Blog
19.10.2022 – 10.12.2022
Ovaj uvod pišem u vreme trajanja svetskog prvenstva u fudbalu, pa su mi misli više na zelenom terenu nego u kućnoj slušaonici muzike. Zato se toliko odužilo pisanje „Dnevnika“. Zato sam za sledeće izdanje ostavio dva domaća albuma o kojima želim da pišem a to su „Sin pustinje“ Ahmeda Burića i Damira Imamovića (navodim ih obojicu jer su po mom mišljenju podjednako bitni za njegov nastanak iako je samo prvi potpisan na omotu) i album grupe Sjeverozapad „Pomrčina“ Zvonke Obajdin i Nikole Brkljačića (takođe su podjednako bitni za zvuk na albumu, iako je prvobitna ideja Zvonkina). Oba su interesantna i zbog toga što se radi o uglazbljenoj poeziji, u prvom slučaju Burićevoj, u drugom hrvatskog pesnika Stojana Vučićevića. Nije im to jedina sličnost – oba se na neki način bave Jugoslavijom, zemljom čije se ime poslednjih godina nerado pominje u bilo kom od njenih nekadašnjih delova. Ne pominju je direktno ni autori oba albuma, ali su reference na nju nezaobilazne. Dok ovo pišem, rešio sam da njihov prikaz bude uporedan, to jest da ih prikažem, onako kako ih ja vidim, kroz jedan tekst koji će se više baviti tekstualnim predlošcima tih albuma, mada neće biti zaobiđena ni muzika. Kako sam krenuo, bojim se da ću u ovom zaletu već sada napisati tu recenziju, pa ću morati da stanem. Dakle, plejliste su spremne, prikazi predviđeni za ovaj mesec najzad napisani, ostaje da vas nekolicina koji ovo čitate prionete na posao...
Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (43)
Bouvi je bio mnogo šta ali nikad nije bio dosadan. Film „Moonage Daydream“ (2022,) u nekim trenucima jeste. Možda je bolje reći naporan nego dosadan. U svakom slučaju, nisam uspeo da ga odgledam iz cuga. Ne zato što me je nervirao glavni junak (a bojao sam se da će to biti slučaj) već zato što me je nervirao režiser. Previše je intenzivno, skoro mahnito bilo njegovo menjanje kadrova, seckanje snimaka (naročito u prvoj polovini filma) a još kad se na to doda (pre)glasna muzika, stvarno je na momente bilo neizdrživo (mada ne isključujem mogućnost da su die-hard fanovi – što ja, da se razumemo, nisam - uživali u svemu navedenom). Da je Morgen ovakav film napravio o nekoj grupi iz vremena psihodelije (rani Pink Floyd, na primer) bilo bi to sasvim primereno ali za bar 45 minuta predugo (film traje 2 sata i 15 minuta) ali da ovakav film napravi o Bouviju, to ipak govori o neusaglašenosti sa Bouvijevim umetničkim prosedeom. Kao opravdanje za režisera Breta Morgena može da posluži činjenica da je o Bouviju napravljeno nekoliko dokumentaraca koji hronološki prate njegovu karijeru, pa se režiser odlučio da mu priđe na drugačiji način. Film je koncipiran tako da prikazuje snimke Bouvijevih nastupa (ima ih dosta do sada neviđenih) i delove Bouvijevih intervjua bez ikakvih drugih upliva. Nema intervjua sa porodicom, prijateljima i saradnicima, nema mišljenja kritičara, nema analiza, nema pominjanja albuma, ni njegovih alter-ega, samo Bouvi „in his own words“ što bi rekli njegovi zemljaci. Mogao se film zvati po onoj njegovoj pesmi „ Bowie: Sound and Vision“, taj bi mu naslov više pristajao.
08.08.2022 – 18.10.2022
Neću mnogo da dužim u uvodu, pa ću samo reći da je najznačajniji muzičko-književni događaj za mene lično u poslednja dva meseca bila promocija knjige Miloša Zubca „Četvrta zemlja“ (prikaz knjige možete pročitati OVDE) koja govori u manjoj meri o poznatim i slavnim delatnicima naše kulturne scene i mnogo više o takozvanim neopevanim herojima (bukvalni prevod engleskog idioma „Unsung Heroes“) iste te scene. O ljudima o kojima je napisano malo ili ništa u mejnstrim medijima a koji svojim delanjem zaslužuju da budu zapamćeni. O samoj promociji možete se obavestiti na mojoj Fejsbuk strani.
Gledaću da se ovako duga pauza između dva dnevnika nastala iz privatnih razloga više ne ponovi, mada ne mogu da garantujem da ću uspeti u tome. Očigledno je da mi je potrebno sve više vremena da preslušam tridesetak albuma i da napišem prikaze za desetak. Skupilo se dosta albuma u folderu onih koji čekaju na red. Ne pomaže mnogo ni to što sve više smanjujem broj žanrova koje pratim. Iz rotacije je ispao i indi-rok, sa retkim izuzecima, ali ostaje sasvim dovoljno folka, indi-folka, kantrija, soula i amerikane da ne mogu da postignem. Ipak, nastavljam da se trudim.
Kao i obično, tu su linkovi za Spotify plejlistu i Mixcloud mikstejp.
Evo najzad i mog izbora za Dnevnik #59:
11.06. – 07.08.2022
Dugo toplo leto je uzelo svoj danak – skoro dva meseca pišem ovih par stranica teksta. Neće ni uvod dugo trajati. Za razliku od prošlog puta, u ovom izdanju Dnevnika čitaćete uglavnom o folk i kantri albumima uz par izuzetaka. Videćete po ocenama koji se meni najviše sviđaju, što ne znači da se vama neće više sviđati neki drugi. Jako je teško ocenjivati muziku brojčano, jer kako ćete je doživeti poprilično zavisi od raspoloženja, vremenskih prilika, političke situacije, zdravstvenog stanja i ko zna čega sve još. Ovaj izbor je najbolji dokaz. Vi u tekstu vidite konačne ocene, ali ne vidite koliko su se one menjale tokom tih dva meseca pisanja ovog nastavka Dnevnika. To samo ja znam. Poenta je da svako mora da donese svoj sud, i da niko nije ni u pravu ni u krivu. Dakle, bacite se na slušanje!
Na raspolaganju su vam kao i obično Spotify i Mixcloud Mixtape
