Evo najzad i preslušanih albuma:

Bob Dylan – Shadow Kingdom

Kao što sam i napisao gore, u podacima o albumu, Dilan je žanr za sebe. Zaista, kad bismo i hteli da ga strpamo u neki žanr, recite mi koji bi to mogao biti? Folk, bluz, rok, kantri? Prevazišao je on žanrove, definitivno je žanr za sebe. Album „Shadow Kingdom“ je nastao iz lajv striminga koji je Dilan imao 2021 godine koji je ubrzo prestao da bude dostupan publici. Muzičari koji su svirali nisu potpisani pa sam morao da se obratim veštačkoj inteligenciji za odgovor ko je svirao na ovom albumu. AI kaže ovako: Džef Tejlor (harmonika), Greg Liš (gitara, pedal stil, mandolina), Tim Pirs (gitara), T-Boun Burnet (gitara), Ira Ingber (gitara), Don Voz (aprajt bas), Džon Avila (električni bas), Dag Lejsi (harmonika). Verujem da im nije bilo lako sa Dilanom. Poznato je da on muzičarima ništa ne objašnjava, ne daje im uputstva kako da sviraju, niti im govori šta očekuje od njih. Pesma krene, pa ko se kako snađe. Ako se ne snađe – doviđenja ili zbogom. Ipak, treba imati u vidu da su nabrojani iskusni muzičari koji su već radili sa Dilanom pa su znali šta ih čeka. Krajnji rezultat je opuštena svirka kojom se dobro poznate pesme iz prvog dela njegove karijere reinterpretiraju na novi način i stilski ujednačavaju da bi „legle“ u ovaj „zadimljeni“ sešn (aluzija na crno-beli film koji ga prati, u kome se učesnici naziru kroz oblak dima od cigareta). Kod Dilana je promena konstantna – tu mislim na način izvođenja njegovih pesama. U ovom izboru su uglavnom pesme iz šezdesetih godina, dakle šezdesetak godina stare. Da svaka od njih nije podložna konstantnoj promeni načina izvođenja verujem da bi do sada dosadile Dilanu do te mere da ga niko ne bi mogao naterati da ih danas izvodi, ili bi ih jednostavno otaljavao, kao što to rade neki nekad veliki bendovi koji postaju tribjut bendovi samima sebi. Sećam se drugog Dilanovog koncerta u Srbiji, u Areni pre desetak godina, kada su neke pesme u tadašnjim aranžmanima bile dovedene do neprepoznatljivosti i doživele mlak prijem. Ni sam nisam bio oduševljen tim aranžmanima, sve mi je to zvučalo kao nastup na terasi nekog hotela na Jadranu sedamdesetih godina prošlog veka. Ali, bio sam svestan da tako mora, da je promena neophodna čak i ako je na gore. Ova kolekcija, „Shadow Kingdom“, je nešto drugo. Čini mi se da je način na koji Dilan peva ove pesme danas u stvari pričanje priče tipa: „slušaj sinko, krenuh ja tako jednom davno u Rim, da nađem tu devojku koju sam voleo, Suzi Rotolo se zvala, jer obećala je da će biti pored mene kad stvorim svoje remek-delo…“ (When I Paint My Masterpiece). Ne idu baš tako reči te pesme, ali mi se čini da pesma jeste inspirisana tim događajem, mada je nastala tek 1971. Ne smemo zaboraviti da su Dilanove pesme, ovako ili onako, ipak inspirisane stvarnim ličnostima i stvarnim događajima, što znači da su duboko lične. „Shadow Kingdom“ je album o tim ličnostima i događajima (a samo Dilan precizno zna o kome se i čemu radi) kojih uglavnom više nema na svetlu dana već obitavaju u kraljevstvu senki – našim sećanjima na voljene osobe i nezaboravne trenutke. Nema tu više onih originalnih emocija nastalih iz konkretne situacije, nema tu više toliko strasti, nema tu više gneva i razočaranja, sve je to prekriveno finim slojem sete i nostalgije kojima vreme pripitomljava nekada burne emocije. Mogu zamisliti da Dilanu dok izvodi ove pesme kroz glavu promiču scene iz tih davnih vremena kao da ih gleda kroz onaj nekada popularni uređaj za pregledanje slajdova. Njemu, siguran sam, dosta znači ovaj album. Koliko će nama značiti, zavisi najviše od toga koliko smo stari. Shvatićete već po mojim godinama i bez gledanja u ocenu da i meni znači. Puno. (9.0/10)

Brennen Leigh – Ain’t Through Honky Tonkin’ Yet

Brenen je iz Severne Dakote, ali odavno živi u Teksasu, pa je unekoliko ujedinila dve muzičke tradicije, blugras i vestern sving. Interesantna kombinacija koja kod mene prolazi bez problema. Prethodni njen album, „Obsessed With The West“ je snimljen sa Asleep At The Wheel, legendarnom western swing grupom koja će sledeće godine slaviti 50 godina postojanja i na njemu je dominirao western swing zvuk (koji ima blagi džez prizvuk) dok na ovom novom to izostaje. Tako i kaže naslovna pesma – još nisam završila sa honkitonkingom. Pitaće se mladi čitalac šta je do vraga „honkytonking“ pa ću se potruditi da odgovorim, mada to nije lak zadatak. Da ne krenemo od Kulina bana (ko je Kulin ban!?!) sa pričom o regtajmu i bugi-vugiju i načinu sviranja klavira koji se bazira na ritmu, preći ćemo na kaubojski deo priče koji nas u ovom slučaju zanima. Poreklo reči nije najjasnije, ali je sigurno da se vezuje za žargon kauboja (goniča stoke) iz Oklahome i Teksasa i za svratišta koja su na svom putu koristili. Reč je do danas, manje-više, zadržala to značenje. Dakle, radi se o lokalima u kojima se služe alkoholna pića i svira kantri muzika, najviše u južnim državama SAD. U njima nastupaju junaci mojih tekstova, od starog Henka Vilijamsa, Ernesta Taba, Leftija Frizela, Veba Pirsa i Henka Loklina, do današnjih vedeta ovog pravca kantrija, među kojima se ističe naša heroina Brenen Li. Ako pustite redom prethodni i ovaj album gospođe Li, odmah ćete napraviti razliku između western swinga i honky-tonka. Nije naodmet reći da je honky-tonk sastavni deo tajne formule rokenrola, i to ne najmanje bitan. Elem, Brenen Li je snimila honkitonk album, i to dobar u šta se lako možete i sami uveriti. Koautorka je svih pesama, sa različitim saradnicima od kojih su meni poznate samo Erin Enderlin i Tesi Lu Vilijams. Nema loše pesme na njemu, jedina zamerka je što retko izlaze iz kalupa takvog tipa pesama. Izdvojio bih ipak „Running Out of Hope, Arkansas“, naslovnu, i „Carole With an E“. Dovoljno za sam vrh ovogodišnje produkcije koju sam do sada ispratio. (8.5/10)

Paul Simon – Seven Psalms

Pisanje završnih poglavlja knjige o rokenrolu prepušteno je, sa dobrim razlogom, najboljima. Bouvi, Dilan, Koen, Sajmon, svi oni, sa manje ili više uspeha zatvaraju tu priču. Izgleda da kraj te rokenrol knjige neće biti tužan, pre će biti kontemplativan. Interesantno je da se svi ti slobodno misleći heroji liberalnog sveta na kraju svog umetničkog i životnog puta okreću Bogu, ali ne nekom bogu koji pripada nekoj određenoj religiji, već univerzalnom bogu – bogu sagovorniku sa kojim se diskutuje smisao života. „Sedam Psalma“ je muzičko delo sastavljeno od sedam stavova trajanja 33 minuta i vodi se kao jedna kompozicija (mada je u nekim piratskim varijantama podeljeno na 7 do 9 pojedinačnih pesama). Izvodi ga Pol Sajmon na akustičnoj gitari uz još nekoliko muzičara koji se povremeno pojavljuju. Tu je njegova supruga Edi Brikel, tu je Vinton Marsalis, britanska vokalna grupa VOCES8 i Kajl Kušam. Sajmon preporučuje kontinuirano slušanje da bi se dobio pravi utisak. Posle prvih preslušavanja stičem utisak da je muzika labavije strukturirana nego što je to kod dosadašnjih Sajmonovih albuma slučaj. On je poznat po svojoj minucioznosti, da ne kažem perfekcionizmu pa me je pomalo iznenadila razuđenost forme ove relativno duge kompozicije. Ima i ona čvrstu strukturu koja se ogleda u pomenutih sedam stavova, ima čak i refrena i strofa tu i tamo, ali se ti refreni pojavljuju iznenada i na neočekivanim mestima, pa se tako isti refren pojavi u bar dve različite pesme. Dakle, struktura postoji, ali je na prvi pogled neuhvatljiva. Tako i treba da bude jer Pol raspravlja sam sa sobom o smislu života kroz sveprožimajućeg Boga koji kod njega nije sve ili ništa već je samo sve. Nema kod Pola Sajmona po tom pitanju zapitanosti, sumnje ili, ne daj bože, negiranja. Bog jeste sveprožimajući, ali svrha postojanja ostaje tajna. Tajna koja možda bolje da ostane neotkrivena. (8.5/10)

Jason Isbell – Weathervanes

Čini mi se da sam još u recenziji njegovog prethodnog albuma rekao da Izbel teži da karijeru nastavi na stadionu. Čini se da je ovim albumom zacementirao strukturiranje svojih pesama. Sada one imaju fiksnu formu koja se popunjava različitim sadržajem. Dobro je shvatio da grupe koje teže nastupima na stadionima mogu da zaborave na eksperimentisanje, preteranu kreativnost = nepredvidivost. Nepredvidivost je smrt za stadionski rok. Narod koji na udaljenim delovima tribina jedva čuje ono što se sa bine emituje mora da iz onoga što čuje (a to je obično samo ritmička podloga) da rekonstruiše u svojoj glavi celu pesmu da bi doživljaj bio potpun. Zato je potrebna predvidljivost i naglašen puls svake od pesama. Izbel je to doveo na zavidan nivo – ne baš jednostavne pesme imaju sličan patern u koji se lako uklapaju različiti detalji koji čine da se pesme među sobom razlikuju. Još za to nema potrebe jer još uvek Jason Isbell and the 400 Unit ne nastupaju po stadionima već po dvoranama i amfiteatrima kapaciteta ne većeg od 10.000 posetilaca, s tim da je za ovogodišnju turneju, recimo, predviđeno osam nastupa u Ryman Auditoriumu u Nešvilu, koji prima oko 2.500 gledalaca. Znači, 20.000 a tu se polako približavamo brojkama sa kojim može da se razmišlja o stadionskim nastupima. Legitimno je razmišljati o velikoj karijeri i nastupima na stadionima, ali je još lepše ako se pri tome zadrži kvalitet pesama, a Džejson je to uspeo. Pesme su dovoljno inteligentne i dovoljno lične da bez obzira na sitne ustupke popularnosti ostaju kvalitetne i zahtevne. Zahtevaju slušanje i udubljivanje u tematiku koju obrađuju. Dobar je prijem prelepa „Cast Iron Skillet“ koja govori o rasizmu i teškoći u prevazilaženju istog zahvaljujući južnjačkim predrasudama  (…ne peri tiganj od livenog gvožđa, nemoj da piješ dok voziš jer ćeš prosuti piće…). Dakle, itekako još ima sadržaja u Izbelovoj muzici, što je još jedna potvrda da se može doći do stadiona dostojanstveno (Springstin je živi dokaz). Kako god, želim mu svu sreću na putu koji je odabrao. (8.4/10)

Meshell Ndegeocello – The Omnichord Real Book

Znate ono kad ništa ne znate o nekome. Čuo sam za to ime, ipak nikad ga nisam zapamtio, čuo sam možda i neku njenu pesmu, nikad nisam obratio pažnju. Ovoga puta sam rešio da ozbiljnije poslušam, a glavni razlog je (u poverenju da vam kažem) da opravdam ime „Dnevnika muzičkog eklektika“. Kakav je to jebeni eklektik kad piše isključivo o „roots“ muzici. Daj malo progresivnog soula (tako sam ga ja krstio) da malo zapržimo čorbu, pomislio sam pošto sam prvi put preslušao album. Nije to onaj stari Sem Kuk – Vilson Piket – Otis Reding soul, nije bogami ni onaj Marvina Geija ni onaj Stivija Vondera, to je neka sasvim nova mešavina. Džez je snažno prisutan, naravno i soul, R&B i hip-hop. Čini se da ima i afričkih uticaja. Jedino rok nisam primetio, nema ga ni u tragovima. Nije ni čudo što se sviđa mom FB prijatelju Z.J. koji svu muziku u kojoj prepozna i mrvicu rokenrola bez milosti kanceluje. U međuvremenu radila je malo Vikipedija, pa sad znam da je Mišel Lin Džonson negde tokom osamdesetih uzela svoje sadašnje prezime iz Svahili jezika (znači „slobodna kao ptica“). Morao sam da preslušam njen hvaljeni prvi album izdat 1993 godine da bih mogao da vidim odakle je krenula i gde je stigla (za mene je važno pitanje da li je ona od onih što se menjaju ili od onih što ostaju isti) pa ću vam reći da je ona od one fele za koju se kaže da se rodila zrela – album zvuči kao da ga je snimio neko ko je vrlo dugo u muzičkom biznisu. Moram reći da njena muzika nije mnogo evoluirala – prvi i poslednji album bi komotno mogli da zamene mesta i niko ništa ne bi primetio. To što muzika nije evoluirala nije samo po sebi ništa loše, bar kako ja na to gledam. Ona spada u „ponavljače“ koji svoju jednom nađenu muzičku formulu samo razrađuju, za razliku od „istraživača“ koji tokom cele svoje karijere traže tu svoju formulu. Logično je da ritam dominira svakom njenom pesmom, jer od basistkinje se drugo ne može očekivati. Utisak posle slušanja bilo kog njenog albuma je da je kvalitet prisutan – prosto bode oči. Znači, ne možete pogrešiti kad tokom nekog razgovora mudro zaključite da je Meshell Ndegeocello snimila odličan album. Ugled u društvu će vam još više porasti ako tačno i bez zamuckivanja izgovorite njeno ime i prezime. Šalu na stranu, nemam dilemu da ćete uživati uz Mešelin novi album u ove sparne dane čak i ako pojma nemate ko su Džoš Džonson, Džejd Hiks, Deantoni Parks, Džef Parker, Sanford Bigers, Kori Henri, Joan As Police Woman, Džoel Ros, Džejson Moran, Thandiswa, Brendi Janger, Džulius Rodrigez, Hana Ben, Ambrouz Akinmuzire, The Hawt Plates, Oliver Lejk i Mark Đuliana, koji su svi navedeni kao izvođači pojedinih pesama na ovom albumu koji traje sat i dvanaest minuta. (8.3/10)

Martha Spencer – Field Recordings From Grassy Creek

Ono što povezuje ploče Marte Spenser i Brenen Li (o kojoj ste tekst već pročitali, a ako ste ga preskočili vratite se gore) je činjenica da su se njihove autorke prošle godine sa svojim prethodnim albumima našle na prvim mestima godišnjih lista mog duhovnog brata M.G (Brenen Li) i mojoj (Marta Spenser) s tim što je popularnost MG-jeve izabranice sudeći po Spotifaju sto puta veća od popularnosti moje izabranice (52.000 prema 580 mesečnih slušalaca). Zna se i zašto. Gospođa Li se bavi kantri muzikom koja je daleko popularnija od „old time“ folka kojima se bavi gospođa Spenser. Marta je i ovoga puta ostala u svom idiomu, s tim da se na ovom izdanju nalazi samo jedan njen ogirinal, što je šteta, jer ta pesma „Poison and Me“ je izvanredna. Sasvim u maniru 14 apalačkih klasika koji se pored nje nalaze na ovom albumu. Dovoljno je navesti neke od autora pa će biti jasno sa kakvim izborom imamo posla: Džin Karter Keš, Šeron Rouz Higins, Dorsi Dikson, Ola Bel Rid, Karter Stenli, Ernest Stounmen, G.B.Grejson, Don Stover, A.P.Karter. Na kraju sam ih naveo sve, iz edukativnih razloga, jer bi svi oni bili deo knjige „Ko je ko u old tajm folku i blugrasu“. Marta Spenser kroz ovu pesmaricu prolazi lako kao nož kroz pitu od jabuka. Ma šta mislili neinicirani, njen glas je kao stvoren za ovu vrstu muzike. Ocena koju vidite je posledica činjenice da se radi o albumu obrada, a takvim albumima ne dajem više od osmice. Onih dodatnih 0.1 su, pogađate, zbog pomenute njene autorske pesme. (8.1/10)

Dave Hause – Drive It Like It’s Stolen

Čim se čuje nekoliko taktova Dejvove muzike, baci pogled na omot i letimično pregledaju naslovi i tekstovi pesama, ne može čovek pobeći od utiska da je Brus Springstin njegova osnovna inspiracija. Ovaj bivši panker iz Filadelfije (The Loved Ones, The Falcon) je, otišavši u solo vode, malo ublažio svoj izraz iz mladih dana, ali je ostao veran rok muzici. Osveženje za mene, jer odavno nisam čuo novi rok koji bi mi privukao pažnju. Ipak Dejv Haus nije prosta kopija Springstina, ima tu malo više „mesa“. Tu i tamo se javi ono springstinovsko „štrikanje“ ritam sekcije patentirano osamdesetih, ali srećom samo tu i tamo. Kao u pesmi „Hazard Lights“ koja kao da je iz Springstinovog kataloga. Opsednutost automobilima i vožnjom kao takvom dominira albumom (Cheap Seats, Pedal Down, Drive It Like It’s Stolen) pa je i tu sličan Bosu. Melodije koje Hause peva ipak beže od Springstina ka Tom Petiju, još jednom velikanu američkog roka. Dakle, nema u ovoj muzici mnogo toga originalnog, ali nostalgičarima će se svakako svideti pod uslovom da ne cepidlače zbog toga što im se čini da su te pesme već čuli. (7.5/10)

Ostali:

Brit Taylor – Kentucky Blue (country, 8.2/10); Andrew Gabbard – Cedar City Sweetheart (country, 8.2/10); The Long Ryders – September November (alt country, 8.2/10); Tiny Ruins – Ceremony (indie folk, 8.2/10); Roseanne Reid – Lawside (folk, 8.2/10); Laura Cantrell – Just Like a Rose; Anniversary Sessions (folk, 8.1/10); Charlotte Le Lievre – Songs From the Barrier Line (country, 8.1/10); Bella White – Among Other Things (country, 8.1/10); Anna St. Louis – In The Air (folk, 8.1/10); St. Paul & The Broken Bones – Angels In Science Fiction (soul, 8.1/10); Rodney Crowell – The Chicago Sessions (country, 8.1/10); Smokey Robinson – Gasms (soul, 8.1/10); Joey Frendo – Bound for Heartache (country, 8.0/10); Cowboy Junkies – Such Ferocious Beauty (rock, 8.0/10); JD Clayton – Long Way From Home (country, 8.0/10); Spencer Cullum – Spencer Cullum’s Coin Collection 2 (indie folk, 8.0/10); PACKS – Crispy Crunchy Nothing (indie rock, 8.0/10); Upstate – You Only Get a Few (indie folk, 7.9/10); Damien Jurado – Sometimes You Hurt The Ones You Hate (indie folk, 7.8/10); Angelica Rockne – The Rose Society (country, 7.8/10); Charlotte Cornfield – Could Have Done Anything (folk, 7.7/10); Phil Hooley – Provenance (folk, 7.7/10); Parker Millsap – Wilderness Within You (folk, 7.5/10); Sparks – The Girl Is Crying In Her Latte (indie pop, 7.4/10); Shirley Collins – Archangel Hill (english folk, 7.0/10); Nickel Creek – Celebrants (bluegrass, 6.4/10).

Domaće:

Miloš Zubac – Život van zaveta (Kompletna recenzija OVDE < 8.2/10)

Nemanja – Voodoo Beat

Kad sam prvi put video omot za album „Voodoo Beat“ (uradio ga Dino Santaleza iz Pridjeva) odmah mi je pao na pamet veliki hit sedamdesetih „Disco Inferno“ grupe Trammps iz Filadelfije, jedne od prvih grupa koja je svirala disko muziku. Pesma se nalazi na soundtracku filma „Groznica subotnje večeri“ i na Lukin uradak asocira više po naslovu nego po sadržaju. Šipetić nastavlja tamo gde je stao svojim prošlim albumom – nastavlja da se spušta Fibonačijevom spiralom ka samom središtu Danteovog pakla. Da li ovo da tumačimo kao tek treći od devet krugova pakla koje je Aligijeri opevao? Nadam se da ne! Devet albuma sa ovakvom tematikom mnogo je i za ogrezle simpatizere nepomenika. Mislim da je ova trilogija posvećena svetu mrtvih sasvim dovoljna da dočara sve čari podzemnog sveta (Da dočara čari? Ne zvuči dobro!). Ako se malo poigramo naslovima ta tri albuma mogli bismo da kažemo da se radi o kosmičkom vudu tarotu sa funk-disko beatom. Dakle, posle tarota i egipatske knjige mrtvih, evo nama u trećem nastavku i mita o Orfeju i Euridici začinjenog vudu magijom. Izgleda da u ovom nastavku ipak bežimo iz pakla, ako je suditi po priči o Orfeju i Euridici. Znači, neće biti novih nastavaka (dubok uzdah olakšanja!). Starogrčki mit u sadejstvu sa haićansko-njuorleanškim misticizmom to vam je, rekao bih, postmodernističko spajanje nespojivog. Ishod takve kombinacije je krajnje nepredvidljiv i potencijalno opasan. Sve te Lukine propratne priče čine zanimljivijim kompletno pakovanje koje nam nudi, ali nisu baš toliko blisko povezane sa pesmama koje se nalaze na ta tri albuma. „Woodoo Beat“ je strejt disko-funk koji se, nasuprot mojim tvrdnjama u prikazu prethodnog Lukinog albuma, za nekoliko koraka približio onome što stvara Valentino Bošković ali mu se (još uvek, što ne znači da neće) nije približio po broju strimova što je šteta, i za Luku i za čovečanstvo. Jezik kojim se Šipetić služi na ovom albumu je hrvatski, za razliku od prvog albuma koji je bio na engleskom, i drugog na kome je pevao na nekoliko jezika. Interesantno je da nisam ni primetio na kom jeziku peva dok nisam proverio „lyrics“ na bandcampu što samo potvrđuje moje mišljenje da je u ovom Lukinom konceptu muzika daleko bitniji elemenat od teksta. Kvalitet je na sva tri albuma ujednačen ali je ovaj, zbog stilske ujednačenosti pesama, zaslužio nešto veću ocenu. Preporučujem pravljenje plejliste koju bi činila sva tri dela a njeno slušanje može biti i po „random“ redosledu. Da biste dobili kompletnu sliku, nije naodmet pročitati i moje recenzije albuma Tarot Funk (2019) i Cosmic Disco (2020). (8.2/10)

Ostali:

Damir Imamović – The World And All That It Holds (world, 8.9/10);

Sergio Lounge – Ovako sam se probudio (domaći pop, 7.8/10);

IDEM – Poyy (domaći rok, 7.5/10).