Dnevnik muzičkog eklektika (2)

04 jul 2016
Author :   Srđan Strajnić

27/06/2016

The Avett Brothers – True Sadness

Deveti album nije album na kome možeš da daš baš puno toga novog, ali meni se ovaj njihov uradak sviđa. Nema tu više one žestine i brzine, nema ni svežine i osećaja da prisustvuješ rađanju nečeg novog, ali i dalje ima dobrih pesama koje su sasvim lepo rasle i sazrevale sa svojim autorima, pa tako sada više ne pevaju o prvim ljubavima već o razvodima, tugama i o „šta bi bilo da je bilo”.

Sada je sve to bolje ispeglano i složeno, samim tim ponuđeno širem spektru slušalaca, do kojih ipak neće doći, jer braća Avett i dalje izbegavaju opšta mesta i preveliko približavanje popu. Sadržajno, a slušljivo – kontradikcija koja se razrešava tako što težina sadržaja odvuče taj paket u dubine, dalje od širokih narodnih masa!

Neil Young & Promise of the Real – Earth

Nisam ljubitelj direktno agitatorskih pesama, posebno ne onih koje agituju za nešto što sam ne podržavam, kao što je slučaj sa protivljenjem genetskoj modifikaciji biljaka. Genetskom modifikacijom biljaka se, krajnje uprošćeno rečeno,zbog manje upotrebe pesticida smanjuje unos otrovnih materija u ljudski organizam i, u krajnjoj konsekvenci, povećavaju prinosi i samim tim smanjuje glad u svetu (drage misice, javite mi se da vam to pobliže objasnim). S druge strane, jesam veliki ljubitelj Neil Younga, pa čak i njegovih ne tako retkih promašaja. Ovi snimci nastupa iz prošle godine sa turneje povodom izdavanja albuma The Monsanto Years, na kojima ga prati grupa Promise of the Real predvođena sinovima Willyja Nelsona, i nisu neki promašaji, ali ipak nisu ni prineti najboljim nastupima sa Crazy Horse bendom. Pre svake pesme umontirani su razni zvuci sa farme (konji, kokoške, žabe, bube), a poentu toga nisam uspeo da dokučim. Ili jesam, al’ bolje da se pravim da nisam. Posle dve-tri generacije gradskog života potpuno sam izgubio osećaj za taj „country comfort“. Jebi ga.

Night School – Blush

All-girl grupa čiji je ovo prvi album me je privukla baš time što je čine isključivo devojke, a ja volim da otkrivam nove autorke u rocku. Ovoga puta mi se čini da nisam otkrio ništa interesantno. Previše „ravan“ indie-rock srednjeg tempa bez ikakve emotivnosti. Ritmički se ponavljaju, melodijski ih nema nigde. Ispod proseka.

28/06/2016

Jemma Nicole – My Darkest Hour

Jemma (ako je to ona) na omotu izgleda kao lik iz filma „Svedok“ Pitera Weira ili iz onog filma „Veštice iz Salema“, pa sam očekivao muziku iz otprilike osamnaestog veka. To sam i dobio – murder ballads koje prizivaju duh(ove) tog vremena u malo modernijim aranžmanima. Recimo odlična „Dance with the Devil“ koju možemo zamisliti kako se izvodi na verglu i pride ima i lako pamtljiv refren. U stvari, od početka do kraja ovo je album koji se drži svog koncepta. Ima neki jezivo-svečani ton koji nam govori da zlo mora da postoji da bi postojalo dobro i da ljudi koji ga personifikuju čineći zlodela samo obavljaju svoju svetu dužnost. Jedino obrada pesme „Jolene“ po mom mišljenju malo promašuje temu, jer je previše submisivna, a trebalo bi da bude agresivna. Naime, Dolly Parton je zamislila da naratorka u pesmi bude ljuta na svoju konkurentkinju, a ne defanzivna, skoro plačljiva, kako Jemma u ovoj verziji zvuči. To nije mnogo pokvarilo utisak, od mene pozitivna ocena za Jemmu Nicole.

29/06/2016

Duke Ellington & His Orchestra – Rotterdam 1969

O kvalitetu orkestra Duke Ellingtona, jednog od najznačajnijih muzičkih umetnika dvadesetog veka (računajući sve muzičke žanrove) ne treba trošiti reči, ali ipak impresionira elegancija i sofisticiranost izvođenja na ovom snimku iz 1969-te, kada je taj orkestar već prošao svoj vrhunac. Te 1969-te davno je prošlo vreme ljudi koji su bitno uticali na Ellingtonov sound – trubača Bubber Miley-ja i tromboniste Tricky Sam Nantona koji su praktično izmislili wah-wah efekat i čuveni Ellingtonov jungle style, ali njihovi naslednici predvođeni trubačem Cootie Williamsom i trombonistom Lawrence Brown-om su u to vreme još bili u orkestru. Wild Bill Davis na organi, trubači Duke-ov sin Mercer i Cat Anderson i jedan od najboljih saksofonista ikada Johnny Hodges, pa takođe saksofonisti Paul Gonsalves i Harry Carney i naravno sam Duke na klaviru, uz sve ostale koje nisam nabrojao takođe doprinose sjajnom utisku. Jedino je pevač Tony Watkins daleko ispod Duke-ovih standarda, ali on se srećom pojavljuje tek u medley-ju pri kraju ploče. Ako niste do sada slušali nijedan jazz orkestar ne oklevajte, uzmite odmah najbolje iz žanra – Duke Ellingtona & His Orchestra!

01/07/2016

Black Pistol Fire – Don’t Wake the Riot

Ima nečega ranozeppelinovskog u muzici Black Pistol Fire – možda je to vokal, možda gitara ili vajb koji emituje ova muzika. Nisam siguran, ali meni stalno rani Zeppelini iskaču pred očima. Ovo se vodi kao garaža, ali meni više liči na classic rock sedamdesetih. To se tada zvalo hard rock, čiji ljubitelj u to vreme baš i nisam bio. To mi je bila prilično okoštala i predvidljiva muzika za razliku od punka i new wave-a koji su bili nešto novo i revolucionarno. Kada danas slušam ovako nešto, imam sličan osećaj kao kad razmišljam o društveno-političkim sistemima u kojima sam tokom života živeo – neki od njih koje sam svojevremeno mrzeo i smatrao ih represivnim i ograničavajućim, danas mi izgledaju kao zemlja Dembelija prema ovome u čemu sad živimo. Ali, šta reći onima koji nemaju, poput mene, sećanja koja dosežu u tako daleku prošlost? Ja bih im ovako rekao: slušali ste Black Keyes, slušali ste Left Lane Cruiser, pa ako vam nije dosta...

02/07/2016

Bat For Lashes – The Bride

Ovde se očigledno radi o konceptualnom albumu o venčanju. Lepše su rekli famozno „da“ devojke i momci iz grupe Abba (I do, I do, I do, I do, I do) nego što je to rekla Natasha Khan u uvodnoj, prilično patetičnoj „I Do“, ali nije ni čudo što je patetična kada, što reče nekad davno Krunoslav Kićo Slabinac, „vjenčanja neće biti“. No, neće ga biti ne zato „jer tako želi ona“ kao kod narečenog Kiće već, kao što to sledeća pesma („Joe’s Dream“) predskazuje, a treća („In God’s House“) potvrđuje, jer mladoženja gine u bizarnoj nesreći dolazeći na venčanje. Zato je atmosfera pesama kao sa sedmog neba, ptičice cvrkuću, Nataša je tužna i meka kao pamuk, idila koja nije ni počela već se završila... Tek onda postaje dramatično – „Honeymooning Alone“, to zvuči kao naziv hit filma, ali je samo još jedan mladin pokušaj da ovlada novonastalom tragičnom situacijom, da bi seu sledećoj „Sunday Love“ direktno suprotstavila Melini Mercouri koja je lepo rekla „Nikad nedeljom“, dok Natasha tvrdi da je baš nedeljom pohađa ljubav, makar prema imaginarnom ljubavniku (ili duhu?). Evo najzad prelepe pesme „Never Forgive the Angels“ čija lepota i (logično) anđeoska atmosfera nije u skladu sa osećanjima koja autorka u njoj iskazuje - besom i osvetoljubivošću. Pesma nije agresivno pomirljiva u stilu „oprostiti, ali ne zaboraviti”, već otvoreno pledira da se anđelima neće i ne može oprostiti to što nisu sačuvali njenog dragog. Za „Close Encounters“ sam mislio da je o seksu – i ako jeste, taj seks je pomalo „scary” – sve je u redu dok je sa ove strane, ali kad pređe na onu drugu...Da vas ne gnjavim dalje, pesma za pesmom govori o mladinoj borbi da ispliva iz ove teške situacije i nastavi svoj život. Polako kapiram da Nataša praveći konceptualni album o naglom prekidu fizičke i duhovne simbioze dva bića u stvari govori o prekidu bilo koje veze, kao i o ustajanju na svoje noge, vraćanju samodovoljnosti, samoodrživosti i samopouzdanja. Vrlo je turoban ovaj mladenački album. Kao da mu je uzor, bar po tuzi, bila ona stara sevdalinka, najtužnija svadbarska pesma ikad, koja vam je možda poznata iz repertoara Merime Njegomir i Hanke Paldum, „Stade se cvijeće rosom kititi“ koja u jednom od stihova kaže „Dadoše mene mladu za stara, dadoše mene starcu zbog para, da mu ja mlada kuću ređujem, da mu ja sijedu bradu milujem...“. Još od te Hankine izvedbe ne čuh pesmu o venčanju sa više jada i čemera. Ali, ostavimo i koncept i ova poluadekvatna poređenja na trenutak po strani, i pozabavimo se malo estetskom komponentom. Tu stvari stoje ovako: Bat For Lashes je izdala album na kojem prijatnim glasom vrlo kvalitetno peva sasvim pristojne, ali ne i izuzetne pesme čiji je osnovni problem (čast izuzecima!) monotonija – isti način pevanja, isto raspoloženje, ista tematika. Ipak, kod Natashe se mora poštovati to što je ispratila autorski zov koji čuje u sebi – mogla je bez ikakvih problema krenuti daleko lakšim i lukrativnijim putem komercijalne elektronike, ali nije.

Dexys – Let the Record Show Dexys Do Irish and Country Soul

Volim Kevina Rowlanda i sve što je do sada snimio, pa tako i ovo. Imao je veliku diskografsku pauzu (30 godina!), vratio se 2012-te odličnim albumom „One Day I’m Going to Soar“, da bi posle za njega zanemarljive pauze od četiri godine izdao album obrada standarda, što irskih, što country, što drugog porekla. Većina ovih pesama su mi poznate i bliske, pa mi je preslušavanje bilo zadovoljstvo. Kevinov glas je vrlo prijatan, iako ume tu i tamo da „zagrebe“ što mi, na kraju krajeva, uopšte ne smeta. Koliko su tek ove pesme bliske Kevinu Rowlandu može se čuti posebno u njihovim a capella verzijama koje su sastavni deo ovog CD-a. Repertoar pokriva sve, od balada iz XIX veka (izvanredna I’ll Take You Home Again, Kathleen i irska Carrickgfergus do pesama Rod Stewarta „I Wear It Well“, Joni Mitchell „Both Sides Now“ i irskog songwritera Phil Coultera „The Town I Loved So Well“). Dokaz da i već „izlizane“ pesme mogu da zvuče sveže, ako se otpevaju sa ljubavlju i uverenjem.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio