Weyes Blood – And In The Darkness, Hearts Aglow
Nisam ni bio svestan činjenice da sam već pisao o dva Weyes Blood albuma, i to o ona dva koja su prethodila ovom. Oba teksta možete naći OVDE. Uporedio sam je u tom tekstu sa Kejt Buš, ali bih ipak istakao da me manje „nervira“ od nje. Kejt Buš ima onaj za mene izuzetno iritantan vajb 80-tih što kod Natali Mering nije prisutno. Natali me čak uopšte ne nervira, samo mi je njena muzika kao što negde rekoh „too much“. Njena muzika je poput crkvenih himni – uzvišena toliko da je bliža dragom Bogu nego običnim smrtnicima. Lepota u njoj nije čulna, već idealna, apstraktna. Ono što će svako ko je upoznat sa njenim prethodnim izdanjima i sluša ovu ploču primetiti je da Natali napreduje u kompozitorskom smislu. Pesme su sada potpuno zaokružene i počinju da liče na kompozicije klasične muzike. Poredio sam u jednom trenutku njenu muziku sa simfo rokom sedamdesetih, ali nmaju te dve stvari prevelikih sličnosti. Za razliku od ispraznog simfo roka gde se cenila instrumentalistička virtuoznost, kod Natali Mering svaka nota ima svoj razlog i svoju svrhu, što se može reći i za tekstove. Neuporedivo su smisleniji nego oni u simfo roku. Jedina sličnost je ta težnja poistovećivanja sa klasičnom muzikom, čemu se oni prvi baš i nisu približili, a Weyes Blood jeste. Malo se šta može zameriti ovoj ploči, osim onoga što je u mom slučaju odvraćajući faktor – te hladne distanciranosti koja priziva religiozno iskustvo. (8.1/10)
Ahmed Burić – Sin Pustinje & Sjeverozapad – Pomrčina
Kao što već rekoh u uvodnom delu prošlog „Dnevnika“, oba ova albuma se na neki način bave danas nepostojećom zajedničkom državom većine naroda Zapadnog Balkana, Jugoslavijom. Album Ahmeda Burića žali za prošlim vremenom i time bar kako sam ja to shvatio posredno žali za Jugoslavijom iako se njeno ime ni u jednom trenutku eksplicitno ne pominje, a album grupe Sjeverozapad je uglazbio zbirku pesama hrvatskog pesnika Stojana Vučićevića nastalu na otoku Svetom Grguru koji je sve do šezdeset i neke bio kaznionica za žene i omladinu a na kome je dotični bio zatočen. Mislim da su se Zvonki Obajdin (vokal, klavijature), koja je idejni tvorac albuma „Pomrčina“ prosto svideli stihovi Stojana Vučićevića iz njegove zbirke „Potpuna pomrčina sunca na otoku Grguru petnaestog veljače 1961.“ pa je rešila da ih uglazbi uz pomoć svog starog saradnika Nikole Brkljačića (vokal, gitara) kao i Helene Ernoić (bas), Matka Boršića (bubnjevi, u prvoj fazi snimanja) i Hrvoja Matašina (bubnjevi). Ne verujem da je razmišljala na temu Jugoslavije, koja se ipak kao tema nameće imajući u vidu okolnosti pod kojima su nastale ove Vučićevićeve pesme. Pesme su nastale na otoku Svetom Grguru, koji je od Golog otoka udaljen nekoliko kilometara a služio je, u isto vreme kad i Goli otok koji je bio logor za muškarce, kao logor za žene i omladinu koji su po nekom od osnova služili kaznu kao što već rekoh u uvodu…. Više o oba albuma, koji su OBA dobila 8.3/10 zvezdica čitajte OVDE.
Eliza Carthy & The Restitution – Queen Of The Whirl
Ono što je u Americi dinastija Karter-Keš, to je u Engleskoj dinastija Voterson-Karti. Norma Voterson i Martin Karti i njihova ćerka Eliza su bili članovi engleske folk grupe Waterson:Carthy sve do smrti Norme Voterson u januaru ove, 2022 godine. Naravno, svako od njih je imao i sopstvenu muzičku karijeru kao solo izvođač ili u raznim drugim vidovima međusobne saradnje ali i saradnje sa drugim izvođačima. Eliza je ovim albumom pokušala da rekapitulira svoju dosadašnju karijeru, koja traje četrdeset godina. Imala je ona tokom tog vremena različite faze, od tradicionalnog folka, do koketiranja sa rokom i elektronikom, ali je središtu njenog interesovanja bio i ostao engleski folk. Dakle, album se sastoji od petnaest pesama koje su podeljene u četiri EP-ja ali se na striming servisima pojavljuju kao celovit album. Ako vas interesuje koji je raspored pesama na EP-jima, formula je 4-4-3-4. Pesme je delimično birala koja je prati na Tviteru pa tu ima svega – od tradicionalnog folka, obrada porodične pesmarice ali i takvih kao što je Pit Siger, ima i njenih kompozicija pa čak i kalipsa sa Kariba. Sve je to propušteno kroz njen lični filter tako da je vrlo koherentno. Ne treba ni pominjati da je njena grupa Restitution izvanredno obavila posao, jer ploča legende engleskog folka sa te strane mora da bude savršena. Ocena je nešto niža nego što bi se očekivalo ali to je posledica moje uzdržanosti prema uzdržanosti engleskog folka – već sam o tome govorio, ali da ponovim – smeta mi utisak koji redovno imam kad slušam engleski folk da nam pevač/ica prenosi poruku, da nam nešto saopštava u svojstvu narodnog izaslanika a ne nekoga ko je proživeo to o čemu peva. Dozvoljavam da je to samo moj utisak, ali moja je i ocena. (7.8/10)
Oumou Sangare – Timbuktu
Da bih mogao da kažem da sam 2022. slušao i world music, evo na kraju i albuma Oumou Sangare, pevačice i autorke iz Malija čije su pesme društveno angažovane, naročito kad se radi o lošem položaju žena u malijskom društvu. Rođena je 1968 u regionu Vasulu (Wassoulou), u onom delu koji pripada Maliju, a to je jedan od afričkih regiona iz čije muzike je nastao američki bluz. Umu Sangare je naslednica te tradicije što je očigledno svakome ko posluša njene ploče. Iako je danas teško reći da li je na savremenu afričku muziku više uticala afrička tradicionalna muzika, ili zapadna muzika nastala pod uticajem afričke tradicionalne muzike (povratna veza), sličnost zvuka i ugođaja je vrlo izražena. Zato Umu Sangare uopšte nije teško slušati već naprotiv – bez ikakvog privikavanja njena muzika se dopada zapadnjačkom uhu. Nisam ni ja bio izuzetak. Ono što tu muziku ipak jasno razlikuje od zapadnjačke je jako izražen princip pitanja i odgovora u strukturi pesama. Glavni pevač (u ovom slučaju pevačica) postavlja pitanje, zajednica odgovara. Na taj način se kroz pesmu razrešavaju etičke i moralne dileme koje preokupiraju zajednicu. Današnje pop pesme nemaju stvarni značaj, kao što su to nekad imale pesme koje zajednica peva u trenucima odmora od svakodnevnih poslova, ne samo da bi se zabavila, već i da bi se uz pomoć pesama uspostavile moralne i etičke norme koje važe u toj zajednici. Današnje pop pesme iste strukture samo podsećaju ko smo i odakle smo. Pesme Umu Sangare su nam bliske prosto zato što bude neka iskonska sećanja za koja nismo ni svesni da postoje. Slušajući nju, niko ne treba da nas ubeđuje da je Afrika kolevka čovečanstva. Slušajući nju, to nam je potpuno jasno. (8.2/10)
Plains (Waxhatchee&Jess Williamson) – I Walked With You A Ways
Dan posle izlaska moje godišnje liste moram da radim ispravke - juče me je jedan prijatelj sa Fejsbuka upozorio na The Cactus Blossoms i Plains, koje sam se potrudio da poslušam danas. Prvi su previše "ispeglani" za moj ukus ali su Plains prvi uočeni veliki propust. Plains su grupa koju vode dve kantautorke, Kejti Kručfild poznatija kao Waxahachee iz Alabame i Džes Vilijamson iz Teksasa. Grupa je 2022. izdala album "I Walked With You A Ways" na kome se nalazi više dobrih pesama (Problem With It, Abilene...) ali je moj favorit Hurricane koja je Kručfildino delo. Kako sada stvari stoje, album ide u top 20. Interesantno je da sam prošle godine propustio da čujem i album Kejtinog muža Kevina Morbija, koji je takođe odličan, i završiće prilino visoko na mojoj listi. Još jedna trivia: Kejti Kručfild je uzela ime Waxahachee po potoku koji teče pored njenog rodnog mesta, a ne po predgrađu Dalasa Waxahachie opevanog u pesmi Mirande Lambert koja se nalazi na njenom prošlogodišnjem albumu Palomino, ali i na njenoj znatno boljoj ploči The Marfa Tapes koji je radila sa Džek Ingramom i Jon Rendalom. Veza ipak postoji jer smatra se da je taj teksaški Vaksahači dobio ime po potoku iz Alabame. Posle detaljnog preslušavanja albuma i uvida u kompozitorske kredite, reći ću da su pesme Kručfildove distinktivnije od pesama Vilijamsove u smislu da su manje slične standardnim folk pesmama pa su mi za nekoliko nijansi draže, što nikako ne znači da su ove druge loše. Album u celini je odličan i biće visoko plasiran na mojoj izmenjenoj godišnjoj listi. (8.4/10)
Loraine James – Building Something Beautiful For Me
Zainteresovala me je priča koja je pratila ovaj album elektronske muzike, koja, kao što znate, nije predmet mog redovnog praćenja. Ta priča kaže da je Lorejn Džejms, autorka eksperimentalne elektronske muzike, ovim albumom pokušala da podseti publiku na preminulog kolegu, avangardnog kompozitora, pijanistu, pevača i performera Džulijusa Istmana, koji je uz to bio i kvir aktivista i borac za crnačka prava, koji je umro u Bafalu, Nju Jork, 1990 godine kao beskućnik, u svojoj 49 godini. Ono što ga je učinilo interesantnim ovom vremenu je, pored originalne minimalističke muzike kojom se bavio sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka (priznajem da tada nisam bio svestan njegovog postojanja) njegov život mentalno obolelog gej crnca bez rešenog stambenog pitanja koji je bio pod stalnim i sistematskim pritiskom od strane društva. U to vreme, koje iz sadašnje perspektive izgleda kao vreme blagostanja, ta pitanja nisu bila u žiži javnosti. Lorejn Džejms, koja na londonskoj sceni zauzima poziciju sličnu onoj koju je Istman imao na ondašnjoj njujorškoj bar što se tiče boje kože, seksualnih preferencija i buntovništva, sama kaže da za Istmana jedva da je čula kad su joj iz izdavačke kuće Phantom Limb ponudili da napravi album inspirisan njegovom muzikom. Uradila je to Lorejn i mislio sam da je to što je uradila sasvim dobro dok nisam čuo muziku samog Istmana (može se naći na Spotifyju). Njegova muzika je daleko intrigantnija, eksperimentalnija i samim tim hrabrija. Da se razumemo, osmica koju sam dao albumu je posledica uvažavanja Lorejnine namera da Istmana sačuva od zaborava, kao i sasvim pristojnog muzičkog materijala prijatnog za slušanje čak i onima kojima elektronika nije prvi izbor, a nikako nije posledica njenog pokušaja da Istmana strpa u mejnstrim (baš tako povremeno zvuče njene pesme inspirisane Istmanom). Zaključujem da bi za nju bilo bolje da nikad nisam saznao za dublju pozadinu ovog albuma. Lorejn bi s pravom mogla da kaže da je radoznalost ponovo ubila mačku, ali mačka je hvalabogu živa i zdrava i upravo uživa u Istmanovoj kompoziciji politički krajnje nekorektnog naziva „Crazy Nigger“! (8.0/10)
Ostali:
Tyler Childers – Can I Take My Hounds To Heaven? (country, 8.2/10); The Deslondes – Ways & Means (country, 8.2/10); Kevin Morby – This Is a Photograph (indie folk, 8.2/10); Allison de Groot & Tatiana Hargreaves - Hurricane Clarice (old time music, 8.2/10); Sophie & The Broken Things – Delusions of Grandeur (country, 8.2/10); Juliana Riolino – All Blue (folk rok, 8.2/10); The White Buffalo – Year Of The Dark Horse (americana, 8.1/10); Arlo McKinley – The Mess We’re In (country, 8.1/10); Willi Carlisle – Peculiar, Missouri (folk, 8.1./10); Town Mountain – Lines in the Livee (bluegrass, 8.1/10); Gabe Lee – Hometown Kid (country, 8.1/10); The Americans – Stand True (rock, 8.1/10); Billy Strings – Me/And/Dad (bluegrass, 8.0/10); John Moreland – Birds In The Ceiling (folk, 8.0/10); Tami Neilson – Kingmaker (country, 8.0/10); Nikki Lane – Denim & Diamonds (americana, 8.0/10); Mimi Roman – First Of The Brooklyn Cowgirls (country, 8.0/10); The Cactus Blossoms – One Day (folk, 7.9/10); Will Stewart – Slow Life (folk, 7.8/10); Madison Cunningham – Revealer (folk rock, 7.8/10); Daley & Vincent – Let’s Sing Some Country (country, 7.7/10); Charley Crockett – The Man From Waco (country, 7.5/10); Lainey Wilson – Bell Bottom Country (country, 7.4/10); The Lone Below – Love Songs For Losers (americana, 7.3/10); Dana Cooper – I Can Face The Truth (country, 7.3/10); Helena Gill – Leaving the Highway (country, 7.2/10); Nick Cory Young – Crow Got Drunk (americana, 7.1/10); Luk Vegas – Con el Corazon (country, 4.9/10).
Domaći scena:
Draga – Keep On Walking (8.6/10); Kanda Kodža i Nebojša – Beton (8.5/10); Vizelj – Ne vidim te od dima (8.4/10); Zenit Zed – Takt u staklu (8.3/10); J.R. August – Still Waters (8.3/10); Lira Vega – Posledice rada I (8.3/10); Fire In Cairo – High Degrees (7.9/10); Sleepyheads – We’re OK (7.9/10); Šajzerbiterlemon – Na dugačkim poljima (7.8/10); Tidal Pull – Uvod u promatranje cvijeća pri punoj brzini (7.8/10); Ether – Bitke na makovim poljima (7.8/10).
