Dnevnik muzičkog eklektika (3)

18 jul 2016
Author :   Srđan Strajnić

U nedelji u kojoj je počeo ne-znam-koji-po-redu Exit festival u Novom Sadu, nisam se baš naslušao nove muzike. Valjda podsvest tiho protestuje protiv ovogodišnjeg, previše modernog i elektronici sklonog lajn-apa. Ali, što reče Moma Rajin u jednom komentaru, Exit više i nije festival za moju generaciju, moja generacija sluša muziku na drugim mestima, Exit je festival mlade generacije i njima je sasvim dobar, što se vidi po rekordnoj poseti. Dakle, slušao sam uglavnom reizdanja starih stvari, obrade klasika, snimke starih koncerata, a i ono novo što sam slušao kao da je teleportovano iz starih vremena.

04/07/2016

VA – Blonde On Blonde Revisited – Mojo proudly presents Bob Dylan classic 1966 album covered

Evo ovako stoje stvari: da je jedan od najboljih albuma svih vremena zvučao ovako kako zvuče ove obrade poređane po originalnom redosledu albuma „Blonde on Blonde“, sa sigurnošću mogu da kažem da ne bi bio jedan od najboljih albuma svih vremena. Iako su neke od pesama sa njega među najboljima ikad napisanim. Iako ih obrađivači uglavnom ne obrađuju loše. Problem je u nečemu drugom. Već na otvaranju Malcolm Middleton nas je, svojim viđenjem „Rainy Day Woman #12 & 35“, upozorio da ćemo se susresti sa dosta nerazumevanja onoga što je Dylan hteo da kaže. Tu prvo moramo razjasniti par stvari: kad kažem „šta je Dylan hteo da kaže“ uopšte ne mislim na linearno, prvoloptaško tumačenje njegove poezije, jer ni najveći autoriteti dylanologije za većinu pesama ne mogu sa sigurnošću da tvrde da su ih ispravno protumačili. Mislim na ono zbog čega Dylana smatram jednim od najvećih pevača ikada (sad se Dragana E., koja dobro zna zašto joj posvećujem ovaj tekst,krsti i levom i desnom!) a to je interpretacija raspoloženja. Često su i ta, vrlo nijansirana raspoloženja, teška za protumačiti nama običnim smrtnicima, pa možda nije tačno moje tumačenje da je „Rainy Day Woman #12 & 35“ oda životnim radostima, ali sigurno nije tačno tumačenje nesrećnog Malcolma Middletona koje proističe iz onoga što čujemo kao njegovo viđenje pesme – da je to pohvala dosadi i repeticiji.

Još gore su posao odradili My Darling Clementine koji su jedan od mojih favorita sa originalnog albuma pretvorili u „obrađujemo verziju od Peter, Paul & Mary koji su obradili verziju Kingston Trija koji je obradio originalnog Dylana“. Možete samo zamisliti kako zvuči ovaj klasik posle ove igre gluvih telefona. Steve Gunn i Chip Taylorsu već bolji sa svojom verzijama pesama, redom, „Visions of Johanna“ i „(Sooner or Later) One of Us Must Know“ jer nisu otišli predaleko od originala. Ova drugopomenuta je pesma o nedorečenosti – lošoj komunikaciji, možda i nesigurnosti ili nepredvidivosti života, iskusni Chop Taylor je baš tako i peva – kao da hoda po jajima, kao da bira reči kojima će pokušati da se iskaže. Ipak, možda za nijansu pretužno, imajući u vidu da narator nije tužan već je, naprotiv, veoma odlučan da kaže vrlo neprijatne, skoro surove stvari, ali i da uradi ono što se mora uraditi.

Obraditi klasik kakav je „Visions of Johanna“ je izuzetno teško, pa se mora reći da je Steve Gunn položio taj ispit. Pesma o spoznaji da idealna ljubav postoji samo u čovekovoj mašti mora istovremeno da sadrži i čežnju i spokoj što je contradictio in adjecto i vrlo teško pevanjem izraziti. Dylan koristi usnu harmoniku da dočara to „cepanje“ čoveka koji o takvoj ljubavi razmišlja imajući u vidu konkretnu osobu, dok Steve Gunn bira svoje omiljeno oružje (gitaru), kojim pokušava da da malo drugačiji pogled na tu stvar. Umesto Dylanove rastrzanosti između čežnje za idealom i spokoja da taj ideal bar u mašti ipak postoji, Steve Gunn u svojoj depersonalizovanoj verziji s pravom izostavlja čežnju, ali zato naglašava spokoj (ideal) i to upadljivo konstantnim takoreći tečnim, pomalo ubrzanim ritmom koji je tu i tamo začinjen delikatnim gitarskim solima. To je primer dobrog razumevanja pesme (svejedno da li spontanog ili promišljenog), izostaviti čežnju koja je vezana za konkretnu situaciju kod autora, a ne postoji kod obrađivača, a težište staviti na univerzalnu poruku.

„I Want You“ je, kao što naslov sugeriše, pesma o seksualnom zadovoljenju koje ne prihvata ne kao odgovor, pa mi ovo obrada grupe Phosphorescent urađena sasvim u njihovom maniru malo zamagljuje suštinu i odvlači je više u pravcu romantike, što je po mom mišljenju u ovom slučaju pogrešno. Doduše i sam Dylan nas, pominjanjem političara i drugih likova, usmerava na krivi trag, ali to ponavljanje ritmično „I Want You“ je prosto onomatopeja seksualnog čina. „Stuck Inside Of Mobile With The Memphis Blues Again“ u izvođenju obećavajuće dobrih Promised Land Sound ipak je promašaj – potpuno se izgubila zajedljivost ove pesme koja govori o žalu zbog neminovnosti smrti – tihi bes koji dominira originalom je potpuno nestao, nestao je i blues iz naslova. A Leopard-Skin Pill-Box Hat? Kad su pitali Dylana o čemu govori ova pesma, on je rekao: o šeširu! Verzija starog Michaela Chapmana ovu klasičnu blues „dvanaesticu“ ne preslikava doslovno, ali hvata duh pesme tako što zvuči poprilično „raspalo“. Peter Bruntnellova verzija „Just Like A Woman“, opet, zvuči kao da je peva dok sitna deca spavaju u susednoj sobi, pa se trudi da ih ne probudi. Znači, prisutna je dovoljna količina nežnosti, ali za pesmu koja pretenduje da pronikne u suštinu ženskog bića premalo je kontrasta, uspona i padova i promena raspoloženja.

„Most Likely You’ll Go Your Way And I’ll Go Mine“, je pesma o slobodi izbora ili o slobodi uopšte pa u Dylanovom izvođenju tako i zvuči, dok kod mlađanog Thomasa Cohena nekako previše glatko klizi, pa dobijamo lako slušanje, ali, da li je to bila ideja? Kevin Morby se malo više uživeo u pesmu „Temporary Like Achilles“ ali ipak nema ni približno tako širok zamah kakav Dylan daje svom pevanju – privremen kao Ahil je ironija – o večnosti se ovde radi, zato ta širina u njegovom pevanju, pa svaka fraza traje baš toliko – kao večnost. Ali, nije poenta doslovno reinterpretirati autora kad se rade obrade. Potrebno je pesmu učiniti svojom. To su sa Dylanovim pesmama učinili Hendrix sa „All Along The Watchtower“, The Byrds sa „Mr.Tambourine Man“ ili The Band sa „This Wheel’s On Fire“ na primer. To izgleda uspeva i Marissi Nadler sa „Absolutely Sweet Marie“. Ona pretvara Dylanov pohotni vapaj za izvesnom Marijom u spiritualno nadnaravno iskustvo prizivanja Marije majke Božje. To je obrt!

„4th Time Around“ je prva za koju verujem da je zaista o onome o čemu ljudi misle da jeste – aferi sa Eddie Sedgwick, posle četvrte zajedničke noći, kada je Dylan saznao da je trudna i da neće zadržati dete. Takvu rezignaciju u glasu, ali ipak sa izvesnom dozom olakšanja može da ima samo neko ko je posle sličnog razgovora izašao u maglovito jutro. Ryley Walker prilazi ovoj priči ne kao neko ko ju je proživeo, već kao neko ko nam je priča glasom neutralnog pripovedača. Ali, nije glas njegovo najjače oružje. Njegova gitara je ta koja celoj priči daje dramatiku i uverljivost. Jedna od najboljih obrada na albumu po mom mišljenju. „Obviously Five Believers“ u izvođenju Night Beatsa, baš kao i u Dylanovom izvođenju, nije neka suptilna filozofska pesma – to je samo još jedna ubrzana blues dvanaestica čije značenje ne treba tumačiti jer ga i nema. To se ne može reći za „Sad Eyed Lady Of The Lowlands" kojoj Jim O’Rourke daje dovoljnu dozu kontemplativnosti koja mora biti sastojak pesme kojom objašnjavaš samom sebi svoju ljubav prema nekom. Dakle, da zaključim: osnovna greška onih koji analiziraju Dylanove pesme je tumačenje njegove lirike red-po-red, jer tako obično stižu – nigde. Bolji je pristup osluškivanje mikromodulacija njegovog glasa kojima dočarava različita raspoloženja i povezati te informacije sa dominantnim frazama iz pesama (onim koje se ponavljaju, refrenima, naslovima). Posle procesiranja svega toga u vašem mozgu, imaćete ideju o čemu u kojoj pesmi peva. Ali, računajte s tim da će tu biti i dosta vašeg učitavanja značenja što je sasvim legitimno, čak poželjno. Veliki songwriteri uvek ostavljaju prostora za slušalačka učitavanja.

05/07/2016

Diarrhea Planet – Turn To Gold

Ova dijareja četiri gitare (bend ima četiri gitariste u svom sastavu) kao da je vremeplovom došla iz sedamdesetih. Reminiscencija na zlatne godine boogie-ja, head-banging, duge kose…ooo, mladosti mooojaa…

Eli „Paperboy” Reed – My Way Home

Plavooki soul ume da bude više nego dobar, poslušajte recimo Eddie Hintona, pa ne iznenađuje što se u tim vodama prilično dobro snalazi i mlađahni Eli. Eli nije Eddie, Eddie-ja će teško ko dostići, ali Eli sasvim dobro i uverljivo peva soul muziku. Biće još bolji kad izvetri dezodorans i prestane da bude tako ispeglan. Jedini problem ovog soul revivala poslednjih godina je nedostatak originalnosti – uglavnom je to doslovno ponavljanje obrazaca iz zlatnih godina soul muzike – šezdesetih. Retko ko da nešto novo, Alabama Shakes je jedan od izuzetaka (iako sa promenljivim uspehom). Ali Eli Paperboy Reed pošteno kaže „našao sam svoj put kući” – u soul šezdesetih. Možda i nije loše da se nove generacije upoznaju sa tom vrstom muzike preko svojih savremenika, a nama veteranima ostave naše.

07/07/2016

The Jam –Fire and Skill: The Jam Live

Sveto trojstvo britanskog punka činili su The Clash, Sex Pistols i The Jam. Prvi su koristili reggae kao inspiraciju, drugi američki garažni rock i glam rock, a treći, naši današnji junaci, soul. Ova kolekcija obuhvata šest cd-a na kojima je šest snimaka koncerata grupe The Jam, od jednog od prvih nastupa, 1977. u Meki punka 100 Clubu do jednog od poslednjih, 1982 u Wembley Areni. Da, da, tada je to bilo moguće – za šest godina preći put od mesta za koje zlobnici kažu da se zove 100 Club, jer u njega staje 100 ljudi (ipak, staje 350), do Wembley Arene kapaciteta 12.500 koju su ispunili pet dana zaredom i posle toga reći da je dosta. Možemo mi Paulu Welleru da zamerimo štošta, ali mu moramo priznati da je karakter. Kao uostalom cela ta ekipa pomenuta u prvoj rečenici. Svi su oni ostali do kraja dosledni punk ideologiji –rasformirali su svoje grupe u trenutku kada su bili na pragu velikog komercijalnog uspeha i nastavili karijere strogo vodeći računa da ne zaglave u mejnstrimu protiv koga su se od početka borili. Moram priznati da sam u vreme kad se punk događao od svih pobrojanih najmanje voleo muziku The Jam, ali sada, kad slušam energične, pametne pesme Paula Wellera proizašle iz muzičke tradicije Mod pokreta šezdesetih koji je u sebi sadržavao te crnačke soul/r&b uticaje, mogu reći da nisam bio u pravu. Bezrezervna preporuka.

15/07/2016

Ferlin Husky – Gonna Shake This Shack Tonight

Ovaj album legende countryja Ferlin Husky-ja (1925-2011) poseduje sve elemente zbog kojih mrzitelji country muzike mrze country muziku. Poskakujući country swing sa svojim karakterističnim humpa-cumpa ritmom i hinjeno veselim vokalom je dobar primer antagonizma malih razlika između te podvrste kantrija i rock’n’rolla. Tako blizu, a tako daleko…rekao bi pesnik. Još jedan odbijajući faktor za prosečnog slušaoca je jednoličnost, to jest nedostatak sporih stvari, ali i Ferlinovih najvećih hitova od kojih je najpoznatiji broj jedan iz 1960, „Wings of a Dove“. Ova ploča se preporučuje samo die-hard Ferlin Husky fanovima (ako takvih još ima), ostali kojima country nije mrzak bolje da potraže neku kompilaciju njegovih najvećih hitova. Oni koji ne vole country sigurno ga neće voleti ni posle preslušavanja ove kompilacije. Dapače!

17/07/2016

The Monkees - Good Times

Iznenađujuće dobar podsetnik na albume Monkeesa iz šezdesetih, „Good Times“ je izašao dvadeset godina posle prethodnog, „Justus“. Da se podsetimo, grupa The Monkees je formirana za potrebe istoimene TV serije emitovane od 1966. do 1968. koja je trebalo da profitira na popularnosti The Beatlesa i ostalih iz British Invasion paketa. Prva dva albuma su napravljena pod strogom paskom producenata, ali su se pokojni Davy Jones, Micky Dolentz, Michael Nesmith i Peter Tork mic po mic otrgli kontroli i do raspada 1971. potpuno preuzeli kreativnu kontrolu. Redak primer u istoriji rocka da grupa koju su formirali producenti preko oglasa uspe da se izbori za svoju muzičku viziju.

Albumom „Good Times“ preživeli članovi proslavljaju pedeset godina karijere na sasvim dostojan(stven) način. Deo pesama potiče iz perioda prve inkarnacije grupe (1966-1971) i to pesme Harry Nilssona, Neil Diamonda i Carole King/Gerry Goffina, deo pesama su priložili savremeni autori kao Ben Gibbard, Paul Weller i Noel Gallagher, a po jednu pesmu je komponovao svaki član Monkeesa. Sve te pesme zvuče veoma sveže, ne može čovek da poveruje da su ih snimili ljudi od preko sedamdeset godina. Moji favoriti su Ben Gibbardova (iz Death Cab For Cutie) „Me & Magdalena“, pa autoironična Micky Dolenzova „I Was There (And I’m Told I Had a Good Time)“ i Weller/Gallagherova „Birth of an Accidental Hipster“. Da ponovim još jednom, odličan album veterana iz šezdesetih, The Monkees, koji zvuči sasvim sveže i savremeno. Proverite!

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio