Miley Cyrus – Endless Summer Vacation (MSS 79.493.340);

Lana Del Rey – Did You Know That There’s A Tunnel Under Ocean Blvd. (MSS 43.262.097)

Ne radim često zajedničke recenzije ali ponekad, kad hoću da poredim dva izvođača/izvođačice, to je sasvim odgovarajuća forma. Mnoge današnje pop dive navode Lanu Del Rej kao svog uzora, jedna od njih je i Majli Sajrus. Međutim, Lanin uticaj na aktuelni Majlin album skoro uopšte nije vidljiv. Lana je uvek Lana. Uvek je tu taj naizgled slabašni trepereći glasić koji kao da će svakog časa zauvek utihnuti i uvek je tu bogata orkestracija koja njenoj muzici daje neophodnu patinu primerenu njenom, nazovimo ga tako, konzervativnom svetonazoru. Tu su i reference na američku kulturnu istoriju. Tu je i jasan stav, toliko jasan da postaje politički. Njena tema je ovoga puta rehabilitacija ili afirmacija porodice i porodičnih vrednosti, koja kao tema u SAD uzima maha, pa tako u književnosti imamo Džonatana Frenzena koji to radi na suptilan ali ipak vrlo vidljiv način, a istim rečima se može opisati i delovanje Lane Del Rej u okviru popularne muzike. Majli Sajrus je u svom pristupu nešto sasvim suprotno. Najbolji dokaz je njen veliki hit „Flowers“ čiji je tekst oda liberalizmu i oslobođenju žene. „Started to cry, but than I remember; I can buy myself flowers (oh); Write my name in the sand (mm); Talk to myself for hours (yeah); Say things you don't understand (never will); I can take myself dancing, yeah; I can hold my own hand; Yeah, I can love me better than; Yeah, I can love me better than you can…“. Sasvim suprotno od Lane koja je na album čak ubacila propoved kontroverznog pastora Džude Smita iz El Eja koji govori o grehu žudnje i vrlini ljubavi (opet podrška porodičnim vrednostima). I sama s ljubavlju pominje prvorođeno dete svoje sestre u pesmi „The Grants“ i želju da i sama ima dete. Dakle, kao što se može videti, Lana i Majli su se politički sasvim razišle, a ni muzički nisu mnogo bliske.

Majli Sajrus je sada u „disko“ fazi ali sam skoro siguran da će na svom sledećem izdanju zauzeti neki sasvim novi kurs. Suština pop muzike kako je ona shvata (i u tome nije jedina) je u stalnoj promeni spoljašnjih obeležja ili ukrasa – nešto slično promeni boje gumica na ortodontskom aparatu („e, ovog meseca mi stavite plave gumice, e, sad hoću roze, bele…) ili promeni garderobe na manekenki. Prošla je ona kroz razne faze tokom svoje relativno duge karijere (počela je u predtinejdžerskim godinama kao Hana Montana na Dizni kanalu) pa je tako bila indi rokerka, trap, kantri i još ponešto, ali je uvek u osnovi svega bio klasičan pop. Glas joj je snažan i prilagodljiv a eklekticizam urođen pa može da otpeva sve, ali i da prihvati kao svoje sve što poželi ili što moda i vreme nalažu. U oba slučaja se, kao što vidite, radi o popu sa porukama (što bi naši stari rekli „besposlen pop i jariće krsti“ hehe) s tim da su poruke dijametralno suprotne. One koje odašilje Majli su ako je suditi po broju slušalaca prijemčivije publici, Mada i Lana u apsolutnim ciframa dobro stoji. Na tržištu očigledno ima mesta za obe, i za još mnogo drugih tim pre što su političke poruke odaslate u pop muzički etar subliminalne prirode – deluju kroz podsvest. Kao zaključak bih rekao da se između dvaju koncepata (porodica i/ili sloboda) koje nude dve dive ne treba striktno opredeljivati jer su oba potrebna, kao što je potreban i kompromis između njih da bi se civilizacija vratila na pravi put sa koga je pre par desetina godina iskliznula. Muzički deo dileme je vrlo lako rešiv jer ljubav prema muzici nije isto što i ljubav prema sportskom klubu – klub za koga navijaš je samo jedan što se nikako ne može reći za muziku koju voliš. Svako od nas ima više izvođača/autora koje voli, najčešće i više žanrova. Rešenje se samo nameće – slušajte i Lanu i Majli jer obe su, kada je pop muzika u pitanju, stabilne članice prve lige. Još samo da napomenem da je viša ocena za Lanu posledica toga što mi se više sviđa njena muzika.

Ocene: Majli (7.8/10) Lana (8.2/10)

Boygenius – The Record

(MSS 4.509.884)

Bojdžinius su Džulien Bejker, Fibi Bridžers i Lusi Dakus koje, svaka ponaosob, imaju uspešne solo karijere. Retko se ipak dešava da tri takve super-zvezde (govorimo o indi sceni, naravno) formiraju super-grupu dok su u naponu kreativne snage. Tačnije, retko se to uopšte i dešava. Ipak treba tri ega obuzdati i tri kreativnosti uklopiti a to nije lako. Da je ploča koja se zove jednostavno „Ploča“ produkt zajedničkog rada dokaz je to što tri autorke svaku od dvanaest pesama koliko se nalazi na albumu potpisuju zajedno tako da ostaje tajna (mada i ne baš, jer lako se čuje) šta je čiji doprinos. Da je ploča dobro prihvaćena od slušalaca dokaz je broj pregleda na Spotifaju – četiri dana od objavljivanja (u trenutku dok ovo pišem) broj puštanja (tako Spotifaj prevodi „streaming“ pa ću tu reč od sada koristiti) svih pesama zbirno bliži se cifri od 50 miliona s tim da najslušanija (Emily I’m Sorry) ima deset miliona puštanja. Nisu to cifre koje nadmašuju one koje postiže Fibi Bridžers sa svojim solo radovima, ali, s obzirom da je prošlo tek četiri dana od objavljivanja, možda će i biti.

Sada, mesec dana kasnije, kad sam nastavio da pišem posle višekratnog preslušavanja albuma mogu reći da je utisak da je sasvim OK. Pop-indi-folk, tako bih žanrovski odredio ovu kolekciju pesama. Ono što je ove indi-folk herione, koje sve tri volim takve kakve su, prebacilo u pop je znatno umekšavanje izraza svake od njih tri. Sve ono što imaju svojim solo radovima imaju i ovde, ali ispeglano, skresano, lišeno grešaka, preterivanja i personalizacije. Muzika teče kao po loju ali ne dotiče baš. Nekad je teško uvideti razliku između zanata i umetnosti. Čitavih mesec dana sam se kolebao kako da ocenim ovaj album, prvo mi se činilo da je savršen, pa onda da u slušanju nema nikakvog uzbuđenja, da ne kažem da je dosadan, ali ne bih u konačnoj oceni išao u te ekstreme. To je prosto pop album prijatan za neobavezno slušanje ljubiteljima indie-folk žanra. Tačka.

Hmmm, ipak nije tačka. Mesec dana je prošlo od kad sam stavio tačku na ovaj tekst ali se ipak vraćam zbog Spotifaja, koji je očigledno glavna tema ovog izdanja Dnevnika. Kome se smučilo moje besramno propagiranje ovog striming servisa neka preskoči ovaj pasus, ali Boygenius su dobar primer koliko na njemu može da zaradi jedan ne toliko poznati bend. Broj pregleda se jeste povećao u odnosu na prva četiri dana, ali ne drastično. Najslušanija pesma sada ima 15 miliona pregleda a ceo album oko 85 miliona (kada ovaj tekst bude izašao imaće više). Dakle, grupa Boygenius za koju većina vas nije čula, ovog meseca je samo na jednoj digitalnoj platformi, doduše najjačoj po broju korisnika (trenutno ih ima oko 420 miliona), na Spotifaju zaradila, ako se uzme da je većina slušalaca iz SAD (u Americi strim više vredi nego u Srbiji zbog boljih prihoda od reklama na besplatnoj verziji Spotifaja) aproksimativno 400.000 $. E, sad, od tog iznosa 30% ide Spotify-ju, a preostalih sedamdeset posto (oko 280.000 $) dele distributer digitalne muzike i autori pesama (ne izvođači osim ako su istovremeno i autori!) a u kom odnosu zavisi od njihovog međusobnog dogovora. Treba da se zna da autor ne može sam podići pesmu na digitalne platforme već to može učiniti samo preko distributera digitalne muzike. To je ustupak velikim diskografskim kućama pošto su one te koje posreduju između autora i Spotifaja i drugih digitalnih platformi. Da se dozvolilo nezavisnim autorima da sami podižu svoje pesme na digitalne platforme izbacile bi se iz igre velike diskografske kuće. Niko za njima ne bi plakao ali onda ne bi bili dostupni njihovi bogati katalozi koji sadrže (skoro) svu muziku do danas snimljenu. Ako želite da se dublje upoznate sa problemom preporučujem Netflixovu seriju „The Playlist“ o nastanku Spotifyja. Tako, dakle, stoje stvari. Tolika je zarada od jednomesečnog strima jednog albuma izvođača koji je imao 4,5 miliona slušalaca prošlog meseca a koji nije ni blizu onih koji su u „prvoj ligi“ po broju strimova na ovom digitalnom servisu. Majli Sajrus, o kojoj takođe pišem u ovom nastavku „Dnevnika“ je prošlog meseca imala 80 miliona slušalaca, dakle skoro 20 puta više. Ne znam da izračunam koliko je zaradila. To međutim ne menja baš ništa od onoga što sam napisao u prvom delu recenzije albuma „The Record“ grupe Boygenius. Poenta ovog „dodatka“ je pokušaj ukazivanja autorima i slušaocima na značaj strimovanja i za jedne i za druge. Za prve zbog realno moguće veće zarade propagiranjem strimovanja svoje muzike, a za druge besplatan/jeftin, brz i jednostavan pristup svoj muzici ovoga sveta.

Ocena: 8.0/10

Eilen Jewell – Get Behind The Wheel

(MSS 539.042)

Za razliku od onoga što smo zvali „srpska amerikana“ što sam bezrezervno voleo, pravu američku amerikanu volim malo manje, čak najmanje od svih drugih izdanaka „roots“ nadžanra. Taj konglomerat različitih uticaja objedinjenih u jednom elektičnom „amerikana“ bendu se obično na izlasku iz zvučnika prepoznaje kao neka vrsta miksa južnjačkog roka i „boogie“ roka. Južnjački rok, pak, nije jedna od meni omiljenih muzika osim kada ga izvodi The Allman Brothers Band. Ajlin Džuel srećom samo povremeno skreće u taj muzički rukavac, kao u uvodnoj pesmi „Alive“. Ta pesma možda i nije najbolji primer južnjačkog roka ali kad primat u pesmi preuzmu oni delovi kojih se ne bi postideli Rosington i Kolins (sećate se Rossington-Collins Banda?) sa svojom „međuigrom gitara“ (kako je to neko nekada davno lepo sročio) ona skala sviđanja od nula do deset u mom mozgu naglo stremi ka nuli. Nema tu suptilnosti koju očekujem i tražim u muzici. Srećom, kod Ajlin Džuel je srećom ima drugde na albumu. Tako već „Crooked River“ stavlja stvari na svoje mesto. Bend uključen u struju jeste prisutan, kao što je slučaj na celom albumu, ali ipak pušta Ajlin da diše. Ajlin je ipak primarno singer/songwriter a to samo po sebi znači da puko muziciranje nije primarno niti je samo sebi svrha. „Crooked River“ je pre svega dobra pesma, kao što su to i „Lethal Love“, „Winnemucca“ ali i „You Were a Friend of Mine“ i „Outsiders“ koje su u sasvim drugom stilu i verovatno bi bolje zvučale da su izvedene u akustičnom folk maniru. U stvari, što se više primičemo kraju ploče, muzika mi postaje sve bliskija. Počelo je žestoko da bi se do kraja stvari skoro potpuno smirile u šta ćete se i sami uveriti stignete li do poslednje pesme „The Bitter End“. Na kraju krajeva pokazuje se da je ta sposobnost Ajlin Džuel da sa jednakom uverljivošću svira bluz, folk i južnjački rok njena prednost, nikako nedostatak. (8.2/10)

Kara Jackson – Why Does the Earth Give Us People To Love?

(MSS 137.111)

Mlada pesnikinja rođena u Čikagu, dobitnica National Youth Poet nagrade za 2019/20 godinu se od početka svoje karijere predstavljala kao singer/songrajterka ali je tek sada izdala svoj album prvenac naslova tako dugog da ga sigurno neću ponovo pominjati. Iz tekstova pesama i muzike koja ih prati odmah se vidi da su tekstovi ono na šta stavlja akcenat, mada je i muzika dovoljno zahtevna i originalna, iako još uvek pomalo rogobatna, da bi se moglo zaključiti da će u budućnosti doći u žižu Karinog interesovanja. Glas joj je snažan, dubok i prijatan za slušanje. Što se njene muzike tiče, konstantna je samo promena. Akustična gitara dominira, mada se mogu čuti i gudači, udaraljke, bubnjevi a melodijske linije meandriraju, poniru i ponovo se pojavljuju, praćene različitim zvucima, snimcima razgovora i drugim unosiocima konfuzije u zvučnu sliku. Pevanje, recitovanje i skandiranje se smenjuju u nepravilnim razmacima pa se kao poruka budućem slušaocu može reći: očekuj neočekivano! Teme kojima se bavi Kara Džekson su „ženske“ – analiza položaja žena u savremenom američkom društvu (i šire!) pre svega kroz analizu i dekonstrukciju tradicionalnih opštih mesta „učitanih“ u svaku ženu. U „Dickhead Blues“ govori o (ne)pristajanju žene na to da se podrazumeva, da bude muškarčevo mesto za relaksaciju i o potrebi za buđenjem njene samosvesti. Pesma „No Fun/Party“ govori između ostalog o ženskom telu koje „mora“ biti savršeno da bi se muškarac zadržao (…And if seeing you naked wasn't such a bargain; It would be a home run, it would be a home run…), to jest o usađenoj potrebi žene da svoje telo oblikuje onako kako to od nje zahteva muškarac sa kojim je u vezi. Kara Džekson diže svoj glas protiv svih tih patrijarhalnih „učitavanja“, dakle protiv stvari koje se podrazumevaju a ne bi trebalo da se podrazumevaju. Feminizam Kare Džekson nije od one vrste koja kuca na otvorena vrata, već onaj pravi, suštinski – emancipacija žene od nametnutih uloga, to jest nepristajanje na njih. Teška je to borba, jer je proces nametanja stereotipa trajao milenijumima, a sada se očekuje da se obrnuti proces koji uspostavlja stvarnu ravnopravnost desi za stotinak godina. Zato je svaki korak u pravcu te stvarne ravnopravnosti korak u dobrom pravcu, pa Karin doprinos procesu ne sme da ostane neopažen. Tim pre što upire prst u stvarne probleme. (8.1/10)

Kara Jackson – Why Does the Earth Give Us People To Love?

Dom Flemons – Traveling Wildfire

(MSS 51.960)

Ne znam da li ste čuli za grupu The Carolina Chocolade Drops iz Durama, Severna Karolina: Ako niste, prvo da vam kažem da su još 2010 dobili prestižnu Grammy nagradu za najbolji album u kategoriji „Najbolji tradicionalni folk album“, dakle, nisu anonimusi u muzičkom svetu. No, taj žanr ovde retko ko prati (izuzimam svoju muzičku „ekipu“) pa ne čudi što nisu šire poznati. Malo je bolja situacija kada se ima u vidu da su u grupi u jednom trenutku (circa 2012) zajedno bili Rajanon Gidens (Rhiannon Giddens), Lejla Mekala (Layla McCalla) i junak našeg prikaza Dom Flemons. O Rajanon i Lejli sam više puta pisao pa ću ih ovoga puta ostaviti po strani ali o Domu se mora reći nekoliko reči. Prošli album nisam komentarisao jer nisam bio impresioniran pošto se radilo o reinterpretaciji „Njuport“ folk stila sa početka šezdesetih bez prevelikog upliva ličnog i malo toga originalnog. Evo, ponovo ga slušam, i mogao bih da kažem da sam se ogrešio prilikom ocenjivanja ali ako se držim kriterijuma ocenjivanja iznetih u uvodnom poglavlju i nisam. Muzika koja mi je draga ali nije inovativna. Ovaj novi mi je, opet, privukao pažnju. Nije de Dominik mnogo promenio, niti njegova muzika, ali aranžmani jesu. Sada su to aranžmani za bend i već ta promena čini da pesme zvuče drugačije. Predivna „Dark Beauty“ je najbolji dokaz. Dok je na prethodnom njegovom albumu, kao i u većem delu akustičnog folka šezdesetih sve u rečima a malo ili ništa u muzici (akustična gitara uglavnom samo prati pevača) ovde su se stvari promenile – ne mora Dom sve da nam kaže eksplicitno (saopštavanjem teksta), može još više da nam kaže muzikom. Sledeća, „If You Truly Love Me“ poseže za starim dobrim kantri trikovima kao što je pedal steel gitara koja u baladu uvek doda dozu neophodnog pathosa. Njegov bend čine vrhunski instrumentalisti Dejvid Idalgo (Los Lobos), Mark Orel (Dropkick Murphys) i Mat Pin (radio sa Majli Sajrus, Niki Lejn…) što se itekako čuje – pesme zvuče kao da su se oblikovale iz magičnog praha izbačenog iz njihovih instrumenata. Naravno da na albumu nisu samo kantri balade, tu je na primer himnični spiritual „We Are Almost Down To The Shore“ koji kao da je stvoren za bilo koji prelomni politički trenutak uvek i svugde: „Fight on, fight on, children, and don't turn back; We are almost down to the shore…“. Na albumu se nalaze i četiri obrade koje jasno ukazuju odakle potiče Flemonsova muzika. Tu je pesma Reverend Geri Dejvisa „Saddle It Around“, tu je i Erik Andersenova „Song To J.C.B.“ koju je ovaj napisao kao posvetu bluz muzičaru – uličnom sviraču J.C. Burisu, zatim pesma Klarensa Ešlija „Tough Luck“ poznata iz repertoara „roots music“ legende Doka Votsona, čija se stogodišnjica rođenja obeležava ovih dana, i na kraju, ali ne najmanje važna je i Dilanova pesma „I Guess I’m Doing Fine“ iz 1964. koja je objavljena na „The Witmark Demos: 1962-1964“, kod Flemonsa u malo bržem ritmu nego što je original. Jasno je već iz ovog njegovog izbora obrada da novi album Dom Flemonsa ne može da mi se ne svidi, naročito kad se ima u vidu da ni originali ne zaostaju mnogo, ako uopšte zaostaju. Logičan ishod je relativno visoka ocena koja će u ovoj muzički slaboj godini (bar do sada) značiti visok plasman na mojoj godišnjoj listi. Apsolutno zasluženo.

Ocena: 8.3/10

H.C. McEntire – Every Acre

(MSS 24.071)

Još jedna devojka sa farme na „Blue Ridge“ planinama Apalačkog gorja. Ni prva, ni poslednja. Takva je ne samo po vremenu pojavljivanja na sceni, već i po kvalitetu. Ne znam čime ih hrane tamo, ali izgleda da svako devojče iz te regije sjajno peva, a ne manjka mu ni kompozitorskog talenta. Sve se to izbrusi u crkvenim horovima različitih protestantskih kongregacija kojih u Apalačima ne manjka. H.C. MekIntajer nije izuzetak, s tim što je ona u u ovu jednačinu unela i svoju „queer“ prirodu i stalno prisutnu depresiju. Kada se sve to zna ne čudi nas ono što čujemo. Ključna reč je „sporo“. Sporo teku dani tamo daleko u planinama kao što sporo teku pesme MekIntajerove. U mom sveto to što su spore ne čini ih manje zanimljivim, naročito kada je melodijska linija u njima zanimljiva i lako pamtljiva. Na ovom albumu ima više pesama sa ovim kvalitetima: „Turpentine“, „Dovetail“, „Rows of Clover“… Album je inače jedan vid oporavka od nedaće koja je snašla Mekintajerovu, za koju znamo da je teška ali ne znamo koje je prirode. Šta reći osim da je oporavak u prirodi najprirodniji oporavak! (8.1/10)

Ostali:

Mac DeMarco – Five Easy Hot Dogs (indie rock, 7.9/10) (MSS 17.540.485)

The National – First Two Pages Of Frankenstein (indie rock, 7.0/10) (MSS 7.917.423)

Feist – Multitudes (indie pop, 8.2/10) (MSS 3.341.317)

City and Colour – The Love Still Held Me Near (indie pop, 8.2/10) (MSS 1.517.208)

Nick Waterhouse – The Fooler (soul, 8.0/10) (MSS 1.067.628)

The Tallest Man On Earth – Henry St. (folk, 8.1/10) (MSS 1.053.419)

Josh Ritter – Spectral Lines (indie folk, 8.1/10) (MSS 513.258)

The Nude Party – Rides On (garage, 8.0/10) (MSS 471.690)

Slaid Cleaves – Together Through The Dark (country, 8.0/10) (MSS 135.510)

Eddie Chacon – Sundown (soul, 8.2/10) (MSS 122.569)

GA-20 – Live In Loveland (blues rock, 7.4/10) (MSS 82.863)

Rachel Baiman – Common Nation Of Sorrow (folk, 7.8/10) (MSS 72.080)

Robbie Fulks – Bluegrass Vacation (blugras, 8.2/10) (MSS 40.013)

Josienne Clarke – Onliness (folk, 8.1/10) (MSS 37.613)

Meredith Moon – Constellations (bluegrass, 7.7/10) (MSS 34.220)

The Young’uns – Tiny Notes (indie folk, 8.1/10 ) (MSS 15.857)

Waco Brothers – The Man That God Forgot (country, 8.1/10) (MSS 12.213)

Alasdair Roberts – Grief in the Kitchen and Mirth in the Hall (scottish folk, 8.2/10) (MSS 10.313)

Joe K. Walsh – If Not Now, Who? (bluegrass, 7.2/10) (MSS 5.634)

Jake Ybarra – Something In The Water (country, 8.0/10) (MSS 2.302)

Boys Club For Girls – Boys Club For Girls (country, 6.2/10) (MSS 1.832)

Savourna Stevenson – Wine Of Life (folk, 7.4/10) (MSS 1.512)

Ambassador Hazy – The Door Between (psihodelični rok, 8.0/10) (MSS 66)

The Doolin Daltons – Love’s Whisper (country, 7.4/10) (MSS 1)

Domaće:

M.O.R.T. – Samo hrabro i bezveze

(MSS 7.195)

Prva njihova pesma koja mi je privukla pažnju bila je „Nikotinska kriza“ koja se pojavila pre sedam godina i koja me je u neku ruku podsećala na „Goribor“. Međutim , onoliko koliko sam tokom površnog praćenja njihove karijere mogao da zaključim, nisu se razvijali u tom pravcu, već su sve više išli ka mejnstrimu i sve više podsećali na „Dubioza kolektiv“. Možda ovo za Dubiozu nije fer prema momcima iz M.O.R.T.-a, ali kažem, to je samo moj površni utisak o pravcu kojim se njihova muzika kretala. Ne kažem da je tamo i stigla. Tako da, logično, nisam bio fan prethodnog albuma grupe M.O.R.T., onog čiji je najavni singl bio sav u nekakvom skakanju a to je trebalo da posluži kao njihova prečica u mejnstrim. Iako bi se sudeći po popularnosti te skačuće pesme moglo zaključiti da je prečica proradila, ipak nije, što je dokaz ovaj njihov novi album. Oni sebe možda mogu silom ugurati u srednju struju, ali tamo ni po čemu ne pripadaju, pa se sve pre ili kasnije vrati na „fabrička podešavanja“. Ipak su oni potomci sinjskih alkara sa devizom „ili u sridu ili nikako“. Pod „sridom“ se naravno ne podrazumeva pomenuta srednja struja, već težnja da se ide u suštinu stvari o kojoj se peva. In medias res, što bi rekli stari Latini. Na albumu „Samo hrabro i bezveze“ bar u jednom slučaju pokazuju kako se to radi. Recimo, u pesmi „Mamuran“, koja je moj favorit sa ovog albuma. Ko se nije napio od „žestine“ taj ne zna za osećaj žeđi jutro posle. Tekst nije dostigao kompleksnost filozofskih traktata iz knjige pokojnog Igora Mandića „Ekstaze i mamurluci“ kao što filozofski nivo ne postižu ni druge rokenrol pesme (sa retkim izuzecima), ali hvata taj trenutak koji se često ponavlja u životima rok muzičara na turnejama (a i kad nema turneja). Sa osećanjem koje emituje ova pesma lako se identifikuju i oni koji nisu rok muzičari, a koji dele to iskustvo tako da bi mogla da bude hit. Još jedna pesma me je našla na ličnom nivou. Pesmu skoro istu kao „Ćaća“ sam ja komponovao još tamo negde cirka ’76 kad sam sa svojim drugom Jovanusom imao pank bend „Cerak & the Geaks“ koji je doduše postojao samo u našim glavama, napravljen po ugledu na njujorški duo „Suicide“ (Ja sam bio Alan Vega a Jovanus Martin Rev, ali nek’ se zna, on je prvi birao). Moja pesma se zvala „Beda“ i išla je nekako ovako“ Nemam šta da jedem (prateći vokali pevaju „Beda“), ni šta da obučem…. (ovi opet „Beda“) i tako dalje, ne sećam se više celog teksta. U M.O.R.T.ovoj verziji ide „ustao sam jutros (prateći vokali „Ćaća“), opet nema posla („Ćaća“) duša mi je tužna („Ćaća“) noga mi je bosa… To je ta ideja, ta tema, ta izvedba. Naravno da ne optužujem momke iz grupe M.O.R.T. za plagijat jer oni ni teoretski nisu mogli znati za moju pesmu koja ni u kakvom vidu nigde nije zabeležena (osim usmenim predanjem, jer sam je jednom otpevao u porodičnom krugu), pominjem je samo zato što hoću da naglasim da na nekom nivou delim senzibilitet sa ekipom iz Sinja. Eto vam još jednog primera „kako radi muzika“. Često je važnija neka privatna priča vezana za neku pesmu ili grupu nego sama pesma ili grupa. Ovaj kratak tekst je pokušaj da samom sebi objasnim šta me je privuklo ovom albumu grupe M.O.R.T. koji bi mi teško privukao pažnju muzikom koju nosi koja baš i nije u mom opsegu interesovanja (bar ne u ovom životnom dobu) da nema ovih malih privatnih poveznica.

Ocena: 8.1/10

Ljubičice – Dok čekamo pad

(MSS 3.124)

Braća Stevanović su izdali svoj najbolji album do sada. Pametni pop-rok je žanr kojim se nije lako baviti, ma kako zvučao pitko i privlačno. Mora se biti dobar muzičar i što je još ređi slučaj, mora se biti pametan. Ljubičice su se pokazale kao takve kada su odabrale dobar uzor da im bude zvezda vodilja pri stvaranju ovog albuma. Jedan od najboljih albuma devedesetih godina prošlog veka „Yoshimi Battles The Pink Robots“ grupe „Flaming Lips“ možda i nije bio njihov uzor, zaista ne znam, ali bi bilo lepo da jeste da bi se uklopio u moju konstrukciju. Mislim da je sličnosti ipak previše da bi bile slučajne, ali to nikako ne umanjuje vrednost ovog albuma. Konceptualni albumi su prilično retki u srpskom rokenrolu pa je svaki dobrodošao, naročito kada, kao u ovom slučaju, svaka od pesama može da funkcioniše kao nezavisna celina. Uz svaku od pesama može i da se pleše, pa se čini da će taj rat ljudi i robota imati svojih čari uz ovakav soundtrack. Takođe, svaka pesma bi mogla da bude hit. Malo sam proverio striming servise i izgleda da su Ljubičice jače na YouTube-u nego na Spotify-ju, ali to nije iznenađenje, jutjub je ipak kod nas dominantna platforma za puštanje muzike. Što se muzike tiče, ako sam gore u tekstu o Ani Ćurčin pisao o beogradskom fanki popu, šta bih tek trebalo da kažem za Ljubičice. Kod njih sve pršti. (8.2/10)

Klinika Denisa Kataneca – Kao Zao Kor (9.0/10)

(MSS 908) Pročitajte OVDE

Ana & The Changes – Susret EP

(MSS 221)

Na moju veliku žalost i najuporniji odustaju od engleskog jezika i prelaze na maternji, kako god se zvao. Na kraju krajeva svi žele priznanje i prihvatanje svoje sredine, što šire to bolje, a tu širinu prihvatanja nemoguće je postići pevajući na stranom jeziku. I to je tako, što reče jedan političar. Međutim, prelaskom na drugi jezik neke stvari se neminovno menjaju. Recimo, potpuno se menja melodijska linija pevanja koja naravno da zavisi od reči koje se izgovaraju a te reči moraju biti pravilno akcentovane što utiče na „flow“ pesme. Menja se čak i boja glasa. Posledica toga je da pesme Ane Ćurčin sada ne liče na pesme Ane Ćurčin koje smo znali. To ne govori ništa o kvalitetu novih pesama ali govori da moramo da im pristupimo kao pesmama nekoga koga nismo čuli do sada. Anin novi EP ima četiri pesme, od toga jedna u dve verzije i traje dvadeset minuta. Zvanično se vodi kao izdanje grupe Ana & The Changes, ona i klavijaturista grupe Goran Antović su koproducenti, pesme potpisuje Ana uz jedan izuzetak (tekst pesme „Zla“ je napisala Milena Marković). U pesmi „Susret“ ostvarena je saradnja sa niškom grupom „Bohemija“, a drugu verziju pesme „Tu“ remiksovao je producent Marco Grabber. Odmah da kažem da je Graberova zamena ritam sekcije bitovima, perkusijama i sintovima i ubrzanje tempa i skraćenje od 45 sekundi po mom mišljenju poboljšalo pesmu – učinilo ju je dinamičnijom i prijemčivijom mladoj nestrpljivoj publici. Tekst za pesmu „Zla“ je napisala dobitnica NIN-ove nagrade za roman godine pesnikinja Milena Marković pa sam bio radoznao kako će je Ana „uglazbiti“, naročito zato što pesma nije pisana da bi bila „uglazbljena“ (koristim ovu hrvatsku reč jer ne postoji adekvatna srpska). Izrazito nepravilnog ritma, pesma je pretpostavljam bila izazov za Anu Ćurčin. Moj je utisak da je uspelo to pretvaranje pesme iz knjige u muzičku numeru mada je moralo da dođe do minimalnih modifikacija originalnog teksta. Uspela je Ana čak da „izvuče“ i neku vrstu refrena. Rekla je u nekoj TV emisiji da se Mileni svidelo to što je uradila, pa da to pojačam, ponoviću ću da se svidela i meni. Što je najlepše, sa svakim novim slušanjem mi se sve više sviđa. Preostale dve pesme, sasvim nove, su „Susret“ i „Dosta“. Ne znam zašto za obe imam istu asocijaciju – Beogradsko proleće. To je bio čuveni festival zabavne muzike u vreme SFRJ koji je definisao beogradsku školu pop muzike. Ove dve Anine pesme uopšte ne liče na pesme sa tog festivala ali ipak nekako stičem utisak da su izdanci te škole. Beogradska škola pop muzike se više oslanjala na američki pop uz primese fanka za razliku od zagrebačke koja je bila više mediteranskog tipa. Čujem odjek tog fanki saunda u njima, naročito u pesmi „Dosta“. Ipak, ovaj EP je premali uzorak za utvrđivanje daljeg pravca razvoja Anine nove karijere – one koju obeležava pevanje na maternjem jeziku, pa ću biti rezervisan po pitanju ocene. (8.0/10)

Adam Semijalac – Ode Dite

(9.0/10) Recenziju pročitajte OVDE.

Zimizelen – San na uzici

(MSS 41)

Malo je nepravedno to što je medijski sasvim zanemaren album „San na uzici“ koji je snimio Vinko Ergotić (Heroina, Nellcote) pod pseudonimom Zimizelen. Pokrila su ga dva izuzetna albuma koja su se pojavila u razmaku od nekoliko dana, „Kao zao kor“ Klinike Denisa Kataneca i „Ode dite“ Adama Semijalaca ali to ipak nije opravdanje za totalni izostanak publiciteta (bar do trenutka u kome pišem ovaj tekst 5.5.2023). Možda sam loše tražio, ali nisam našao nijedan prikaz albuma koji je izašao nekoliko nedelja pre ova dva pomenuta. Razlog verovatno leži u tome što je Ergotićev album vrlo delikatne prirode, takve da zahteva pažljiviji pristup nego što je to uobičajeno. Nije ga lako ni žanrovski odrediti, osim pod najširom mogućom etiketom „indie rock“, a još je teže proniknuti u njegove razloge i njegove poruke. Ako bih morao negde da ga smestim, to bi bio predeo gde ljudska noga retko kroči, u kome obitava skoro potpuno zaboravljeni, a izvanredni bend Mika Male (njihova pesma „Bijeg“ mi je i dalje jedna od najdražih domaćih pesama). Ono što se odmah može reći, čim se odsluša završna pesma „samo čekaj…“ je da je bar malim delom tematski sasvim u trendu sa rok muzikom koja nam dolazi sa zapada jer govori u jednom stihu o neizvesnoj budućnosti ljudskog roda. Ergotić ovoga puta peva na hrvatskom za razliku od Nellcote gde je pevao na engleskom, što znači da se lišio zaštite koju pruža korišćenje stranog jezika. Po mom mišljenju, za stranim jezikom se kod alternativaca iz ovog regiona poseže da bi se zamaskiralo preveliko „otvaranja“ u tekstovima. Na stranom jeziku možeš reći neke stvari koje bi ti bilo neprijatno reći na maternjem (recimo, pripadnicima LGBTQI+ populacije je daleko lakše da koriste engleski koji nije rodno senzitivan nego naš jezik koji jeste). Dakle, mišljenja sam da je, nasuprot uvreženom mišljenju, iskrenost autora prisutnija kod „stranaca“ nego kod „maternjih“, uz napomenu da ima izuzetaka koji svoju iskrenost obmotaju u više oblandi što ide do hermetičnosti (vidi Kataneca). Ili Ergotića – posle uvida u njegovu liriku slika o ovim pesmama nije mi mnogo bistrija nego pre toga. Osim te jedne već pomenute jasne natuknice, nema mnogo čvrstih tačaka za koje bi recenzent mogao da se uhvati. Ako kažete ma ko šiša recenzenta, uživajmo u muzici, moraću sa vama da se složim. U muzici Zimzelena je sasvim moguće uživati i to u dužem vremenskom periodu, otkrivajući uvek nešto novo. (8.1/10)