„Doba heroja“, naslov knjige, nije izabran slučajno. Prva asocijacija koja se javlja kada ga čujemo vraća nas u doba Homera, u herojsko doba stare Grčke. Doba kada su nastali mitovi koji su obeležili našu evropsku civilizaciju. Doba kada su heroji, polubogovi, hodali zemljom i rešavali suštinska pitanja koja su se pred njihove savremenike postavljala. Ahil, Persej, Herakle, Odisej, Hektor, Narcis, Edip, Psiha, Antigona, sve su to arhetipske figure, heroji i heroine, koji simbolizuju određena ljudska ponašanja. Trebalo bi biti mnogo bolji poznavalac grčke mitologije nego što sam to ja, da bi se povezali ti arhetipski junaci sa junacima Paunovićeve knjige Dilanom, Koenom, Hendriksom, Bitlsima, Stounsima, Bouvijem, Baezovom, Votersom ili, što da ne, Štulićem (koji bi to povezivanje, budući prevodilac klasičnih grčkih epova, možda mogao i sam da uradi!). Ostaje nepobitna činjenica – ti naši mitski rokenrol heroji su, dalekih šezdesetih godina hodali zemljom i činili čuda i herojska dela zbog kojih ih i dan-danas pamtimo i volimo. Neki od njih još hodaju zemljom, doduše deziluzionisani, stari i umorni, tužni što su nadživeli ta svoja dela. Sloboda za koju su se borili i prividno izborili je sama sebe zarobila u političku korektnost iz koje bez nove revolucije nema izlaza. Da li će tu revoluciju izvesti vaskrsli rokenrol ili neka druga umetnička forma koja će naslediti ove autistične koje trenutno dominiraju, teško je reći, ali imamo pravo da se nadamo. Govorim o nama, rokenrol generaciji.

Paunovićev izbor ličnosti o kojima će pisati takođe nije slučajan. On ih bira i daje im prostora, bar sam stekao takav utisak, ne po ličnim preferencijama, ne po tome čija mu se muzika više ili manje sviđa, već po proceni njihovog značaja za razvoj muzičkog idioma koji se zove rokenrol. Mi, kojima je taj idiom životni soundtrack (kad već nema odgovarajuće srpske reči), smo odavno sve postavili na svoje mesto – nema među nama mnogo sukoba oko mesta svakog od glavnih aktera u panteonu rokenrola. Mogu ja ne voleti Pink Floyd, ali im ne mogu odreći ogroman značaj, mogu ja nipodaštavati Bitlse, ali ću ispasti glup u društvu. U knjizi „Doba heroja“ svi imaju jednak tretman. Vrlo je teško utvrditi ko od opisanih mu stvarno „leži na srcu“ a ko je tu zato što po značaju tu mora biti. Cilj ove knjige i nije egocentrične prirode, već da se dostignuća nekih od najbitnijih autora rokenrola vrednuju na način kako se vrednuje „ozbiljna“ umetnost, u koju rokenrol nije svrstavan, bar do trenutka one famozne dodele Nobelove nagrade Bobu Dilanu. Od tada se stvari menjaju, pa i najzadrtiji tradicionalisti moraju da revidiraju svoja shvatanja. Ili bar da nađu jake kontraargumente. Ako pročitate knjigu Zorana Paunovića „Doba heroja“ bićete spremni za svaku diskusiju sa njima.

Na kraju, nekoliko informacija vezanih za pisca i knjigu. “Doba heroja” je zbirka tekstova koji su poslednjih petnaestak godina objavljivani u nedeljniku “Vreme”. Dvadeset i dva od dvadeset i četiri eseja se bave značajnim autorima rokenrola, uglavnom stranim ali i domaćim. U knjizi se može naći nekoliko prevoda pesama i veći broj fotografija ličnosti o kojima govori knjiga. Pogovor je napisao Nebojša Grujičić. Knjiga ima 181 stranu. Paunović je, pre ove, objavio tri knjige eseja (Gutači blede vatre, 1997; Istorija, fikcija, mit, 2006; Prozor u dvorište, 2017) i veliki broj stručnih i naučnih radova kao i prevoda dela koja pripadaju književnosti engleskog jezičkog područja. Između ostalih, i nekoliko prevoda knjiga vezanih za rokenrol: Dilanov roman “Tarantula”, knjigu Dejvida Baučera “Dilan i Koen - pesnici rokenrola” i druge.