Knjižara
I - Spašavanje
Pretpostavka je da je prvi Poziv stigao u Budvu 30. avgusta 2021., i to Ivanu F. To je bio prilično beznačajan čovječuljak, bez intenzivnih emocija i pretjeranih interesovanja za bilo šta. Zapravo, interesovanja su mu se svodila na slabu nadu da mu pojedinci kojima izdaje lokale blizu Starog grada isplaćuju kirije unaprijed, kako bi mogao da njeguje svoju zamisao o samome sebi. Sudeći po izvještajima iz medija, dok su mediji još smjeli pisati o Pozivima, Ivan F. je poziv našao na kućnom pragu, otvorio kovertu, stavio šešir i uputio se prema Starom gradu. Jednako vedro, kao i uvijek do tada, javio se poznanicima u Mogrenu, zlatarima, vlasnicima lokala i nekolicini Starograđana koje je sreo. Popeo se na bedeme i bez premišljanja skočio. Pomenuti poznanici su rekli da na njemu nisu primjetili ništa neobično, pa da su čak skoro sigurni da on nije znao šta ga tamo čeka. Što je donekle istina, jer ga i nije čekalo ništa posebno. Osim samoubistva za koje je tada još uvijek bilo teško zamisliti da tako konkretno nekoga iščekuje. Hronologiju smrti počeo je pisati uvaženi budvanski profesor Dragiša K. koji je bio neobično ushićen što se napokon nešto od metafizičkog značaja zbilo u Budvi. Kao naročitu pogodnost nalazio je činjenicu da se prije svake otkrivene smrti zbila još neka i da ne postoji logika kojom ih može povezati. To mu je davalo slobodu da uplete religiozne teorije, ali i da se upliće u privatne živote budvanskih familija, što mu je pak bilo neobično milo. Daleko od provincijalca, on je pravdao svoja interesovanja naučnim istraživanjem, dok je citate iz ,,Filozofije palanke'' Radomira Konstantinovića, što su mu smetali svojim postojanjem, potiskivao razmišljajući o količini smrti i značaju samoubistva u savremenoj filozofiji. Takođe, valja napomenuti da mu niti jednog trenutka, prilikom proučavanja samoubistava i filozofije, uprkos internetu i ličnoj biblioteci, nije na pamet pao Alber Kami, što je u kulturnom životu Budve već tada postao simptom – logičko povezivanje i primjena znanja obrnuto su proporcionalni društvenom uspjehu. Na žalost, tog sjajnog optimistu, koji je nadasve volio psihoanalizu, Frojda, Lakana i, na žalost, Žižeka – Budvi je oduzeo Poziv. Dragiša K. je jednog sunčanog jutra, preplanuo i u bermudama, ušao u Stari grad da iz njega nikada ne bi izišao. Vjerovatno je tako moralo biti, jer bi u suprotnom dokazao da su svi pokojnici, njih hiljade hiljada, svi imali neki neobičan odnos sa majkom i da je ta skrivena spona zapravo Edip glavom i bradom.
Zoran Paunović i ja smo generacija. On je rođen one godine kad su osnovani The Rolling Stones, a ja četiri godine ranije, kad je Chuck Berry objavio „Johnny B. Goode“. Rokenrol generacija, jedna jedina. Ima još generacija koje su se „kačile“ na rokenrol, i starijih i mlađih, ali generacija 58-62 je ona koja je, od prvog udisaja pa do poslednjeg, koji se tek očekuje, živela uporedo sa rokenrolom, on joj je bio fon svakodnevnog života, prisustvovala je njegovom usponu, vrhuncu i padu, i, kako izgleda, njegovoj smrti. Mi smo generacija koja se, jedina međ’ svim generacijama, još uvek nada njegovom vaskrsnuću.
Zoran Paunović je doktor nauka, profesor engleske književnosti. Nemojte dozvoliti da vas taj podatak uplaši, odvrati od čitanja ove knjige. Njegov stil pisanja je lišen akademizma, ne treba vam rečnik stranih reči i izraza da biste pratili njegove tekstove, ali je zato anegdotski lepršav, bez praznog hoda, bremenit značenjima. Dobar je primer već prvi esej, gde povezuje pesnika Williama Blakea, Jim Morrisona iz grupe Doors i Jima Jarmusha preko njihovih poetika. Takve analize su nedostupne nama laicima koji pišemo o muzici. Jednostavno, nemamo dovoljno znanja za tako nešto.
Svi sanjaju o tome da otputuju u Lisabon
Da uzbuđeni, ustreptali, sa Samsonite torbama i McKinley rancima i deviznom ušteđevinom sednu u avion za Madrid
Osete duh i resku strast sieste koja lebdi nad Manzonerosom
Te sutradan ili prekosutra, uhvate let i polete ka Ližbou
Gradu ljubavi i duše pred kojim se klanja more
Da mentalno svršavaju očarani izmaglicom ispod koje se promalja pastelni stari grad
Viđen iz vizure koja se pruža sa São Jorge-a i zaustavlja dah
Svi sanjaju o tome da otputuju u Lisabon
Da im u Alfamu poklekne koleno
Zaigra najtananija žica srca koju može da dotakne samo čist supstrat, kvintesencija muzike koju je ljudska civilizacija i sinergija kultura ikada mogla da emanira
Da se drže za rukohvate u tramvaju rolerkostuju ulicama od makadama optočene kovanim gvožđem
Da, ako imaju sreće, vide zapadnu obalu gde okean oduzima i pruža duši ono što ni Osho i svi ini Oshoi nisu uspeli
„Ovo je tvoje ljeto“, rekla je. Prije nego je doprlo do njegovog, junskim suncem omamljenog mozga, prije nego je uopšte uspio da nešto izusti, da je upita zašto je ovo ljeto njegovo, ispravila se i rekla sličnu, ali malo izmijenjenu rečenicu: „Ovo je ljeto samo za tebe.“ Ni ova novoizrečena mu nije naročito pomogla. Nije bio siguran da mu je bilo mnogo jasnije.
„Što hoćeš da kažeš, zašto je ovo moje ljeto?“, upitao je. Pokušao je, kao da je potajno naslućivao što je htjela da poruči, da sklopi rečenicu koja bi odgovarala ovakvo važnom trenutku. Nešto mu je govorilo da ovo nije jedan od onih sasvim običnih dana.
