koja mi se sve manje sviđa ali ću probati da koliko-toliko ispratim važne albume koji će doći. Što se inostrane scene tiče razmišljam da malo proširim žanrovska ograničenja koja sam sam sebi nametnuo, ali nisam siguran da ću imati snage i volje za tako nešto. Što sam stariji, sve mi je teže da slušam nešto što mi se ne sviđa, i još teže da uravnoteženo pišem o tome. Radije ću se baviti reizdanjima autora koji su bitni za rok muziku, uz preispitivanje njihovih diskografija i svojih stavova o njima. Što se tiče tematskih Dnevnika sa podnaslovom „Promišljanje“, u planu mi je nastavak serijala o ženama u rok muzici (stigao sam do sedamdesetih godina XX veka) kao i već započeti obimni tekst o preplitanju politike i roka i njihovom međusobnom uticaju. U planu mi je i prikaz knjige o Čak Beriju (Chuck Berry: An American Life autora RJ Smita iz 2022.) koji će se baviti i rokenrolom iz pedesetih. Sve te tekstove, i one napisane i ove koji će tek biti napisani, zamišljam kao delove buduće knjige o rok muzici (zašto da ne? - prim. ur.) koju pokušavam da osmislim i eventualno realizujem u nekoj daljoj budućnosti. Videćemo na kraju godine šta će od ovih novogodišnjih planova biti ostvareno a do tada slušajte i dalje muziku onako kako volite i kako ste navikli. Ja vam svoju plejlistu ovoga puta nudim samo na Spotifyju, pošto više nemam mogućnosti da to uradim preko Mixclouda.

19.10.2022 – 10.12.2022

Ovaj uvod pišem u vreme trajanja svetskog prvenstva u fudbalu, pa su mi misli više na zelenom terenu nego u kućnoj slušaonici muzike.  Zato se toliko odužilo pisanje „Dnevnika“. Zato sam za sledeće izdanje ostavio dva domaća albuma o kojima želim da pišem a to su „Sin pustinje“ Ahmeda Burića i Damira Imamovića (navodim ih obojicu jer su po mom mišljenju podjednako bitni za njegov nastanak iako je samo prvi potpisan na omotu) i album grupe Sjeverozapad „Pomrčina“ Zvonke Obajdin i Nikole Brkljačića (takođe su podjednako bitni za zvuk na albumu, iako je prvobitna ideja Zvonkina). Oba su interesantna i zbog toga što se radi o uglazbljenoj poeziji, u prvom slučaju Burićevoj, u drugom hrvatskog pesnika Stojana Vučićevića. Nije im to jedina sličnost – oba se na neki način bave Jugoslavijom, zemljom čije se ime poslednjih godina nerado pominje u bilo kom od njenih nekadašnjih delova. Ne pominju je direktno ni autori oba albuma, ali su reference na nju nezaobilazne. Dok ovo pišem, rešio sam da njihov prikaz bude uporedan, to jest da ih prikažem, onako kako ih ja vidim, kroz jedan tekst koji će se više baviti tekstualnim predlošcima tih albuma, mada neće biti zaobiđena ni muzika. Kako sam krenuo, bojim se da ću u ovom zaletu već sada napisati tu recenziju, pa ću morati da stanem. Dakle, plejliste su spremne, prikazi predviđeni za ovaj mesec najzad napisani, ostaje da vas nekolicina koji ovo čitate prionete na posao...

Mixcloud Mixtape           Spotify Playlist

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (43)

Bouvi je bio mnogo šta ali nikad nije bio dosadan. Film „Moonage Daydream“ (2022,) u nekim trenucima jeste. Možda je bolje reći naporan nego dosadan. U svakom slučaju, nisam uspeo da ga odgledam iz cuga. Ne zato što me je nervirao glavni junak (a bojao sam se da će to biti slučaj) već zato što me je nervirao režiser. Previše je intenzivno, skoro mahnito bilo njegovo menjanje kadrova, seckanje snimaka (naročito u prvoj polovini filma) a još kad se na to doda (pre)glasna muzika, stvarno je na momente bilo neizdrživo (mada ne isključujem mogućnost da su die-hard fanovi – što ja, da se razumemo, nisam - uživali u svemu navedenom). Da je Morgen ovakav film napravio o nekoj grupi iz vremena psihodelije (rani Pink Floyd, na primer) bilo bi to sasvim primereno ali za bar 45 minuta predugo (film traje 2 sata i 15 minuta) ali da ovakav film napravi o Bouviju, to ipak govori o neusaglašenosti sa Bouvijevim umetničkim prosedeom. Kao opravdanje za režisera Breta Morgena može da posluži činjenica da je o Bouviju napravljeno nekoliko dokumentaraca koji hronološki prate njegovu karijeru, pa se režiser odlučio da mu priđe na drugačiji način. Film je koncipiran tako da prikazuje snimke Bouvijevih nastupa (ima ih dosta do sada neviđenih) i delove Bouvijevih intervjua bez ikakvih drugih upliva. Nema intervjua sa porodicom, prijateljima i saradnicima, nema mišljenja kritičara, nema analiza, nema pominjanja albuma, ni njegovih alter-ega, samo Bouvi „in his own words“ što bi rekli njegovi zemljaci. Mogao se film zvati po onoj njegovoj pesmi „ Bowie: Sound and Vision“, taj bi mu naslov više pristajao.