Knjižara

Vladimir Vujošević: govorim kao žena, nježno

Rate this item
(0 votes)

da sam žena patrijarhata

-samo pričamo-

umijesio bih kiflice,

oribao lavabo

sjeo da zapalim cigaretu

mislio bih kako je dobro

što su me zaobišle važnije stvari

velike odgovornosti

mislim da to čak i ne postoji –

kažeš

takve žene su sigurno neki ludaci

kuća je očišćena – nastavljam

pater familias, big other, otac označitelj

je legao poslije svog rada

u noć svog odmora

sama sjedim pored peći

i mislim:

samo ovako do smrti

samo ovako do kraja

strijepim

da ovakva idila

neće trajati u nedogled

da će me život natjerati

da obučem pantalone

uzmem stvar u svoje ruke

radim za novac

a ne za izdržavanje

i ljubav

samo ovako do kraja

među šerpama i loncima

pitama i kiflicama,

samo bez teškog rada

i odgovornosti i zahtjeva zajednice

i krivice zbog finansijskog nedoprinošenja

samo udovoljavanje stereotipima zajednice

blagonaklona ljubav i

odobravanje komšinica

ja svom čovjeku – govorim hipotetički

ne bih nikad zucnula ni riječ

hranila bih ga voćem

i vitaminima i brokolijem

samo da što duže traje moja idila

patrijarhata

samo da me život ne natjera

na mušku odgovornost

muškarci...

-ovo sad govorim kao žena, nježno-

muškarcima toliko toga može slomiti kičmu

toliko obaveza, zahtjeva zajednice

ratovi, svjetska previranja

nešto što se zove berza

ja o tome slušam na televiziji

i znam da bi mene na nekom titaniku

strpali u čamac

da bi me u nekom ratnom okršaju

pustili da u koloni brzo pređem

u bezbjednost

ja sjedim u kući

dok se svijet raspada

napolju kao da pada snijeg

i kroz dimnjak kulja bijeli dim

pravim pitu od jabuka

od višanja

korpice

vanilice

bugarske ruže

vasinu tortu

reform tortu

noću pišem poeziju

u pjesmama moj lirski subjekt

nema svoj glas

svoju supstancu

ja sam žena – sjena

žrtva istorije
'sablazni koja traje deset
hiljada godina'

dominacije muškaraca

ja sam ’ludača na tavanu’

mene iz sanjarenja

budi zvonce na šporetu:

onda sakrijem svoje pjesme

kao emili dikinson

brižljivo 
poravnam stolnjak

očistim sto

naoštrim olovke

uzdahnem:
ipak

samo neka ovo potraje,

ova bezbjednost

roditeljski krevet patrijarhata,

samo da me zaobiđu važnije stvari

  • Vladimir Vujošević je tridesetogodišnji autor iz Podgorice. Završio je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izbjegava govorenje u javnosti. Zatrpava se silnim interesovanjima. Prvi put objavljuje poeziju mimo svog bloga.

Nesputani optimizam pjesnikinje Jasne Karamehmedović

Rate this item
(0 votes)

U navali boemštine, nekad i na silu boemštine, zarad što čemernije poezije, okružena stihovima o mrtvim, dalekim ili zdrobljenim ljubavima kojih više neće i ne može biti, neka vedrija, neiskvarena, iskrena i neizazvana pjesma može da popravi način na koji bismo inače odgovorili danu na izazove. Takav odnos prema svijetu je površinski sloj poezije pjesnikinje Jasne Karamehmedović, Nikšićanke koju strah od javnih nastupa još uvijek drži podaleko od prave afirmacije, mada u određenim krugovima već ima ljude koji su naklonjeni njenom načinu. Još uvijek ne razmišlja o štampanju, iako ima dovoljno materijala i onih koji žele da je čitaju na jednom mjestu.

Tri priče Tatjane Janković

Rate this item
(0 votes)

DANAS SAM BILA U NAŠOJ KUĆI

                                             

Vrata mi je otvorila žena. Dok smo išle prema dnevnom boravku, s prepoznavanjem sam se osmehnula u njena leđa: nosila je uske svetloplave farmerice. Bilo je lepo sresti sebe tako spokojnu, osvetljenu. Lepo i, naravno, bolno. 

Ušle smo u dnevni boravak. Sedeo si ispred TV-a, zavaljen u žutu fotelju, s nogama na tabureu – sve kao pravi muž. Kada si video nepoznato lice, naglo si se pridigao. Činija u tvojoj levoj ruci nakrenula se i otpustila četiri pahuljaste kokice na pod. Ostao si nespretan i u četrdesetim. Bilo mi je drago zbog toga. I opet sam se osmehnula.

Onako je kako smo planirali: ogroman akvarijum i police pretrpane diskovima i knjigama, šarene ponjave na podovima i neonke na visokim plafonima.

Nešto si rekao ženi. Nisam uhvatila reči, ali ton mi je bio poznat: mek, uglačan od ponavljanja. Ta nežnost iz tvojih usta slila mi se u uvo, gusta kao kap čuvarkuće. I isto tako gorka.

Donela je iz sobe novčanik koji si pronašao na ulici. Unutra su bili samo moja lična karta i novčanica od dvesta dinara. Malo smo se našalili u vezi s poštenim nalazačima praznih novčanika, potom je stigla kafa.

Žena te je podsetila da poslužiš sok i otvoriš čokoladu koju sam donela. Napravio si onaj izvinjavajući potez ramenom. Ništa mi nije promaklo! Sve strelice koje si tako nedužno razbacivao okolo, završile su u mojim grudima.

Čudili ste se što živimo tako blizu, a ne poznajemo se. Verovatno kupujemo hleb u istoj prodavnici, a nismo se sreli sve do sada. Neverovatno! Onda ste mi ispričali, sve uskačući jedno drugom u reč i smejući se, da ste studirali zajedno, da ste jedno drugom prva ljubav. Ja sam iznenađeno podigla obrvu, mada znam tu priču, by heart.

Dok ste govorili, moja glava se kao ispušten balon odvojila od tela I krenula niz hodnik. Zavukla se u kupatilo da obnovi raspored sitnica, boje mirišljavih soli. Otvorila je plakare, zavirila u fioke. Udahnula miris peškira. U spavaćoj sobi, ispod kreveta našla je zaboravljenu gužvicu tamno-zelene čipke i zasuzila. Ispunila je svojim obrazom hladno udubljenje u tvom jastuku. Na dnu hodnika, zavirila je u tvoju haotičnu radnu sobu, zašla među zarezane drvene olovke, zavukla se u oštar ugao jedne četvorke ispisane na papiru i tu ostala dugo zaglavljena. Sve dok se pogledom nije zakačila za par prljavih čarapa, nemarno odloženih pored fotelje. Kako smo se smejali tim budućim čarapama, budućim razmiricama, podignutoj dasci na wc-šolji, tupim brijačima... Sve je bilo tu, čak i vezica osušenog čička na cipelaru i miris lavande za koji si tvrdio da je otužan, a ja insistirala na njemu.

Posle besmislenih svađa, mirila nas je ova kuća. Birali smo komade nameštaja u izlozima zatvorenih prodavnica, izmišljali rečenice koje vas dvoje upravo izgovarate dok me ispraćate iz naše kuće.

Bacam pogled prema velikom ogledalu naspram ulaza u spavaću sobu − prva stvar koju smo uneli unutra − izabrao si ga za mene onda kada sam se prvi put svukla pred tobom. Nema mog odraza u njemu. Tvoja ruka je iza ženinih leđa dok se još jednom zahvaljujem na pozivu i vraćenom novčaniku. Ona se najednom namršti, pa nastavi da se osmehuje. Znam šta si uradio. Ostao si neozbiljan i sve ostalo što sam ti nekada prebacivala. Iza vrata koja su se zatvorila za mnom začulo se Ludače!, potom kikot koji se sklupčao u mom grlu.

Noge su krenule niz ulicu, glava je ostala u kući da i dalje prikuplja bol. Toliko se razbolela od onoga što je tamo videla da je sve zaboravila. Morala sam da je podsetim šta mora da uradi kako bi izašla odatle – kroz vrata za koja ne znaš da postoje.

"Circulos" - priča Lazara Stefanovića

Rate this item
(0 votes)

- Znaš - govorila je Olja -sve počinje krikom žene. Ja počinjem memljivom vriskom svoje majke u nekoj bolnici. Njenim stiskanjem nabubrelog stomaka, izbezumljena ishodom; kako neko stvorenje tankog proreza među nogama može ispasti iz njenog sopstvenog proreza. Grudva belih mantila tiskala se u sebe uz navežbane osmehe i šture čestitke. Ja sam tada kmečala. Vrištala, dok su se moja pluća navikavala na svet. Eto, vidiš, sve počinje krikom žene.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio